Утеха

Милорад Вучелић / главни уредник

Први председник Републике Српске Радован Караџић осуђен је првостепеном пресудом у Хагу на 40 година затвора. После изрицања ове пресуде мој резигнирани и покаткад депресивни пријатељ Рајко Петров Ного написао је: „А Република Српска је једина наша утеха у овим великим поразима.“

Драго ми је што овога пута, ма колико због пресуде тужан и несрећан био, с Ногом не могу да се сложим.

Никада као после ове пресуде у Србији није исказано толико и такво јединство у уверењу о значају опстанка и важности постојања Републике Српске. И спонтано и званично. И што је још важније, постало је и сасвим јасно да су сви хашки лобисти, „заговарачи НАТО-а“, сви другосрбијанци, аутошовинисти и антисрпски интелектуалци и уредници медија те врсте доживели тешки, вероватно и преломни, а и званични пораз. Поражени су пре свега од генерација које тек стасавају и тек ступају у живот. Поражени су од оних који су били најизложенији антисрпској пропаганди, неолибералној и глобалистичкој индоктринацији и по мери Запада обликовани „реформисаним“ образовањем. Толико је било тог осионог претеривања у убеђивању о српској кривици да се новим генерацијама све то напросто згадило или бар учинило озбиљно сумњивим. Они су изабрали сасвим другачију културу сећања од оне која им се силом наметала. У јавном и политичком животу остаје велика обавеза да то основно осећање и свест буде култивисано и долично уобличено. О томе више него речито говори и изјава студента са Пала Милоша Дробњака:

„Пратио сам пренос из Хага, презнојио сам се, јер сам немоћан да било шта променим засад. Једног дана, можда, а ту прилику никако нећу пропустити, свакако ћу је искористити, да кажем и докажем да су Срби жртве. И најтолерантнији народ на планети.“

Ово је много више од утехе.

[restrictedarea]

Намерни избор да се пресуда Радовану Караџићу прочита на годишњицу НАТО бомбардовања 24. марта обио се о главу онима који су то испланирали јер су доживели потпуни фијаско. Званична Србија и званична РС су ову паклену игру датума дочекали више него спремно и одмерено отклонили све иначе предвидљиве покушаје даље злоупотребе првостепене пресуде Хашког трибунала. Тако је председник Владе Србије Александар Вучић, реагујући на изјаву Бакира Изетбеговића по којој БиХ трага за основама за ревизију неуспеле босанске тужбе за геноцид, тачно рекао да бошњачки лидер тиме најављује нову спиралу насиља у региону и да је ту реч о „политичком насиљу“.

Србија је кроз изјаве председника Томислава Николића и премијера Вучића посебно нагласила да ће „у потпуности извршавати своје обавезе и користити своја права конституисана Дејтонским споразумом“. Посебно је наглашена и улога Русије као гаранта Дејтонског споразума, а то и много шта друго може се прочитати у тексту Николе Врзића „Мирна Босна“ у овом броју „Печата“.

И то је више од утехе.

За многе присталице и заговараче Хашког трибунала време као да је стало. Они су били и остали ропски везани за пропагандне стереотипе сковане почетком деведесетих. Они неће и не желе да виде или да се одазову на чињенице које се свакодневно појављују и које говоре о природи „правде“ коју демонстрира овај међународни суд, све тобоже у циљу помирења на Балкану.

Као што је опште познато, хашке оптужнице и пресуде темеље се на појму „заједнички злочиначки подухват“. Недавно је, и то баш 24. марта, захваљујући тексту младог адвоката и мастера права на Лондонској школи економије Вељка Томановића, објављеном у „Политици“, најшира српска јавност обавештена да је Врховни суд Велике Британије ревидирао смисао правне категорије „заједнички злочиначки подухват“, која је у Хашком трибуналу коришћена у процесима против Слободана Милошевића и Радована Караџића и многих других оптужених. Тачније, „’удружени злочиначки подухват’ као категорија за одговорност секундарних учесника у кривичним делима проширена је још 1984. године… а 18. фебруара ове године је стављена ван снаге“. Врховни суд је утврдио „да је одлука из 1984. године да се овај нови правни институт уведе била погрешна, заснована на непотпуној анализи претходне праксе и на генерализованим и дискутабилним аргументима опште политике“.

Судија из Тринидада Мелвил Берд је у свом издвојеном мишљењу потврдио да су „Бошњаци гађали пијацу Маркале и да Караџић за то није крив!“. Овај судија се при томе позива на званични извештај Уједињених нација у којем Срби нису означени као кривци.

Могли бисмо набрајањем нових сазнања и истина испунити читаве томове, али то наше хашке хушкаче оставља потпуно незаинтересованим. Они се држе давно прописаног пропагандног калупа и опипљивог материјалног интереса. За њих пресуда Радовану Караџићу „заокружује истину, која је доказана, о ономе што се дешавало у БиХ“. Када би код њих уопште била реч о неком духу или савести, могло би се рећи да поменуте актере карактерише потпуна лењост духа и уснула савест или њено потпуно одсуство.

У реакцијама на Караџићеву пресуду изашла је на видело, у згуснутом облику, једна врста паклене математике. Тако се опскурним и морбидним математичким операцијама, у којима предњачи службени гласник евроатлантских интереса у Србији „Блиц“, израчунава да ће „Караџић у затвору бити до своје 90. године“ под условом „да поживи толико“; „да ће Караџић моћи из затвора најраније 2035“… Посебно се истакао у тој монструозној математици филмски режисер Данис Тановић израчунавши да се ради о „16.000 дана за животе 100.000 људи“.

Постоји  врста људи која не прави никакву разлику између своје патолошке мржње и математичких бројева. Математичка прецизност настаје само када треба умањити српске жртве и вишеструко увећати жртве других народа. Посебно се од дела наших невладиних организација инсистира на прецизном умањивању броја жртава бомбардовања Србије. Већ пословично је стоструко снижавање жртава у Јасеновцу. Али се зато сва ова дружина лако заброји када је реч о Сребреници.

Било би неправедно не поменути злогласну хашку тужитељку Карлу дел Понте, која представља живу и покретну увреду за право, и њено иживљавање у виду наде „да ће Караџић имати више него довољно времена да у својој затворској ћелији размишља о свим злочинима које је починио, и да због њих горко зажали“. Већа иживљавања наших „профитера хашке правде“ вероватно су изостала због силне бриге за бившу портпаролку Хашког тужилаштва Флоренс Артман, коју су њене некадашње газде ухапсиле на дан изрицања пресуде првом председнику РС.

Често се, па и поводом поменуте хашке пресуде, погрешно и подразумевајући,  директно повезује разбијање Југославије и босански рат, како га је називао Добрица Ћосић. Том приликом се истрајно говори како је „БиХ била Југославија у малом“. Ваља стога подсетити да је то крајње неодржива теза, јер као што је познато у Југославији су живели и Словенци и Македонци и они су били конститутивни народи од настанка Друге Југославије која се после показала као права фабрика нација, те су тако из те социјалистичке Југославије изашле многе у међувремену настале нација. Југославија је разбијана по републичким шавовима и Словенци и Македонци су је релативно лако напустили и нико их није помињао као жртве великосрпског хегемонизма.

Тај стари коминтерновски аргумент и баук коришћен је и употребљаван само када је требало покрити сурово етничко чишћење Срба у Хрватској и муслиманску (бошњачку) доминацију у БиХ. У оба случаја српски народ је изразио јасну жељу да остане у тако „скраћеној“ државној заједници и да у тим државама чланицама буде као и што је био конститутивни народ. Када му је то дрско ускраћено, почеле су велике, па и ратне неприлике и ужаси и катастрофе. И нису се у БиХ само Срби осећали угрожено покушајем муслиманске доминације Алије Изетбеговића него су се угрожено осећали  и Хрвати. И данас то показују.

Када се у разматрању испусте овакве чињенице, онда је крајње безбедно прибећи фалсификатима по којима се, попут Наташе Кандић, ламентира „што немамо политичара који ће открити да је Србија бомбардована због тога што су суседи Србије од 1991. године били угрожени територијалним претензијама Слободана Милошевића, његових генерала, четничких партија и организација“.

Као јаје јајету на овај исказ личи и исказ времешног хрватског „љевичара“ Јосипа Манолића, који каже да је хрватски „маспок био жеља за обликовањем права на хрватски културни и политички идентитет у оквиру заједнице СФРЈ“, а „српска антибирократска револуција само је још један облик ширења великосрпског хегемонизма на народе југославенске заједнице, с територијалним претензијама или, другим ријечима, жељом за ратом“. Манолић одлази и даље, па тако у вези са Титовим ликвидацијама емиграције по свету тврди да је већ „у раној фази четништво добило ’срспку државну заштиту’ на начин поступне релативизације“!

Када нам овако изгледа левица, питамо се шта ће нам уопште и шта то може бити десница, и на чему би се она уопште заснивала.

Приметиће неко из тобоже проевропске опозиције да се исувише бавимо прошлошћу и да би требало да се окренемо будућности. Па када је већ тако, нисмо уопште приметили да наша вајна опозиција, одана ЕУ и НАТО-у, уопште помиње да би се могла заложити, својим чувеним утицајним везама у Бриселу и Вашингтону, да се Србији омогући да прода смедеревску Железару и спасе производњу и хиљаде радних места широм Србије. Пошто они, по свему судећи, о томе немају појма, могли би да се заложе да се Србији у истом том Бриселу, а по слову Споразума о придруживању, омогући да задржи прелевмане или неку врсту такса за увоз свињског меса и млека и млечних производа. Нажалост, они о свему томе немају уопште појма, нити их то интересује. Они су то препустили српском премијеру и спремни су да и њему и Србији само сметају.

ДС и даље упорно инсистира на физичком нападу на њене функционере на једној београдској пијаци. Иако нема никога у Србији ко захваљујући телевизијским каналима не зна и није видео да је реч о превари и фалсификату, они упорно инсистирају на овој очигледној лажи.

А што се медија и новинара тиче, за њих се углавном може рећи да су доследни у преношењу лажи које третирају као истину. И борбу за истину!

[/restrictedarea]