Убоги живот, ту поред нас

„Моје дете“: Премијера (награђене) драме из ромског живота

Моје дете сцена из представеПише Рашко В. Јовановић

Драма Стојана Срдића доноси специфичну слику ромског живота, њени главни актери не беже од исказивања властитих емоција нити се суздржавају у реаговању на оно што не воле или у шта не верују

Плодан књижевни стваралац – песник, приповедач, романсијер, радио и позоришни драматичар – Стојан Срдић, двоструки лауреат годишње Награде „Бранислав Нушић“, коју за најбољи драмски текст додељује Удружење драмских писаца Србије, почео је на најлепши начин, извођењем драме „Моје дете“, награђене 2015. године, да се афирмише на театарској сцени. Реч је о делу из живота наших Рома, које је аутор сасвим оправдано жанровски значио као документарну драму, будући да без икаквог улепшавања приказује тегобни живот једне популације о којем се у нашој средини више прећуткује но што се говори. Познато је да је живот Рома инспирисао многе стране и домаће књижевне ствараоце: није потребно посебно наводити више значајних драмских и музичко-сценских дела, мада се намећу поређења са инспирацијама једног Проспера Меримеа и његове приповетке Кармен, која је била основа Жоржу Бизеу да компонује истоимену оперу, или нашег Боре Станковића и његовог позоришног комада Коштана, према којем је Петар Коњовић компоновао оперу истог наслова, свакако најбоље остварење тога жанра у српској музици.

[restrictedarea]

И драма Стојана Срдића доноси специфичну слику ромског живота, њени главни актери су живахни и импулсивни, они не беже од исказивања властитих емоција нити се суздржавају у реаговању на оно што не воле или у шта не верују, другачије речено, спонтани су и природни до краја. Дабоме, њихов социјалан положај апсолутно је неповољан и у знаку је многих нерешених питања, која проистичу из велике беде, необразовања и нерешеног социјалнога статуса, што обично проузрокује насиље у породици и доводи до њеног распада, као и коришћење деце за обављање најразличитијих послова, али и њиховог сексуалног злостављања, а то доводи до пубертетских трудноћа… О пореклу своје инспирације Срдић пише: „Драму Моје дете замислио сам давне 2004. године, када сам упознао девојчицу која је тек ушла у тринаесту годину и која је у крилу држала шестомесечну бебу и нешто је певушила. Упитао сам је чије то дете тако брижно чува и на којем му то језику пева. Прво се мало уплашила, а онда је тихо и поносно рекла: ’Ово је моје дете, а певам на мом, циганском.’ – Дуго сам је посматрао а затим упитао за дозволу да седнем поред ње. Насмешила се и направила место на клупи. Ништа је нисам питао. Дуго сам и седео и гледао у њу и у бебу, а онда је она почела своју причу…“ Ту причу, причу о девојчици коју је силовао један из њеног породичног окружења, запретивши јој да никоме не сме било шта да каже, Срдић је испричао драмски ефектно, у виду натуралистички доследног приказа. Девојчица се те забране држала, али када се видело да је трудна, то је њеној мајци донело велике бриге и невоље, те се може рећи да је зато и умрла.

Драму Моје дете Стојана Срдића адаптирала је и режирала Ана Ђорђевић желећи да обезбеди јединствени ток радње, што је изискивало решавање бројних сценских промена. То питање је једноставно решено: све се дешава пред једним тепихом, док је у дну са леве стране смештена глумица која игра службеницу у различитим институцијама – почев од општинске канцеларије до лекарске ординације. У ромском дому нема столица, нити лежајева – седи се и спава на поду, а важну (и симболичну) улогу имају дечје играчке, најчешће лутке – медведићи израђени од текстила. Реквизити мале Ранке су, на пример, кофа за воду и метла за чишћење, које користи чистећи ходнике и степеништа по вишеспратницама. Представа почиње (а тако ће се и завршити) песмом и игром до избезумљења на одлично компоновану музику Владимира Петричевића, која буди асоцијације на наш урбани фолклор. Редитељка је градила жив, заправо веома динамичан мизансцен у оквиру којега су се водиле темпераментне расправе и свађе, али било је и спонтаних љубавних излива. Убоги живот води се готово на празној сцени на којој главни актери седе, пуше и пију пиво из великих пластичних флаша. Њихови разговори личе на говор наших Рома, али нису њихова дословна реконструкција. Глумачка екипа, сагледано у целини, добро је решила све задатке. Јована Гавриловић играла је девојчицу Ранку: дочарала је, мимиком и кретњама, младалачко понашање, успевала је да у смиреном изразу речито ћути, као и да, по потреби, буде пркосна и енергична, баш као и да изгледа наивно и недужно. Мирку, Ранкину мајку, играла је Ивана Николић, остваривши упечатљиву личност изложену свим могућим недаћама живота. Такође, умела је да своју болешћу сломљену личност дочара одличном мимиком и ставом који је одавао пуну изнемоглост. Боркана, Миркиног животног партнера, тумачио је Андреј Шепетковски: живо и у изузетно темпераментном замаху, што је потпуно одговарало ромској природи. Владан Милић, као Зуле, играо је „мајстора“ сумњивих послова: могао је бити нарко-дилер или продавац девиза, свеједно, тек био је појавом и ставом веома уверљив. Владан Милић, који је тумачио Мишка, заљубљеног у Ранку, био је спонтан у изразу наивног и невиног младића. Јелисавета Орашанин играла је улогу названу Институција, тј. неколико улога – од канцеларијске службенице до лекарке у амбуланти. И увек је била ауторитативна и убедљива. Ова представа је рељефно приказала живот људи које свакодневно виђамо и који живе ту, одмах поред нас.

ПИСАЦ Стојан Срдић

ПОЗОРИШТЕ Београдско драмско позориште – Нова сцена

РЕЖИЈА, АДАПТАЦИЈА И ИДЕЈНО РЕШЕЊЕ СЦЕНЕ

Ана Ђорђевић

СЦЕНОГРАФ

Милица Вучковић

КОСТИМОГРАФ

Лана Цвијановић

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *