ЖЕЉКО ЂУРОВИЋ – Трагови ка вечности

Реч добитника Награда Задужбине „Момчило Момо Капор“

Разговарао Дејан Ђорић
Фотографије Никола Чубрило

И код мене и код Капора испоставило се да су „Жене“ највредније и у животу и у стваралаштву, што не чуди, јер само жена својом опојношћу, заносом и преображајем буди најнежнија осећања и представља афирмацију живота самим својим постојањем. Она је срце света, хармонија свих дисонантности, рог изобиља, извор и лука. Она је вечито ДА животу које се рефлектује кроз милион одраза, па и кроз моје стваралаштво

Награда Задужбине „Момчило Момо Капор“ постала је једна од најугледнијих у нашој култури. Додељује се наизменично за књижевност и сликарство, симболички обједињујући Капорово стваралаштво. Добили су је Емир Кустурица, Петер Хандке и Драган Јовановић Данилов, а од сликара Владимир Дуњић и Мирјана Маодуш. Овогодишњи лауреат је сликар и професор Жељко Ђуровић (Даниловград, 1956). Награда је стигла у право време, на врхунцу каријере овог уметника, кога цене највећи фигуративни сликари друге половине двадесетог века, као што су Ернст Фукс и Гигер. Ђуровић је недавно имао успешну изложбу у култној београдској Галерији „Хексалаб“, те у Крагујевцу где предаје на факултету и у Лазаревцу. Ове године изложиће радове на три самосталне изложбе у Црној Гори, у новембру и у Београду у Галерији УЛУС, када ће представити и своју нову монографију.

Члан је међународне групе сликара фантастике Libellule из Француске, са којом годинама излаже у Паризу и европским центрима. О овом ствараоцу постоји необичан податак – његов рад приказан је у двадесет осам домаћих и страних књига, од којих су многе репрезентативне, а то је резултат његове излагачке активности и угледа.

Овогодишњи сте добитник угледне награде за сликарство Задужбине „Момчило Момо Капор“. Шта за вас представљају та награда и дело цртача, сликара и књижевника Моме Капора?

Изузетна ми је част да је мени и моме сликарству додељена награда Задужбине која носи име једне по свему оригиналне особе, која је својим делом, а још више својом личношћу надилазила скучене духовне просторе у којима смо сви ми, били тога свесни или не, суштински живели дуги низ деценија. То ми даје ласкаву наду да и моје дугогодишње уметничко путешествије можда има макар неке од тих елемената дионизијске лепоте и слављења живота, тако карактеристичног за Мому Капора кojи је знао да је за свако уживање у заносу живота и уметности довољан само тај невини дечји позив на игру. Тај стваралачки импулс, који уздиже човека изнад свих свакодневних мука, и мене тера да стално гледам испред себе и оно највредније претачем у своје слике. То што се и код мене и код Капора испоставило да су „Жене“ највредније и у животу и у стваралаштву такође не чуди, јер само жена својом опојношћу, заносом и преображајем буди најнежнија осећања и представља афирмацију живота самим својим постојањем. Она је срце света, хармонија свих дисонантности, рог изобиља, извор и лука. Она је вечито ДА животу које се рефлектује кроз милион одраза, па и кроз моје стваралаштво. Живети онако како је знао да живи Момо Капор, уживајући у спонтаној невиности стварања, у игри која увек наново почиње, јер је бесконачна и јер само кроз њу и ми деца бога Диониса, постајемо део вечности.

[restrictedarea]

Потпуно сте се остварили као сликар, цртач и графичар, што је неуобичајено не само у нашој средини. Као ликовни уметник јединствени сте, ваше стваралаштво нема додирних тачака ни са чим у српској и светској уметности. У чему је тајна тог умећа?

Хвала вам на тим речима, али не бих ишао тако далеко. У првом периоду сам се бавио искључиво цртежом, затим је ту ушла графика да би временом слика преузела главну улогу. Спадам у сликаре који се нису тражили, тема је била у мени и ја сам је у цртежу и графици сасвим сигурно артикулисао, али што се тиче сликарства, била ми је потребна цела деценија тражења како бих је најадекватније пренео у слику, тако да је прва самостална изложба слика уследила десетак година после завршених студија. Савети које сам усвајао од професора, као и то што је нудила београдска сликарска школа нису били довољни за оно што сам хтео да добијем у слици. Од најранијих сликарских почетака био сам окренут Европи, старим мајсторима сликарства, фантастици и та љубав траје и данас. То је као једна жена која се воли цео живот. Баштина фантастике, метафизике, надреалног је огромна и могуће је наћи додирне тачке, али гледано у целини мој рад наилази на велико одобравање и прихватање одређених центара Европе и шире који негују фантастику и визионарско сликарство.

Професор сте у Крагујевцу и узор младим цртачима. Кључни сте за обнову и развој фигуративног и фантастичног цртежа. Како објашњавате да су се многи млади уметници у доба превласти постконцептуалне неоавангарде и виртуелне хај-тек естетике вратили древном виду уметности и то у форми највише цењеној шездесетих година прошлог века?

Да, предајем цртање и сликање на ФИЛУМ-у у Крагујевцу и инсистирам на цртежу. Желим да му вратим достојанство и по квалитету и по формату. Не прихватам мишљење да је сваки траг по папиру цртеж. Желим да тај траг буде смислен и ликовно дело довољно за себе. Морам рећи да тај мој став наилази на отпор у одређеним професорским и ликовним круговима, чак иду толико далеко да самим тим што је неко био мој студент, и без гледања његових радова, одбијају га са изложби. Јер кажу, боже мој, они негују уметнички цртеж. Која глупост. Предложио бих Министарству просвете да уведе обавезне психијатријске прегледе за предаваче на уметничким школама и факултетима.

Не смемо заборавити професора Драгана Лубарду који је годинама неговао студентски цртеж и правио веома посећене изложбе цртежа у Београду. Затим, Галерија „Хаос“ и Фондација В. Величковић су покренули са мртве тачке цртеж и анимирали студенте да се њиме баве. Не чуди ме што се цртеж вратио на велика врата. Сваки млади човек који хоће да се бави ликовном уметношћу мора да се опроба и искаже кроз цртеж као есенцију ликовног језика. Све ово назови модерно и савремено дође и прође. Гег, досетка, лаж, ко бајаги креативност. Ако хоћеш да трајеш – цртај!

Једини сте наш уметник средње генерације са успешном каријером у иностранству, премда не живите на Западу. Дуже време редовно учествујете на важним европским изложбама посвећеним фантастичном реализму, праћеним изванредним каталозима и књигама. Зашто у нашој јавности није одговарајуће вреднован ваш успех?

Ако под успешном каријером сматрате излагање у иностранству, онда да. Нема европске земље у којој нисам излагао. На свим континентима су моји радови. Члан сам две међународне групе уметника, Libellule i Liba W. Stambolion са којима редовно излажем, тако да годишње имам 7-8 наступа по Европи. То су веома посећене изложбе у референтним просторима. Као члан групе Libellule излажем десет година и за то време наше изложбе је видело преко пола милиона посетилаца. То је званични податак. Неке изложбе се рекламирају плакатима и насловним корицама каталога на којима су моје слике. Књиге у којима сам заступљен могу се купити у књижарама „Лувра“ и „Бобура“. Овде је време Медиале прошло. Још понека сликарска величина из тога племена хода и прича је готова. Очигледно да се сензибилитет младих променио. Ликовна критика је окренута неким другим вредностима. Ако су то вредности. Подељена је на традиционалну ликовну критику и ултрамодерну. Модерни су запосели све институције, галерије, медије. Њих скоро да не интересује слика. Понекад имам осећај да је то координирана акција да се уништи слика. У свету није тако. Слика је жива и те како.

 Сада сте и најзначајнији црногорски уметник средње генерације. Чини се да то преспоро долази до свести у суседној држави.

То је питање које задире у област политике. На питање упућено господину ликовном критичару који је правио књигу „Савремени црногорски цртеж“, како то да у књизи нема Жељка Ђуровића, одговорио је ,,Он се објављује у српским књигама“. Објављујем се у српским књигама што ми је задовољство и част јер је Србија моја земља као и Црна Гора. Међутим, исто тако налазим се и у европским и светским књигама. Тога се није сетио.

Учињена вам је неправда. Не само да су млађи већ и лошији уметници учествовали на самосталним и групним изложбама у култном балканском центру за имагинарну уметност – Модерној галерији Ваљево, из које вам никада није стигао позив. Како то објашњавате?

То морате да питате људе који одлучују о излагачком програму галерије. Али тачно је да су у њој излагали аутори који немају моје уметничке референце и чији се опус не може мерити по квалитету и квантитету са мојим. Учествовао сам на великим међународним изложбама, излагао са највећим именима фантастичног сликарства, слике ми се налазе у сталној поставци Музеја фантастике у Швајцарској, али нисам добар за ову галерију. То није мој проблем.

Какав је ваш став о актуелној нефигуралној антиуметности уведеној одозго, државном присилом, на катедре, у галерије и музеје? Ваша оригинална ликовност трн је у оку појединих авангардних критичара, који и јавно иступају против вас.

Поремећени су сви критеријуми. Највећи креативне глупости се уз помоћ ликовних критичара и естетичара вербалним акробацијама претварају у уметност. Идеја ове међународне групе којој и ја припадам је промоција чистог сликарства. Полазимо од тога да ће проћи време појаве да свако може бити уметник, да се може бити нешто без талента, технике, без идеје, без реализације, без себе и емоција. Право уметничко дело подразумијева креативност уметника, мајсторство, таленат, а не потпору квазиестетских теорија. Право уметничко дело комуницира са савременицима, али и потомцима и створено је за дужи период развоја друштва. Нажалост, сведоци смо дела створених за једнократну употребу и једнократну изложбу, а која су подржана од ,,ауторитета“ и институција културе.

Потпуно ми је нејасна потреба авангардних критичара да нападају сликаре, заљубљенике у сликање, људе који маштају, који воле прошлост и изгубљену лепоту којој удахњују нови сјај. У чему је проблем? Увек ће бити сликара, усамљених јахача, који имају присталице спремне да уложе велики новац у њихов рад. С друге стране, исти ти авангардни критичари нису спремни да уложе ни пребијени динар свога новца у своје фаворите, али зато троше велике своте државног новца на њихова дела.

Недавно објављене монографија о вашем цртачком и графичком делу и друга о сликарском раду квалитетом и обимом поставиле су нове стандарде у нашем ликовном издаваштву. Тешко да ће скоро неки издавач или уметник из ваше, па и старије генерације успети да их превазиђе. Сада је у припреми монографија о вашем еротском стваралаштву са одговарајућом поезијом Драгана Јовановића Данилова. Шта за вас представљају таква издања? Изјавили сте: „Што већа библиотека, то бољи сликар.“

Поменуте књиге издала је београдска кућа „Визуелно“, а текстове у њима су писали еминентни ликовни критичари и естетичари Ратко Божовић, Етијен Шатон, Весна Тодоровић, Дејан Ђорић, Драган Ј. Данилов и Звонимир Осречки – анализирали су моје сликарство и цртеж, ако није нескромно рећи, моју уметност. Захваљујући колекционару и штампару Звонку Бироу, као и дизајнеру и сликару Младену Ђуровићу, изашле су две књиге високог квалитета којима се сви одушевљавају. Као млад сусретао сам се са великим сликарима и приликом посета њихових атељеа увек ми је падала у очи чињеница да имају велике библиотеке и тада сам то изјавио. Да, са мојим омиљеним песником и писцем Драганом Јовановићем Даниловим припремам занимљиво издање.

За ваше стваралаштво кључан је женски елемент, љубав и осетљивост посебне врсте. Највећи део вашег опуса могао би се одредити као еротски. Да ли су то лични потенцијали, магија ваших црногорских предака шамана или схватање ликовности као чулног, а не концептуалног феномена? Да ли је само сликарство ерос?

Медитеранац сам по чулности, еротизму, естетизму. У целом мом стваралаштву доминантна је телесна надраженост, сија пожудни ерос здраве љубави далеко од прљавштине и трулости савременог свијета. Жена која стоји на извору и уточишту живота, еротична и пожељна, плодна, распламсана од ватре искушења или смирена таласањем мора. Медитеран на мојим сликама у позадини је дешавање само као фон, идеал, метафизички завичај, ликовно одређење времена и простора у коме борави жена. Предсобље смрти. Тај универзум је чист, спаљен и прочишћен у ватри, у њему нема прашине, отпадака, трулежи, па чак ни предмета, тих ефемерних продуката људског пропадања. Топлину коју шири тај универзум уједињену са лепотом, еротизмом и топлином жене, покушавам да пренесем и на посматрача. Ако уметник који слика жене и бави се њиховом лепотом не прихвата да је само сликарство ерос, онда је промашио тему. Биће лажан.

Рођен сам у Рају и на рођењу анђели су ме дотакли крилима, како рече мој покојни пријатељ, колекционар, галериста и мој менаџер 10 година у Швајцарској Етијен Шатон. Одрастао сам у Бјелопавлићима у мирисној, незагађеној равници, која је обиловала флором и фауном. Лета сам проводио на улцињским плажама, тако да је све то оставило трага на мени и акумулирала се огромна количина материјала у пећинама сећања из којих се црпи инспирација да је скоро немогуће потрошити их. У то доба насликана жена или насликани пејзаж били су за мене стварнији него стварни мотив, па ми и данас сликање и цртање служе као замена за живот који водим, он је сасвим другачији од оног који сам замишљао као дете које одраста у рајској атмосфери. Одувек је за мене уметност била чулна и емоционална. То што покушавају да уметност уздигну на ниво науке и потпуне рационалности је празнина која не може дуго да траје. Чак је и велики Никола Тесла, геније, говорио да би наука била на много вишем нивоу када би у већој мери уважавала уметност, емоцију и интуицију.

Поједини галеристи уверени су да сте сјајан цртач, а слабији сликар, док други мисле супротно. Чињеница је да владате апстракцијом и експресијом којима започињете слику, али никада не изневеравате фигурацију. Може ли цртеж да конкурише слици и шта је вас фигурација?

Подељења су мишљења. То произлази из мога начина приступу решавања цртежа или слике. Цртеж је моје уточиште и радим га када имам потпуно јединство руке, ума и времена. То су тренуци када сам у потпуној хармонији са самим собом, мислима и материјалом са којим радим и доживљавам га скоро оргазмички. То су цртежи великог формата, они садрже моју поетику, пуни су атмосфере и имају све што и моје слике само је боја искључена из композиције. Свака моја започета слика има фазу која може остати као апстрактна композиција (и моји пријатељи, љубитељи таквог сликарства не могу да ми опросте кад слика  пређе ту границу и крене у препознатљиве облике), али фигурацију не могу да изневерим. Ако следимо природу као вођу, никада нећемо залутати. Због флуоресцентности мог колорита посматрачи не уочавају на први поглед цртеж на мојим сликама, па тврде да сам бољи цртач него сликар. У ликовној уметност слика је доминантан медиј.

Завршимо интервју ведром темом. На већини изложби наших старијих фигуративаца или оних из средње генерације нема уопште младе публике. Те изложбе, наизглед посећене и успешне, геријатријске су. Вас млади а посебно женски свет обожава, посетиоци долазе по неколико пута да виде ваша дела, јављају се да вас обиђу у атељеу, а богате, младе, елегантне и лепе жене купују ваше слике. Очигледно знате тајну придобијања за уметност оних за које се тврди да су потпуни незаинтересовани.

По природи сам комуникативан и друштвен човек, расположен и спреман за разговор. Јесам сликар, уметник, али чврсто идем по земљи. Лудило које имам, ако га имам, чувам за своје слике и цртеже, а у свакодневном животу се не разликујем од обичног човека, љубазног, са финим манирима који дамама удели комплимент. Увек сам присутан на својим изложбама и без препотенције разговарам са посетиоцима и спадам у демистификаторе посла којим се бавим. Волим да чујем мишљење посетилаца о мом раду. Тако негујем публику, увлачим их у тајне сликарства и уметности и ако сте их освојили првом изложбом, имаће жељу да дођу на другу очекујући још бољу, а ако сте их разочарали, више вам неће доћи. Славим живот, добру енергију, љубав, нема мрака и морбидности, дневне политизације. И то је један од разлога. Сликарство је посао који има и део који спада у сферу мистичног, интуитивног, који се не може објаснити. Али то је већ уметност. Све до те границе се да објаснити и спада у домен свакодневног, нормалног. Моје се слике доживљавају стомаком и то вам је љубав на први поглед која траје дуго.

 

МАГИЧНИ ЗЕМУН

Припадате најужем језгру земунске школе фантастичног сликарства, коју уз вас чине Сергеј Апарин и Жељко Тоншић, те Земунци Павле Никитовић Ник, Зоран Жугић и Саша Монтиљо. Ваши радови и слике ваших сабораца изложене су у сталној поставци у швајцарском замку, Музеју фантастичне уметности у Гријеру. Има ли та врста уметности будућност? Ви најбоље можете да одговорите на ово будући да имате непосредни увид у европску и светску сцену, као и да ваш рад прате неки од најеминентнијих светских експерата за ту врсту уметности.

Навели сте имена земунске школе фантастичног сликарства која живе и раде у пречнику од 500 метара. Сви смо дошли ту а да се нисмо познавали раније. Желим да верујем да то није случајно, да мора да има дубље, историјско значење. Тоншићеве, Апаринове и моје слике се налазе у сталној поставци Музеја фантастичне уметности у Гријеру. Као што сам поменуо, члан сам два међународна удружења која негују и излажу фантастичну, визионарску уметност и веома су активни по целој Европи. Понекад присуствујем тим изложбама и осећам добре вибрације, као да нема сујете и љубоморе, све је набијено позитивном енергијом што ми даје наду за трајање. Морам рећи без лажне скромности да ме неки центри фантастике уважавају, позивају на изложбе и репродукују моје радове у њиховим књигама и каталозима. Мислим да тајна лежи у различитости мог начина сликања, другачијег од њихових школа, и у колориту који делује свеже и агресивније са много енергије.

 

РУДНИК ТРАДИЦИЈЕ

Било је сјајних колориста и пре вас у српском и црногорском сликарству, али нико није тако уздигао магију боје, снажне колористичке хармоније и смеле контрасте. Слику сте поплавили бојом, одвели је у визионарско. Шта је за вас колорит?

Трагања која сам започео пре тридесет година и данас трају са свим оним променама које носи један креативни процес. Трудим се да постављам и тражим одговоре на питања која ме муче као ликовног ствараоца. Остајем борац за лепоту, романтичар који се бори за Прволик, за свет који обилује бојама и облицима, тражим дијаманте у заборављеном руднику Традиције. Увео сам магију у свет боје, мистицизам и духовност у колористичко, а да су при томе друге вредности остале нетакнуте и слику конципирам на академском механизму. Кад кажем ,,академски механизам“, мислим на вредности старих мајстора, наравно са сензибилитетом човека који припада овом времену. Због мог начина сликања и дејства боје оптуживали су ме да користим флуоресцентне боје и сликам под дејством наркотика, што би млади казали користим ,,киселине“, па буду разочарани када кажем да рабим само густи сок и понекад кока-колу. У питању је само употреба боје у својој елементарној вредности са количином потребној да вас заслепи и опије. Колорит за мене није мућкање и мешање боје већ дејство које она изазива. Мој однос према боји је посвећен, сакралан, максимално је поштујем у њеној снази и лепоти. Боја је девичански елемент слике, супротна мужевном цртежу, који понекад има нешто демонско и сурово. Постоје два моја острва спаса, царство чисте боје и царство цртежа. Као заговорник интегралне слике и цртеже чини ми се да сам успео да створим сопствену светлост у слици и цртежу.

 

[/restrictedarea]