Почетна / Друштво / Зона сумрака – Сулејман и 40 плавих шлемова

Зона сумрака – Сулејман и 40 плавих шлемова

Зона сумракаПише ФИЛИП РОДИЋ

Већина у Бошњачком националном већу, којим руководи Сулејман Угљанин, одлучила је да затражи помоћ Плавих шлемова УН како би се заштитио угрожени бошњачки народ у Рашкој области. Угљанин је упозорио да је „рат врло близу“ у, како је рекао, „северном делу Санџака, који се налази под управом Србије“

Прошло је нешто више од годину дана од како је др Сулејман Угљанин, зубар из Косовске Митровице са (повременим) пребивалиштем у Новом Пазару, затражио од НАТО-а да „заштити“ Бошњаке у Санџаку. Тада је, како смо већ писали, прекршио одредбе Кривичног законика Србије које се односе на дела против уставног уређења и безбедности Србије. Позивао је НАТО како би му помогао да од „ове шовинистичке творевине, српске државе Србије, направи модерну демократску државу“. Како није изазвао никакву иоле озбиљнију реакцију, јер нити је НАТО послао своје демократске снаге да помогну у реформисању уставног уређења Србије, нити су га власти ове државе позвале на одговорност због позивања на насилну промену уставног уређења, др Угљанин је поновио своју стратегију уз козметичке измене, вероватно ношен девизом да није потребно бити леп него упоран.

[restrictedarea]

Због те упорности, ваљда, опет је показао да за право, законе и процедуре, како оне домаће, тако и међународне, не мари баш много. Да ли је на ову готово магичну и паранормалну идеју дошао одласком код хоџе по запис, или неком другом методом, не знамо, али сигурно је да би било разумно да се, без обзира на запис, прво мало распитао о међународном праву и процедурама. Да јесте, знао би да његов позив Савету безбедности УН да у Рашку област пошаље Плаве шлемове спада у домен надреалног – да би се оваква акција покренула у Савету безбедности, потребна је иницијатива неке државе чланице, док је то немогуће на иницијативу политичких партија, покрета, организација и сличног. Да не говоримо о томе што је за распоређивање мировњака УН неопходна сагласност матичне земље, а он нема сагласност ни својих сународника у Новом Пазару, макар не оних које предводе новопечени заговорник толеранције Муамер Зукорлић и наравно Расим Љајић.

Мора се поменути и да је ово позивање за размештање трупа НАТО/УН тек последњи у низу преокрета Сулејмана Угљанина. Почетком деведесетих година, као представник Странке демократске акције Алије Изетбеговића, захтевао је потпуну политичку и територијалну аутономију Санџака и „прикључење једној од република“ бивше СФРЈ, због чега је оптужен за „непријатељску делатност“ по тада важећем Кривичном законику Србије. Да би избегао правду, 1993. је побегао у Турску, где је остао нешто више од три године, а у Београд се вратио сасвим легално, као да се ништа није десило, што само наивне може да наведе на помисао да није обећао кооперативност српским властима. И заиста, дуго је био миран и кооперативан са свим властима, а у многима је и учествовао, чак и као министар. Скоро 20 година, све до прошлогодишњег позива НАТО-у. У време кооперативности, Угљанин је давао изјаве потпуно супротне овим новим. Раније је говорио да су Бошњаци „максимално“ интегрисани у државне институције, да Бошњаци имају поверења у државу и да им је влада послала јасну поруку о њиховом друштвеном укључивању… Сада, међутим, каже да је у последњих „седам-осам година у Санџаку јако тешко“, што је делом и због тога што је „у Србији дошло и до врхунца пораста национализма“. Зато се, поред УН, обратио и Европској унији, ОЕБС-у, Савету Европе…

Колико се Угљанин у својим политичким наступима води разумом, а колико хоџиним записима или неким другим наднаравним средствима говори и чињеница да се у својој предизборној кампањи снажно ослања на још два страна фактора – члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића, крвног и политичког наследника његовог духовног вође Алије, и председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана. Ослања се, дакле, на човека који нема конкуренције у региону по делима усмереним на враћање у нестабилност деведесетих, пре свега због ирационалне потребе да укидањем Републике Српске и последичним стварањем унитарне Босне и Херцеговине под муслиманском доминацијом, заврши дело свог оца Алије. Други ослонац му је човек који нема конкуренције у свету по делима усмереним на дестабилизацију и којег је током последњег боравка у САД одбио да прими и председник ове државе Барак Обама.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *