Почетна / Колумне / Светлуца ми пред очима

Светлуца ми пред очима

dragomir-antonic-BWДрагомир Антонић 

Нагли прелазак из мрачне прошлости у светлу будућност може изазвати велики шок у организму. Морам бити опрезан, штета би било да због сопствене непажње не дочекам ту светлу будућност

Петак, 8. април. Дан посвећен Арханђелу Гаврилу, једном од седам главних анђела који седе при Божјем престолу. Срби верују да је Гаврило по важности одмах иза Арханђела Михаила. Гаврило је гласник Божје воље и доноси добре вести. Први је обавестио Пресвету Богородицу Марију да ће родити сина Исуса.

ПОЛА САТА ИЗА ПОНОЋИ Пре седамнаест година, други петак после почетка безумне агресије НАТО чудовишта био је другог априла. Тог дана 1999. био је римокатолички Велики петак. Завирујем у дневник који сам водио – ваља увек све записати, да се не заборави – и тамо под овим даном пише: „Папа је (тад је био само један, за разлику од данас кад их има двојица) упутио поруку да се, као знак добре воље и љубави мећу хришћанима, прекину бомбардовања до Ускрса.“ Бил Клинтон је то глатко одбио, а неки неименовани шеф „луде НАсТЕ“ је изјавио „прекид бомбардовања за време ускршњих празника био би нехуман чин!? Велики петак је прошао без бомбардовања, али су зато пола сата иза поноћи запаљивим ракетама у потпуности разорене зграде Савезног и Републичког МУП-а у Кнез Милоша улици у Београду.“ Строго узев и ако се цепидлачи, ракетирања није било на Велики петак већ неки минут касније. Међутим, како су ракете долазиле с бродова у Средоземљу, оне су морале бити лансиране неки минут пре поноћи. Значи, у том случају бомбардовање је ипак било на Велики петак. Сасвим довољно материјала за дуготрајне стручне и правне расправе на тему: Да ли је Београд 1999. године бомбардован на Велики петак или није? Лепа тема за организовање научног симпозијума са обавезним гостима из иностранства.

[restrictedarea]

Изгледа да су монструозни планери већ тад видели идилом испуњену Јелену Милић као хостесу – српски би се рекло домаћицу, али знам да би то госпођу увредило, што никако не желим. Богу хвала што је она представник НАТО лоботомиста – интернационалног Симпозијума.

Тако је било у априлу 1999. Данас је неупоредиво боље. У свету влада мир, нигде рата сем изолованих мањих инцидената, демократија на све стране, људи су слободни, радних места напретек, ради се осам сати дневно пет дана у недељи, плате пристојне, пензије редовне и довољне за скроман али пристојан живот, школовање и студирање сваком доступно, култура цвета, Народни музеј препун посетилаца, Музеј савремене уметности такође. Домови здравља и болнице чекају пацијенте, села и варошице пуне младог света. Као из поезије Војислава Илића. Идила и милина.

 

ТЕРЕТ РАДОСТИ  Број оболелих од болести рака сведен на статистичку грешку. Од њега оболевају само они који не воде рачуна о превентиви и исхрани. Ко се правилно храни и иде редовно, бар једном годишње, на преглед доктору, који беспослен чека пацијенте, тај нема чега да се плаши.

Председник владе је у праву кад каже да би нас повратак у прошлост уназадио или чак одвео у катастрофу. Нема повратка. Морамо само гледати у светлу будућност. Злонамерни би рекли да светли због осиромашеног уранијума баченог по земљи Србији. Евроунијате и домаћа пета колона из невладиног сектора такве тврдње одбацују, јер светли само обогаћени радиоактивни материјал, а никако осиромашени. Светлуцање пред очима, које нам се указује кад се загледамо у будућност, само је одсјај те јарко светле будућности, она нам се неумитно приближава. Чим у будућност стигнемо, биће нам толико добро да ћемо и благодети које данас уживамо брзо заборавити. Што брже заборављамо прошлост, биће нам све боље. Већ сутра ће нам бити боље него данас. А прекосутра? Од силне среће не смем ни да мислим. Нагли прелазак из мрачне прошлости у светлу будућност може изазвати велики шок у организму. Морам бити опрезан, штета би било да због сопствене непажње не дочекам ту светлу будућност. Зато без великог личног радовања. Радоваћемо се преко делегата. Нека сав терет радости прво падне на њихова плећа, јер наши делегати су ту да се жртвују због нас, бар док се не оснује Министарство среће или бар нека агенција за срећан живот.

Док не стигне светла будућност, уживајте у данашњем дану. Сетимо се оних који имају мање од нас. Не заборавимо Србе који немају ни слободу, већ леже по тамницама хашког казамата и евроунијатских затвора. Молимо се за здравље Радована Караџића и Ратка Младића. Војислав Шешељ је ослобођен. Победио је хашко чудовиште, као што је и обећао. На делу је доказао стих великог Његоша: Да је живот борба непрестана! Боримо се, а Бог ће помоћи да се изборимо против свих ала и караконџула које нашом планетом харају.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *