Почетна / Култура / У сенци Дучићевих јабланова

У сенци Дучићевих јабланова

ДучићПише Гојко Ђого

Колико год је могао, Дучић се клонио фактографије, плићака свакодневице, нечистих улица и непосредног додира са животом. И своје је јаде држао на узди. Више је волео сенке и контрасте, слутње и сумње, снатрења и опсене, душевне вртлоге и, изнад свега, противречја…

Кад год се нађем у Требињу, посебно лети, увече прошетам поред Требишњице и ослушкујем како шуме јабланови. Ако је месечина, застајкујем да одмерим и своју сенку, уверен да је и Дучић некад туда ходио и да је тај призор урамио у песничку слику својих „Јабланова“. Та сенка и тај шум, жути месец, оловна вода, црна слутња, стрепња и сумња осенчили су целу Дучићеву поезију. А усред те шуме симбола високо се уздижу и дрхћу у своду јабланови, као његова духовна вертикала.

У тој игри препознавања песник нас заводи и лови у своју мрежу наговештаја и сугестија како бисмо неосетно усвојили његов снимак стварности и његово осећање простора и времена. Има у његовој поезији доста таквих слика које нам се чине познатим, мада немају поуздану сигнатуру. У пастелима и акварелима „Сунчаних песама“ нема баш никаквих топографских ознака иако ћемо те пејзаже „препознати“ на коју год страну кренемо из Требиња.

То што ја осећам, слушајући ноћни шум јабланова, утисак је читаоца и он је, захваљујући предзнању и уобразиљи, дубљи и рафиниранији од утиска обичног шетача. И песничка слика тако бива лепша и истинитија од природне. Та аура Дучићеве поезије, иако нема ниједног локалног, завичајног детаља, осим једном поменутог требињског вина, озарује цело Требиње, као што Шантић озрачава Мостар или Бранко Карловце.

Колико год је могао, Дучић се клонио фактографије, плићака свакодневице, нечистих улица и непосредног додира са животом. И своје је јаде држао на узди. Више је волео сенке и контрасте, слутње и сумње, снатрења и опсене, душевне вртлоге и, изнад свега, противречја. Волео је то размеђе привида и увида, истине и илузије.

[restrictedarea]

Неговао је завичајну боју, али није обзиђивао свој врт, ни сужавао свој видокруг. Локалне и регионалне међе размакао је у ширину и дубину, географску и историјску, епску и митску.

На крилима маште винуо се у сунчане пределе. Али номад не лута по плавој нигдини, и његова „лирска фантазија је дисциплинована“. Као што су и земне теме свакад у постојаној вези са духовном вертикалом.

На тој астралној висини, док се огледа над понором и лебди над добом, његов поглед не спутавају шавови појава ни рубови ствари, виде се само силуете и боје, обриси брда и долова. Све ивице су избрушене, сви врхови заобљени. Слух не заглушују плачеви и крици, фолклорни напеви и тужбалице већ оркестрирана тишина и празнина сфера. Нити га што вређа, нити што боли. Душа му је пуна хармоније. Али мрачне. Песников унутарњи пејзаж застире земаљски шар, он је просторе празне… населио собом, својим усхићењима и заносима, али и својим метафизичким слутњама и стваралачким сумњама.

Такав поглед сеже даље и дубље, иза и испред нас, даље у будућност, дубље у историју.

Дучић је одан аполинијском идеалу реда и мере, етичких принципа, небеске чистоте и светлости, посебно духовне. Премда, химерични унутарњи хлад подобро пригушује аполинијски сјај. Жутог и хладног месеца има колико и сунца, а таме и мрака колико и светлости. Има, кадшто, и гротеске, ироније и пародије, ретко осмеха, подсмеха никад.

Дучићеви поетички искази, декларативно изражени у стиховима које прожима декадентни дух позног фен д сјекла (fin de sièclе) нису ипак никаква чврста уверења, његово поимање песничке задаће је, неретко, сасвим опречно. Истина, он није социјални, али јесте велики национални радник. То се најбоље види у отаџбинским песмама. Његова муза, некад бледо тихо девојче што снева (…) одвећ тужна са сопствених јада / Да би ишла икад да теши(ш) ко страда, с временом бива Делакроова „Слобода“ која, с крсташем барјаком у руци, предводи гомиле што нагле, или Косовка Девојка, брижна и тужна са сопствених и племенских јада, која теши, милује и оплакује свој страдални народ. Као песник нове српске историје, и Дучић је „задојен једним националним јеванђељем као косовским причешћем“, рекао би Перо Слијепчевић.

Не пење се он тек тако у врхове јабланова, још од младих дана. Њихова стабла шикљају увис далеко изнад шћућуреног дрвећа у крашком крајолику. Вертикалне крошње упредене око дрвене кичме – да досегну што даље у небо – на ветру се повијају, али никад не криве. Ветар их може поломити, али не искривити. Нема кривих јабланова. А најчешће их је однеговала људска рука. Ова врста тополе обично се сади, као и чемпреси, то је дрво културе. Можда има, а рекао бих да у нас нема, самониклих јабланова. Дучић, као „фатални патриота“, у њима препознаје симболичне изданке једног етноса и једног етоса. Нема, ваљда, лепше парадигме усправног, достојанственог и достојног стаса и става човекова. У својој митопоетској ботаници опева он и друго растиње, али јабланови и чемпреси, чини се, оличавају његов стоички идеал бивствовања.

Њихова дугачка сенка је, авај, и аналогон песниковој душевној и метафизичкој пукотини видљивој безмало у свакој његовој песми. Што се човек више уздиже, бива видљивије да све под сунцем што ходи, вихори, лети, има своју осунчану и сеновиту страну. Та мрачна сенка, друго лице смрти, стварнија од саме стварности, неумитни је наш пратилац.

Дучићева сумња је песнички и филозофски став: „Лирски песник је филозоф који иде до крајње границе трансцендентног и општег“, каже. Стваралачка скепса подстиче песника да на решетки језика пребира животно искуство и пропитује човекову онтолошку позицију у задатом свету. Осећања или увид чула не оверава увид ума. Или, реципрочно, очи ума често не виде што виде чула. Све је упитно, све може бити истина и бајка. Из те антиномије происходе све Дучићеве недоумице. И сумња у све, па и у највише догмате, у Бога и смрт.

Смрт, општа и свеобухватна, једино је што нисмо измислили и живот није друго до (њено) наличје. Све је њена игра, и сутон и зора, она сав свет држи у руци ко што понор држи бродове у луци. Она својим законима пориче и Бога као појам, чији је извор у правди и милости. Ако је у свемиру свуд понор и злочин, где је ту божија правда и милост? Пред овим питањем дух људски слути само смрт као стравичну мајку која рађа и светлост и сену. Она је једина истина и једина бајка. То је увид нашег ума.

Али наспрам те мрачне духовне слутње, стоје наше збуњене очи () стоји људско срце та очајна мера ствари у космосу. Кад уму није дано да одговара на крајње, једино озбиљно човеково питање, има ли смрти или нема, онда није ум мера ствари него срце. Макар било и очајно, и вечно под разумном сумњом, њему ипак не требају никакви докази, па ни докази ума. Ако је, по некој вишој милости и правди, срце последњи судија и мера свих ствари, онда је ту и крај свих дилема, / конац свих питања. У мрачној безуветности, ето, има једно место где је пукла уза. Тако и смрт може бити само бајка, а Бог, као срећа нашег срца и коб нашег ума, једина истина. Коб ума вечно куша снагу и срећу срца, али његова вера, и у највећим искушењима, одолева и спасава нас од безнађа и ништавила: Кад год мој брод нагне, нађем твоју руку. Божију руку.

Тако се Дучић исповеда у својим лирским трактатима о Богу и смрти, поетски најлепшим и мисаоно можда најдубљим суочавањима са метафизичким питањима, у нашој поезији после Његоша.

Дучићева вера, извесно, не иште никакву проверу ни оверу, али он зна да је од оваквих противречја саздано наше биће и држи да поезија мора изражавати синергију тих антиномија. Само тако песнички језик може исказивати шапат наше душе и, уједно, проговорити гласом свог времена.

Реч приликом уручења Дучићеве награде у Требињу, на Благовести 2016

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *