Почетна / Свет / Украјински Тројански коњ

Украјински Тројански коњ

Десни секторПише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

Сукоб у Украјини активирао је и подривачку делатност страних тајних служби, али и украјинских шовинистичких организација против Руске Федерације. Најсложеније је у пограничним регионима Русије. Управо ту регистрован је и пораст криминалних радњи, повезан са покушајима пребацивања у Русију оружја, експлозива и муниције, наркотика… Такође, забележено је и све више класичних криминалних радњи чији су извршиоци грађани Украјине. Но медијску пажњу највише привлачи делатност украјинских екстремистичко-шовинистичких организација

Украјинска друштвена организација „Братство“, која развија нацистичку и идеологију Стјепана Бандере, дала је следећи оглас: „Братство“ током лета организује за руску омладину Дона, Терека, Кубања, али и Вороњежа, и Брјанске области, као и других региона Русије хришћанско-војни камп (први степен у Харковској области, а други у брдима Карпата). Учесници ће под руководством искусних инструктора учити организацију акција грађанске непослушности, супротстављање антиуставним дејствима полиције и руске Федералне службе безбедности, методе врбовања следбеника, методе оперативног рада, методе агитације и пропаганде. Осим тога, учесници ће проћи и семинар из теоријских основа руске аутономије, курс из теологије Руске аутономне цркве, при чему ће бити и много забаве, спорта и тактиче обуке. Према подацима украјинског портала naso.org.ua, око 40 младића из Русије (из разних руских националистичких организација) пријавило се за овај камп.

Да је ђаво однео шалу, тј. да су подривачке делатности Украјине у Русији постале важне, говори чињеница да је овај проблем недавно разматран и на седници Савета Федерације. На исту је био позван у шеф ростовског Центра за борбу против екстремизма да извести Савет о ситуацији у региону и мерама које полиција предузима, јер је југозапад Русије најугроженије подручје.

[restrictedarea]

Половином марта 2016. године руски медији су известили о хапшењу у Ростову на Дону седамнаестогодишњака, грађанина Украјине, који је покушао да изведе терористички напад. Новинаре је о томе обавестио начелник Центра за борбу против екстремизма Министарства унутрашњих послова Ростовске области, потпуковник полиције Артур Метцгер. Касније су обелодањени и други детаљи око покушаја младог Украјинца. Ухапшен је у децембру 2015. године јер је у стану који је унајмио ручно направио бомбу већег разорног дејства, те је проучавао град како би одабрао мету за диверзију. Против младића је покренут кривични поступак по члану 205 Кривичног закона РФ (Тероризам). Ова информација је важна јер су после ње светло дана угледале и друге, а све сведоче о покушајима Украјинаца да нападну неки објекат у Русији. Руски јавни извори говоре да је било око 16 покушаја напада, али да су органи реда све спречили.

ЕКСТРЕМИСТИ МЕЂУ ИЗБЕГЛИЦАМА Суштина је да је са реком избеглица из Украјине у Русији ушло и на десетине провокатора и екстремиста, спремних на сваковрсне криминалне и злочиначке радње. Ради се о диверзантима, обученим за терористичке нападе, али и о политичким агитаторима који сеју мржњу према руском руководству и народу. Њихова делатност се посебно умножила почетком суђења Украјинки Надежди Савченко, иначе официру украјинске војне авијације, пилоту хеликоптера. Њу је ухапсила руска полиција на територији Русије (Вороњежка област), где се пријавила као избеглица. Оптужена је за организацију и учешће у убиству руских новинара Игора Карнељука и Антона Волошина. Доњецки градски суд Ростовске области је 21. марта 2016. донео пресуду по којој је Надежда Савченко крива, јер је наводила артиљеријску ватру украјинске армије, што је довело до смрти поменутих новинара.

После пресуде у РФ су почеле да долазе тзв. групе подршке Савченковој, при чему су домаће тајне службе запазиле да су се мање бавили подршком, а више проучавањем терена.

Овоме треба додати да је од 2014. године и државног удара у Украјини, те отпочињања борбених дејстава за Донбаску и Луганску републику, у Русију пребегло више од милион становника ове државе. Може се ипак рећи да украјински екстремисти нису нашли плодно тле међу избеглицама. За покушај извођења диверзантских акција ухапшено је 16 грађана Украјине – 12 мушкараца и четири жене.

То је подстакло државне органе Русије да више пажње обрате овом проблему, па су се тиме позабавили и чланови Националног антитерористичког комитета Руске Федерације. Они су обелоданили да украјински екстремисти прибегавају тзв. телефонском тероризму. На пример, у Санк Петербургу током лета 2015. године активизирали су се телефонски терористи, који су обавештавали јавност о томе да су бомбе постављене на неким важним објектима, тј. местима где грађани масовно пролазе, пре свега популарни трговачки центри, што је изазивало пометњу и страх. Полиција је утврдила да су сви позиви који упозоравају на постављене бомбе били лажни, али и да су дошли са бројева регистрованих у Украјини. Резултат деловања «телефонских терориста» је велика материјална штета трговачких центара и ресторана, а створила се у граду и атмосфера панике.

ИНТЕРНЕТ ТЕРОРИЗАМ Украјински екстремисти су посебно активни на интернету, где постављају различите агитационо-пропагандне информације, или покушавају да се баве врбовањем грађана Русије, као и да организују овим путем координацију својих присталица. Како би спречили делатност украјинских екстремиста у Русији, правосудни органи су забранили „Десни сектор“ и „Украјинску народну скупштину – Украјинску народну самоодбрану“. Медији су посебно указали на становника Зеленограда Александра Разумова, осуђеног на седам година затвора. Разумов је 2014. године ступио у редове „Десног сектора“ и одмах започео врбовање руских грађана за екстремистичке радње. Јула 2015. године Максим Калиниченко, становник Петербурга, осуђен је на две године и седам месеци строгог затвора, јер је у фебруару и марту 2014. године у руским екстремистичким организацијама „Руски марш 2014“ и „Руски десни сектор“ делио текстове и слике којима је позвао на екстремистичку делатност, насиље и ширење националне мржње. Новембра 2015. године становник Сургута Олег Новоженин је ухапшен пошто је на веб-порталима постављао материјале који су рекламирали забрањени украјински „Десни сектор“ и нацистички батаљон „Азов“. За ова дела добио је годину затвора. Оваквих случајева је било још, а изненађење је да је украјински „Десни сектор“ нашао неколико присталица и у Републици Чити.

Ова хапшења у Русији су показала да украјинске екстремистичко-шовинистичке групације у Русији имају следбенике не само међу избеглицама већ и међу аутохтоним становништвом Руске Федерације. Потенцијални следбеници „Десног сектора“ у Русији су по правилу из лево-екстремистичких, десно-екстремистичких и либералних ванпарламентарних организација. Иако између њих постоје велике идеолошке разлике, ипак имају и једну заједничку црту – мржњу према руској држави, која их по правилу води на антируску страну.

ЗЛОКОБНО БРАТСТВО Ипак, током 2015. и 2016. године руским властима највише бриге задаје украјинска друштвена организација „Братство“. Ко њу заправо води? Истраживачи су дошли до Дмитра Корчинског (Пољака, римокатолика), познатог не само као русофоба већ и као бившег руководиоца украјинске шовинистичке организације УНА-УНСО, која је имала задатак искорењивања свега руског у Украјини, при чему је „Братство“ организовао заједно са Јуријем Шухевичем, сином познатог бандеровског џелата Романа Шухевича.

Јуриј Шухевич се већ почетком распада СССР-а јавности представио као русофоб, а познат је по крилатици „Крим ће бити украјински или без људи!“ Но то је био почетак. Потом су се украјински шовинисти листом прикључили чеченским сепаратистима, посебно најекстремнијем Џохару Дудајеву, који је убијао Русе и Рускиње тако што их мучио, а потом им одсецао главе. Иако је председник „Братства“ Корчински написао 1998. године да је учествовао у рату на страни Чечена а против Руса и да је том приликом клао и стрељао заробљене руске војнике, против њега није покренут кривични поступак у Украјини. Корчински је и аутор крилатице: „Не постоје Руси – постоје само Москаљи!“ (погрдан назив за Русе у Украјини).

Сада се Корчински и млади Шухевич боре да придобију руске националисте, сматрају да су етнички Руси угрожени од других нација у самој Русији и, према томе, желе распад Руске Федерације. На тај начин руски национализам се претвара у непријатеља самих Руса. Међутим, пошто за ове идеје немају подршку унутар Русије, потребно је стварати кадрове. У томе је и смисао њиховог „Хришћанског“ кампа за обуку . Управо су Украјинци осмислили „Руску демократску републику“, тачније, то је урадио адвокат Јевгениј Архипов (живи у Русији), где је био председник сада већ забрањене „Саборне Украјине“. Поменути адвокат и његова „Саборна Украјина“ прославили су се и предлогом да московском аеродрому треба дати име украјинског шовинисте Степана Бандере.

Архипов је веома интересантна личност, био је међу лидерима руске либералне партије „Јаблоко“ (2001–2003), својеврсне фабрике антируских кадрова у Русији, али и организатор антируске невладине скупине „Асоцијација адвоката Русије за људска права“, чланице међународне организације „Јунајтед“, са седиштем у САД, чији је главни циљ „борба са свим видовима национализма и подршка миграцији“. Потом је бранио олигарха Михаила Ходоровског, учланио се у Демократску партију са седиштем у Москви, па се обрео у партији „Солидарност“ Бориса Њемцова. Но главна мисија Јевгенија Архипова је стварање руског етносепаратизма, јер само тако Украјина може доћи до територија које су сада у саставу Русије. „Украјина је изгубила 70 одсто својих етничких земаља… Две трећине се налазе у Русији.“ Уколико се на тој територији развије идеја да је становништво дискриминисано, „Саборна Украјина“ може пружити правну заштиту и у Русији и у Белорусији, пише украјински портал odnarodyna.com.ua.

Украјинске шовинистичке организације, дакле, очигледно покушавају да развију сепаратизам у Русији. На руској друштвеној мрежи „В контакте“ (утврђено је да иза овог профила стоји Корчински и млади Шухевич), али и Фејсбуку постоји жеља да се у Ростову на Дону организује „Козачка аутономија“, где би се говорио не руски већ „козачки“ језик. Такође, украјински екстремисти подржавају и одвајање Сибира од Русије подржавајући за сада мање познату организацију „Сибирски државни савез“, који има и свој портал. Интересантна је и парола (ауторство се приписује Корчинском): „Ко није са нама, агент је (руске) Федералне службе безбедности!“

Због тога неки аналитичари верују да није могуће да су украјинске друштвене организације шовинистичког смера аутори ових идеја, и износе став да се преко њих може открити рад тајних служби, како Украјине, тако и западних држава, на челу са САД. Свој став образлажу појавом књига „Трећа Барбароса“, и „Тајно одељење ’Р’“. Наиме, аутори ових књига тврде да је тадашњи председник Виктор Јушченко, априла 2005. године, по савету из Вашингтона, створио тајно одељење у оквиру војне обавештајне службе „Р“. Задатак организације поверен је, од тадашњег председника Украјине, Л. Косјакову (живео је у Дубаију, као власник велике туристичке фирме). Септембра 2005. године специјално одељење „Р“ је заживело, а у његов састав ушло је 150 сарадника и непознат број агената. Идеја је била да се створи вечна антируска организација, својеврсна „птица Феникс“ или антируски друштвени перпертуум мобиле. Интересантно је да и је свргнути председник Украјине Виктор Јанукович подржао стварање одељења „Р“, а обезбедио је и потребан новац за рад поменуте организације, при чему је финансирање било двојно – из буџета, а у случају ванредних околности, тј. немогућности исплата из буџета, прелазили су на самофинансирање, за шта је такође обезбеђен новац и технике доласка до њега. Другим речима, одељење „Р“ треба да делује и после свих смена влада и друштвених промена – вечно.

Одласком Јушченка и Јануковича са власти одељење „Р“, како је и предвиђено, није угашено. Напротив, појачало је делатност, а она је усмерена ка Русији. Међутим, одељење „Р“ није могло да уради ништа без помоћи људи из саме Русије. Зато су укључени у пројекат различите шовинистичке украјинске организације, како би дошли до кадрова који би даље преносили идеју разарања Русије. Заправо мисли се да су „Братство“ и друге екстремистичке украјинске организације које своју деструкцију усмеравају ка Русији дело Одељења „Р“.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Имајући у виду трагичне и судбоносне догађаје, који су се одвијали крајем ХХ столећа и који се још одвијају у извесној мери око вештачких граница и вештачких нација у бившој Југославији, као и између Совјетске Украјине и Совјетске Русије, које су као што је познато постале продукт бундиста – бољшевика и њихових свемоћних ментора западно-европског и америчког корпоративног естаблишмента, тз. “великих изабраника”, идолатриског и окултног друштва чаробњака међународне масонерије и римских католичких темплара интермаријумаца, који су у ХХ столећу припремили ужасну експерименталну тактику и стратегију према Србима и Русима.
    При овоме посебно истичмо колику огромну улогу игра корпоративни међународни естаблишмент у Њујорку, који је 1872. године постао седиште Генералног Савета Интернационале Карла Маркса (Conseil General de l’Internatioonale de Karl Marx), која ће имати познати нам развој: не само због устоличавања у Њујорку 1867. године Мацинијевог “Универзалног Демократског Савеза” (Alliance democratique universelle), успркос важности његове непосредне улоге у реакционарним и револуционарним покретима у Источној Европи, посредством Бакуњинове мреже. И не само због устоличавања у Сједињеним Америчким Државама неколико година пре тога чувеног тајног друштва Б’наи Брит и због вртоглавог успона бундистичке банкарске групе “Јајкоб Шиф, Кун и Лоеб”, која ће финансирати тз. „руску“ револуцију 1917. године (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial – une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 28; The German-bolshevik conspiracy – War information series, No. 20, October 1918, Hawthorne, Calif., 1975; ЕВРЕИ И ВЛАСТЬ В РОССИИ, http://www.liveinternet.ru/use…).

    Бакуњин је знао на шта може да рачуна, јер Руси – не нација водич, већ народ за експерименте, имали су мисију у деветнаестом и двадесетом столећу да потресу свет, да се припреми и да се подвргне под јарам Cветске Bладе тз. “великих изабраника”, западно-европског и америчког империјалистичког, корпоративног, реакционарног и револуционарног естаблишмента „високе паладистичке масонерије и великих међународних финансијера” – “La revolution, la haute maconnere du Palladisme, la haute finance internationale, tout est la, comme a un rendezvous fixe d’avance a cette meme époque, en ce meme lieu”. (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial – Une super et contre-eglise, стр. 131).

    Да би се данас ово постигло, руски народ мора да буде потчињен њиховој влади и да пред њима падне на колена. То је имао у виду између осталих и амерички сенатор Џемс П. Вербург (J. P. Warbourg ), кад је у току 1950. године дословно рекао:

    “Без обзира на то, да ли то неко хоће или неће, ми ћемо имати светску владу! Једино питање које се поставља јесте: да ли ће та влада бити успостављена на основу њеног прихватања или пак победом…” (Види: William P. Hoar, Architects of conspiracy – An intriguing history, Boston – Los Angeles, 1984, стр. 317).

    Није дакле изненађујуће да су данас у свету остала само два супарника – ривала, Англо-американци и Руси : први као изузетни предстаници западно-европског и америчког империјализма, други као представници источно-европског експериментализма. То је између осталих приметио и Alexis de Tocqueville, који је у свом капиталном делу “De la democratie en Amerique”, рекао:

    “Сада постоје на земљи два велика народа, који пошавши с разних тачака, као да иду једној истој мети: то су Руси и Англо-американци… Њихова је полазна тачка различита, њихови су путеви различити; али при свему томе, сваки од њих изгледа да је позван неком тајном намером провиђења, да једнога дана завлада над половином света…” (Види: Alexis de Toqueville, De la democratie en Amerique, Vol. II, Paris, 1866, стр. 430-431).

    Француски текст гласи:

    “… Il y a aujourd’hui sur la terre deux grands peoples qui, partis de points différents, semblent s’avancer vers le même but : ce sont les Russes et les Anglo-Américains. Tous deux ont grandi dans l’obscurité ; et tandis que les regards des hommes étaient occupés ailleurs, ils se sont placés tout à coup au premier rang des nations, et le monde a appris presque en même temps leur naissance et leur grandeur. Tous les autres peuples paraissent avoir atteint à peu près les limites qu’a tracées la nature, et n’avoir plus qu’à conserver ; mais eux sont en croissance: tous les autres sont arrêtés ou n’avancent qu’avec mille efforts ; eux seuls marchent d’un pas aisé et rapide dans une carrière dont l’œil ne saurait encore apercevoir la borne. L’Américain lutte contre les obstacles que lui oppose la nature ; le Russe est aux prises avec les hommes. L’un combat le désert et la barbarie, l’autre la civilisation revêtue de toutes ses armes : aussi les conquêtes de l’Américain se font-elles avec le soc du laboureur, celles du Russe avec l’épée du soldat. Pour atteindre son but, le premier s’en repose sur l’intérêt personnel, et laisse agir, sans les diriger, la force et la raison des individus. Le second concentre en quelque sorte dans un homme toute la puissance de la société. L’un a pour principal moyen d’action la liberté; l’autre, la servitude. Leur point de départ est différent, leurs voies sont diverses ; néanmoins, chacun d’eux semble appelé par un dessein secret de la Providence à tenir un jour dans ses mains les destinées de la moitié du monde…” (Види: Alexis de Toqueville, De la democratie en Amerique, Vol. II, Paris, 1866, стр. 430-431).




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *