Почетна / Друштво / Зона сумрака – Човек који неће бити тамо

Зона сумрака – Човек који неће бити тамо

Филип РодићПише ФИЛИП РОДИЋ

Прича о томе како је Борко Стефановић остао и без имена, и без цензуса, или како је име дао за џабе, а душу продавао дуго, конзистентно и јефтино

Амерички црначки активиста Малколм Екс (рођен као Малколм Литл) променио је презиме пошто је одлучио да се политички ангажује из поштовања према својим афричким прецима доведеним у Америку као робље. Наиме, америчким црним робовима презиме је додељивано на основу презимена њихових власника. Малколм Литл је, због тога, с разлогом презирао своје презиме, а с обзиром на то да изворно није могао знати одлучио се за Екс (X, непозната у математици). Тако је као нови/стари човек свестан својих корена и изгубљеног идентитета почео да се бави политиком и борбом за права америчких црнаца које је често имао обичај да упита „ко вас је учио да мрзите сами себе“.

Једна од (многих) потпуних супротности овом часном и принципијелном човеку недавно је своје потпуно разоткривање имала у Србији у виду Борка (Борислава) Стефановића, особе која се у својој богатој биографији одрекла много тога због мало чега да би на крају одступила и од свог имена (које му нису дали робовласници него родитељи), у нади да ће прећи цензус, а у збиљи зарад око 35.000 гласова и велике вероватноће да занавек запечати своју политичку каријеру. До ове грешке у корацима можда је дошло због наивно схваћеног савета да како би се мењао свет, мора се почети од себе. Ако је у нечему био константан у свом животу, Борислав/Борко је био доследан овом мењању себе. С тиме је почео одмах пошто је постао познат ужој јавности као члан новосадске групе екстремнодесничарског тока „Генерација без будућности“. Пошто је схваћено да овај правац заиста не пружа неку будућност, Борко и поједини чланови ове групе убрзо су почели да се представљају као панкери, а не екстремни скинси, што су доиста били. Следећа Боркова метаморфоза била је, такође, неуобичајена. Овога пута не због суштине промене већ због њене брзине. Запослен у Министарству спољних послова 2001. године (где му се стриц Мирко Стефановић налазио на високим позицијама још од 1986) Борислав/Борко 2003. одлази у Вашингтон са звањем трећег секретара, у дипломатији једне од најнижих титула испод које је само аташе. Упркос уобичајеној пракси МСП да се нови чинови добијају тек по повратку са једног службовања у иностранству, Борко за четири године у Вашингтону прескаче чак пет степеница (за шта је практично потребна читава каријера) и у Београд се враћа као министар саветника, другом највишом титулом у дипломатији, одмах испод амбасадора. Ово, ваљда, због заслуга стечених успешним решавањем афере у вези са Миладином Ковачевићем, коју је Србија платила 900.000 долара. После овога Стефановић своје мењање наставља несмањеном брзином. Од најближег сарадника тадашњег шефа српске дипломатије Вука Јеремића и његовог шефа кабинета, постаје најљући Јеремићев непријатељ приклонивши се Борису Тадићу у сукобу са својим младим министром. Није прошло дуго, Стефановић се против Тадића окренуо зарад Драгана Ђиласа, којег је заборавио због Бојана Пајтића. Борислав Стефановић на крају Бојана Пајтића издаје зарад Борка Стефановића, потпуно новог лица на српској политичкој сцени, оснивача оригиналне српске левице са примесом свега осим левице. Осим ако левицом не сматрате сурову неолибералну политику коју је здушно спроводио током целог свог ангажмана у Демократској странци. Успут, издавао је и оне много мање битне од овде побројаних имена, попут косовских Срба које је прво охрабрио на блокаду административних прелаза са Србијом да би их потом оставио на цедилу.

Покушавајући да опере биографију овог троименог политичара, вишегодишњег подстанара у Скупштини Србије и у другим институцијама, његов најближи сарадник на изради политичког програма Левице Србије, литерарни лик који се одазива на име Јово Бакић, рекао је у једном интервјуу да су Боркови „шефови били врло задовољни“ његовим ангажманом. Несумњиво, све док их није издао. Вероватно је и Борко био задовољан својим радом до тренутка када се није издао и промену довео на највиши могући ниво – промену имена и идентитета. И у овом случају латинска пословица nomen est omen показује се као веома тачна. Имајући у виду да Борко нема име, нема ту ни пророчанства, нити човека. Остаје само материјал који ће чекати да се појави неки нови шеф који ће њиме моћи да буде „врло задовољан“ док и њега не изда.

Један коментар

  1. This is one awesome blog.Thanks Again.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *