Почетна / Друштво / УЗ 17. ГОДИШЊИЦУ НАТО АГРЕСИЈЕ – Преигравање рђом

УЗ 17. ГОДИШЊИЦУ НАТО АГРЕСИЈЕ – Преигравање рђом

Зарђали споменикПише Јово Бајић

Подижући Споменик жртвама рата од 1990. до 1999. на београдском Савском тргу, ДС је више водила рачуна да не увреди НАТО убице него да чува достојанство  српских жртава. Споменик рђе и понижења је морални, узвишени симбол ДС и „друге Србије“, њихов рендгенски снимак и крвна слика

Први и последњи званичник републичке или градске власти који је дошао на београдски Савски трг, преко пута Главне железничке станице, и на датум када је почела НАТО агресија на Савезну Републику Југославију и положио венац на споменик Жртвама рата и браниоцима отаџбине био је Драган Ђилас, тадашњи градоначелник Београда и високи дужносник Демократске странке. Било је то на дан откривања овога споменика 24. марта 2012, када свечаности практично није ни било. Очајне мајке, супруге, сестре Срба страдалих у ратовима који су трајали током целе последње деценије двадесетога века нису тада дозволиле Ђиласу ни да се свечано усправи и осмехне испред лимене табле – споменика, где је положио венце. Овај споменик, његову градњу, његов коначни изглед и откривање окупљене жене су доживеле као највеће лично, али и национално понижење, што ово обележје уистину и јесте.

ВЕНАЦ ИСПРЕД ЛИМЕНОГ ОБЕЛИСКА И ове године, 24. марта, чистачи из Градске чистоће темељније су очистили спомен-комплекс на Савском тргу, покупили смеће, али ни тада овај простор није синуо. Тога дана долазили су представници Града Београда и патриотских и борачких организација, оставили венце (избројали смо их пет) испред „лименог обелиска“ и удаљили се.

Овај споменик посвећен жртвама рата и браниоцима отаџбине од 1990. до 1999. на београдском Савском тргу у Београду, преко пута Главне железничке станице, више говори о онима који су га подигли, него о жртвама којима је подигнут. Основну симболику и основну боју даје му рђа која је прекрила и увелико нагриза лимене омотаче џиновских жардинијера у којима је минуле зиме било само смеће. Споменик на Савском тргу, поред рђе која је, колико нам је познато, први пут дигнута на ниво узвишеног симбола, јединствен је и по томе што су његови наручиоци водили рачуна да чиме, због овог споменика, не увреде убице „жртва рата“ и „бранилаца отаџбине“, НАТО државе које су бомбардовале Југославију 1999. године. Више се водило рачуна о достојанству убица него убијених. Овај споменик, пре свега, сведочи о Демократској странци, о естетским и моралним начелима и дометима мислећих људи који воде ову странку, о моралним и естетским дометима људи који себе називају „другом Србијом“ и који себе представљају „моралним светиоником“ српског друштва. Овај споменик рђе и понижења је морални, узвишени симбол Демократске странке и „друге Србије“, њихов рендгенски снимак, њихова крвна слика.

Споменик на Савском тргу није усамљен пример у споменичкој баштини српскога народа. Спомен-обележје код београдске Главне железничке станице је само позни примерак, закаснела младица споменика какве је 1961. и 1962. године на просторима некадашње Независне Државе Хрватске масовно градила Титова Југославија. Двадесетак година после хрватског геноцида над српским народом извршеним током Другог светског рата, забетониране су јаме са српским костима и над јамама су подизани крајње скромни споменици. И тада се водило рачуна да се не увреде злочинци, на малим мермерним плочама је најчешће писало да ту почивају родољуби и жртве фашистичког терора, а да су убице фашистички окупатори и њихове слуге.

 

Поправљен споменикСИМБОЛ ЧОВЕКОВОГ ПАДА И НИШТАВИЛА Овим начелом преузетим из Брозовог времена руководила се и Демократска странка, подижући из најтривијалнијих дневнополитичких побуда споменик на Савском тргу. Тадашња мерења јавног мњења указивала су да је политичка звезда Бориса Тадића губила сјај, и да би се тај сјај можда могао појачати изазивањем вештачког патриотског блеска. Из неке фиоке извучен је пројекат овог споменика, награђен на једном конкурсу расписаном још 2006. Реч је заправо о спомен-комплексу, с једне и друге стране Немањине улице, испред Биоскопа „Партизан“ и  Болнице „Свети Сава“. На овоме месту био је један од најсеновитијих београдских паркова, који је уништен, а уместо њега је подигнута грађевина у знаку рђе. Ово је можда једини споменик на свету где је рђа, иначе симбол човековог пада и ништавила, преобраћена у симбол узлета и врлине. Сам споменик, у својој изворној верзији, и велике жардинијере које поприлично одређују изглед овог спомен-комплекса, према сагласностима наручилаца пројекта и идеји пројектаната, оковане су „широким тракама такозваног кортен челика који брзо рђа“. А сама рђа, тако су предвидели наручиоци а спровели у дело пројектанти, даје овоме споменику суштинску симболику.

У годинама које су претходиле расписивању конкурса за Споменик жртвама рата и браниоцима отаџбине увелико је спровођен експерименат, подстицан са Запада, да се српски народ преуми, да се Србима измакну хиљадугодишњи културни обрасци, да се мења њихов генетски код. Најочигледније се то могло схватити на предавањима, нека од њих смо пратили, која је у то време организовао Културни центар „Рекс“ у Јеврејској улици у Београду и Народна библиотека Србије, док се на њеном челу налазио Сретен Угричић. Предавања су често држали гости из Западне Европе, најчешће из Немачке. Предавачи пристигли из Немачке саветовали су Србима како да се денацификују, како да се ослободе и излече од нацизма који их је обузео и блиске нацистичке прошлости из деведесетих година двадесетог века. Нуђена су немачка искуства примењивана после Другог светског рата и „терапије“ које су Немцима помагале да забораве Хитлера. Слушао их је углавном исти круг слушалаца, припадника „друге Србије“ и на тим скуповима чули су се захтеви да Срби мењају однос према памћењу сопствене прошлости, да приступе новом ишчитавању националних историјских извора и измени емоционалног и естетског односа према националним историјским споменицима, како би се целој српској прошлости дало ново значење. Споменик на Савском тргу у Београду, једном од најживљих и најрепрезентативнијих делова главнога града,  настао је и на таквим размишљањима.

 

ЗЕМЉА И СМЕЋЕ На конкурсу расписаном 2006. одабрано је решење које су урадили студенти Архитектонског факултета у Београду Јелена Панчевац и Жарко Узелац, а супервизор је био њихов професор Михајло Тимотијевић. Пре почетка градње испред Биоскопа „Партизан“ и Болнице „Свети Сава“ на Савском тргу исечено је  разгранато дрвеће, које је у време летње жеге путницима намерницима пружало дебели хлад. Градња је убрзана почетком 2012. На површини од око 1.700 квадратних метара испред Биоскопа „Партизан“ изграђен је плато поплочан каменим плочама, коме посебан изглед даје дугачка жардинијера, окована лимом која личи на џиновску зарђалу конзерву за сардине, пуна смећа из које зими зјапи земља, а лети шикља травуљина. На платоу је постављено неколико камених клупа, корпи за смеће, такође окованих зарђалим лимом. Изнад те сиве површине штрчи уретко засађено дрвеће, чије ће се крошње раширити тек за коју деценију. Део платоа ограђен је зарђалом металном оградом. Цео овај простор личи на напуштено градилиште.

Кад човек први пут закорачи на овај необични простор, прво ће да уочи сасушен венац који је некада неко овде донео. Тек после тога приметиће металик „лимену стелу“, високу око три метра, са натписом: „Жртвама рата и браниоцима отаџбине од 1990. до 1999“. Онда ће уследити неизбежно чуђење ко се усудио да на овако значајном месту у центру Београда подиже оволико бедан лимени споменик, са стакленим додатком, какав је немогуће наћи ни на једном гробљу, ни на једном сиротињском гробу. Тешко је разумети и симболику дугуљастог четвороугаоног усека, који се пружа средином спомен-платоа иза „лименог обелиска“, дугачког тридесетак, а широког три корака, испуњеног ломљеним камењем и незаобилазним смећем. Други део овог споменичког комплекса коме такође основну боју и смисао дају велике површине зарђалог лима је испред Болнице „Свети Сава“.

Поправка у току

ИМА НЕКЕ СИМБОЛИКЕ Да се неко сурово играо осећањима људи који су прошли кроз најгора страдања у ратовима од 1990. до 1999. показало се и на откривању овог споменика 24. марта 2012, на дан када је обележена тринаестогодишњица НАТО агресије на нашу земљу. На новоизграђеном платоу испред Железничке станице прво је била постављена правоугаона табла од зарђалог лима, која је представљала централни детаљ овога спомен-комплекса. Претходно је била премазана вештачким хемијским смесама које су изазвале убрзано рђање. И на горњем делу те лимене табле, без крста или неког другог симбола, прорезивањем лима исписана су ситна једва читљива слова: „Жртвама рата и браниоцима отаџбине од 1990. до 1999“. Очигледно је да су, уочи самог откривања споменика, наручиоци овога нечасног посла схватили да се у игри рђом претерало, па је централна спомен-табла са натписом на брзину префарбана металик бојом. Има симболике у томе што се дужности да открије овај споменик рђе и понижења прихватио тадашњи градоначелник Београда Драган Ђилас, један од водећих људи Демократске странке, чији су блиски преци пореклом из Босанске Крајине, из околине Титовог Дрвара, са простора на коме је пола века раније подигнуто на стотине овако понижавајућих споменика над забетонираним јамама у којима су лежали Срби, жртве геноцида Независне Државе Хрватске.

Тада је и Драган Ђилас чинио исто што су чинили у својим завичајима његови духовни претходници 1961. и 1962, пристигли из Београда и других великих градова – откривајући обележје покушавао је да стиша гнев пониженог чијим су ближњима подизани овакви споменици.

Неславна прича о овом споменику на београдском Савском тргу имала је и свој наставак. Неко из дубоке позадине, неко ко је замесио целу ову причу као да је увидео да се претерало у удварању НАТО земљама које су 1999. бомбардовале Савезну Републику Југославију. Који дан после откривања споменика на Савском тргу појавили су се мајстори који су ишчупали из лежишта „срце“ овог споменика, прво рђом, па металик фарбом премазану лимену таблу са натписом, и негде је однели. Када смо то место посетили 13. априла 2012. године, зарђале лимене спомен-табле није било, стајало је ту само осушено цвеће уплетено у венце, донесено у време откривања споменика. Недостатак најважнијег детаља на спомен-платоу није се примећивао. Тако је то потрајало све до 27. априла када су мајстори донели нови „лимени обелиск“, нову таблу од ојачаног лима, равномерно офарбану металик бојом. Натпис је остао исти, али су слова исписана црном бојом била знатно крупнија. По чеоној страни споменика додате су вертикалне украсне црте које су донекле побољшале изглед лимене површине.

 

РАЗОЧАРАЊЕ, БЕС И ТУГА На Савском тргу преко пута београдске Железничке станице 24. марта 2012. поновиле су се сцене које су се могле видети пола века раније над неколико хиљада српских стратишта широм Хрватске, Босне и Херцеговине и Срема, на простору некадашње Независне Државе Хрватске. И тада се поред новоподигнутих споменика и разних спомен-обележја, подигнутим Србима страдалим у Другом светском рату, окупљала родбина. Међу окупљенима било је и Срба који су успели да побегну са губилишта. На њиховим лицима читало се разочарање, бес и туга, као и на лицима жена које су опколиле Драгана Ђиласа на Савском тргу.

Подизање споменика над јамама са српским костима из Другог светског рата било је у неку руку изнуђено. Ондашња југословенска држава такође је то учинила из приземних политичких разлога. Ни двадесет година после злочина Србима није дозвољавано да из јама изваде кости својих мртвих сродника и да их по православном обичају сахрањују у својим гробљима или крај својих цркава. Двадесет година после покоља, на датуме када су се злочини догодили, родбина побијених почела је спонтано да излази на губилишта и пали свеће. Власти Титове Југославије бавиле су се овим покретом међу Србима, а када је утврђено да окупљање Срба на стратиштима није организовано са стране, одлучено је да држава узме ствар у своје руке и о државном трошку забетонира јаме са костима, а над њима подигне спомен-обележја – скромне зидиће од камена и бетона, ређе од сиге. На споменицима подизаним у српским насељима и њиховој околини, на маленим мермерним плочама, углавном латиничним словима, писало је да ту леже Срби и да су их побиле усташе, док су на споменицима у близини насеља и у насељима где је становништво било верски измешано, или где су већину чинили Хрвати и муслимани, писало је да су подигнути родољубима и антифашистима које су побили фашистички окупатори и њихове слуге, домаћи издајници.

Одмах после рата нова народна власт подизала је споменике који су прослављали јунаке, битке и погибије. Водило се рачуна да та спомен-обележја својим изгледом, а и натписима изазову поштовање и дивљење. То правило није важило за споменике подизане над српским костима, над српским јамама у којима су почивала цела села и целе породице.

 

СТРАТИШТЕ – ОМИЉЕНО ЛОВИШТЕ БРОЗА Преживели Срби доживљавали су тада велико разочарање пред тим скромним споменицима, над забетонираним јамама. Ретки су били примери када им је дозвољено да из јама изваде кости. Због општих прилика јавни бунт се није смео исказати. Бол, понижење и дубоку увреду Срби су понели својим кућама. Као што се нашао Драган Ђилас да 24. марта 2012. свечано открије новоподигнути споменик на београдском Савском тргу код Главне железничке станице, тако су се пола века раније налазили Срби који су откривали овакве споменике над забетонираним јамама, где су лежале кости њихове родбине. Обично би у своја села и вароши долазили из великих градова, у официрским униформама и са чиновима. Било је међу њима и оних који су у време покоља били војници Независне Државе Хрватске, а последњих година рата доспели су у редове победничке војске. Људе, који су тада долазили да откривају споменике и држе говоре, њихови земљаци обично нису ценили, памтило се да се током рата такви нису истицали као неки борци, своју ратничку „славу“ стицали су у годинама после завршетка рата. Посебно су се трудили да својим земљацима и родбини објасне због чега су јаме забетониране, због чега кости нису вађене. Углавном је понављана иста прича да би вађење костију код родбине изазвало превелики бол, да осећања треба да се стишају, прошлост остави за собом јер је међу југословенским народима завладало братство и јединство, које гарантује да се злочини никада више неће поновити.

Колико су понижавани Срби страдали у покољима које је извела Независна Држава Хрватска, али и њихова родбина, најсликовитије показује споменик у Кожварицама, делу шуме Копривница код Бугојна, најомиљенијем ловишту Јосипа Броза Тита. На том скровитом месту власти НДХ над једном вртачом у лето 1941. године убиле су око пет стотина Срба из Бугојна и околине, са Купрешког, Дувањског и Ливањског поља. Убице су били војници и полицајци Анте Павелића, махом бугојански и купрешки Хрвати. Над овом јамом 1961. подигнут је скроман споменик са мермерном плочом и натписом који је сведочио да је на овом месту убијено око пет стотина Срба и да су их побиле усташе. Тај споменик тиховао је у шуми до краја 1968, док у Бугојно није дошао Јосип Броз Тито где му је припремљен дочек, а у Копривници приређен лов. Нигде као у Бугојну Тито није тако ласкаво дочекиван, нико му се као Бугојани није знао тако додворавати. Главни организатор лова, главни Титов хајкач у лову био је високи југословенски политичар Бранко Микулић, родом из бугојанског краја. Оно што су му приредили Бугојани, оставило је на Броза изузетан утисак. У овим шумама усавршавала се чувена бугојанска школа удвориштва. У лов у Бугојно и Копривницу дошао је и следеће године, то се понављало сваке наредне године. Рекорд је био 1971, када је Тито долазио три пута. Укупно у времену од 1968. до 1979. Тито је ловио у шуми Копривница шеснаест пута. Последњи Брозов лов у Копривници трајао је од 4. до 26. новембра 1979. године.

Кожварице

ПРЕУРЕЂЕЊЕ СПОМЕНИКА У КОЖВАРИЦАМА У међувремену Бугојани су Брозу подигли две виле – једну у шуми Копривници, а поред виле вештачко језеро, а другу у Бугојну. У оквиру тих радова, пред последњи Титов долазак у Бугојно, президан је и преуређен споменик српским жртвама у Кожварицама у Копривници. На новом зидићу од сиге постављена је мермерна плоча са новим натписом где нису помињани ни Срби ни усташе. На споменику у најмилијем Титовом ловишту је писало: „На овом мјесту и у ближој околини окупатори и његове слуге 1941. убише око пет стотина људи, грађана Бугојна и других мјеста. У знак сјећања на све те недужне људе жртве фашистичког терора подигосмо ову спомен-плочу. Кожварице јуна 1979. Радни људи и грађани Бугојна“.

Процењује се да је у Републици Хрватској, где су злочини над Србима били масовни, подигнуто око шест хиљада обележја Народноослободилачког рата, по чијем је обрасцу 2012. сазидано и оно на београдском Савском тргу. Већину су чинили споменици и спомен-плоче подигнуте на местима српских страдалишта. Многобројни су после 1990. уништени, а спомен-комплекси оскрнављени и запуштени. Има примера да су неки споменици преуређивани, скидане су петокраке и додавани нови симболи и натписи који су саопштавали да су споменици подигнути јунацима из последњег домовинског рата. Још темељније су уништени споменици српским жртвама у Босни и Херцеговини, у деловима које је некада захватала такозвана Херцег-Босна.

Централни споменик жртвама рата од 1990. до 1999. код Главне железничке станице у Београду, подигнут у најживљем језгру старог дела Београда, рађен је по тада важећим законским правилима, који су га сврстали у ред споменика које штити закон и држава. Ипак, због историјске правде, добро би било да се овом комплексу дода још један детаљ. Могла би се негде на видном месту поставити табла од зарђалог лима на којој би писало да је овај споменик подигла Демократска странка у време када су се на њеном челу налазили Борис Тадић и Драган Ђилас.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *