Стварање стратегије балансирања и помирења

Пише ЗОРАН  МИЛОШЕВИЋ

Расправа о америчкој стратегији није нова. Последњи пут она је отворена 2012. године, када је Национални савет за обавештајне послове САД објавио студију „Глобалне тенденције – 2030: алтернативни светови“ у којој су први пут изашли из американоцентричног погледа на свет и властитих геополитичких амбиција

Студија Националног савета за обавештајне послове САД из 2012. године (Global Trends 2030: Alternative Worlds) вишеструко је важна јер се у њој налазе одређене прогнозе, али и подстицај расправи о новој америчкој стратегији и јавном размишљању где је место и каква треба да буде улога САД у међународној стратегији. Кључно предвиђање изнесено тада је, подсетимо, да се у будућности не може очекивати да било која држава буде глобални хегемон, јер ће власт постепено прелазити на страну савеза и коалиција у многополарном свету, при чему ће се проблеми увећавати, а неће бити ни економског раста због старења становништва, посебно на Западу. Појавиће се недостатак воде и енергије, те ће значај ових ресурса временом расти. Због свега наведеног економија ће бити у перманентној кризи. Такође, јавиће се нови проблем – пренапрезање државног апарата. Наиме, рашће број питања које држава треба да решава, а она неће имати административне могућности. Уз то, рашће и број проблема уз одсуство консензуса за њихово решавање, што ће довести до кретања и лутања влада између ауторитаризма и демократије. Тренутно се 50 држава суочава с тим.

[restrictedarea]

УЛОГА САД У НОВОМ СВЕТУ Одатле проистиче за елиту САД најважније питање: да ли ће њихова држава бити у стању да са новим партнерима управља новим међународним системом и ако може – која је улога САД у том новом свету?

Одговор није оптимистичан. Напротив, сугерише прихватање реалности и одрицање од политике PaxAmericana, тј. од америчке превласти у међународној политици. У већини случајева утицај САД се може задржати и незнатно и повећати уз помоћ мрежа поверења, а не ратовима и другим демонстрацијама силе.

Но расправа о америчкој стратегији наставила се и 2013, 2014, 2015. да би захваљујући изборима добила невероватан значај ове, 2016. године. Наиме, у расправу о америчкој стратегији САД и улози ове држaве у свету огласила су се и имена попут Џозефа Наја Млађег, бившег заменика министра одбране и шефа Националног савета обавештајних служби САД, који је за амерички портал Проџект синдикејт образложио потребу изградње не само нове спољнополитичке стратегије САД него и правилнијег дефинисања улоге ове земље у свету. Затим је и Њујорк тајмс преко серије чланака различитих аутора дао свој допринос теми. Другим речима, стиче се утисак да америчка елита никако не може да оствари консензус на ову тему, о чему сведочи вишегодишња расправа, ни до данас закључена. Америчка елита још лута и тражи одговор, при чему сама расправа према броју објављених чланака и мишљења, као и по ауторима, одаје утисак да се ради о приоритетном питању са ознаком „хитно“, јер све је мање времена за расправе, пошто конкурентске државе имају своја решења.

УТИЦАЈ КАМПАЊЕ Снажан подстицај дебати на тему америчке спољнополитичке стратегије, као и улоге и места самих САД, дали су и актуелни избори за председника САД, који су као ниједни пре, поставили под критичку лупу све традиционалне принципе и вредности америчке спољне политике.

По правилу све расправе почињу критиком актуелне америчке стратегије, а том методолошком правилу није побегао ни Роберт Лејкен, који је у чланку „Заблуде америчке стратегије“, објављеном у популарном и престижном часопису Нешенел интерест, изнео став да је САД неопходна нова стратегија пошто је стара била заснована на „измишљеним непријатељима и заштити не стварних него претпостављених америчких пријатеља“. Стара америчка стратегија је пролила реке крви, доводила до огромних финансијских издатака, при чему се реални утицај смањивао, што је произвело стварање многополарног поретка – против воље Вашингтона.

Лејкен сада предлаже штедњу, јер су САД потрошиле новац, и ако наставе даље трошење, неће имати средстава за модернизацију економије, инфраструктуре, ефикасне државне управе и развоја средње класе, чије се „топљење“ све више осећа, као и непријатни задах све агресивније олигархије, која поларизује друштво и води ка унутрашњим немирима и протестима. Другим речима, САД су дошле до границе и сада је неопходна нова, дугорочна стратегија која ће ујединити америчко друштво и спречити унутрашње људске и материјалне губитке, тј. изазивање грађанског рата са свиме што он доноси. Зато Лејкен предлаже да се усвоји нова стратегија – „стратегија балансирања (и помирења)“!

Исту идеју је предложио и бивши амерички амбасадор у Авганистану и Ираку Залман Халилзад, који је у истом листу навео да је ова расправа и те како важна будући да се и у свету и у САД створио утисак да у свим деловима планете Вашингтон изазива хаос и конфликте, а не ред, мир и благостање. Халилзад  се одлучио за изношење мишљења јер се „уплашио говора председничких кандидата током кампање“, па је указао на „здрава решења и здраве предлоге за нову америчку спољнополитичку стратегију“. Прво треба рећи да је Залман Халилзад писац популарне књиге из области међународних односа „Изасланик: од Кабула до Беле куће“.

Халилзад прво предлаже одлазак САД са Блиског истока, пошто је то кључ америчког свеколиког опоравка. Заправо, оваква идеја се чује и од првог човека САД и његових помоћника, јер је, према речима директора ЦИА Џона Бренана, Арапско пролеће убедило председника „да нас Блиски исток исцрпљује“. Прекомерно присуство „штети нашој економији, нашим могућностима, решавању других проблема и што је најважније може угрозити животе америчких војника, при чему све то није повезано са угрожавањем националне безбедности САД“, тврди Барак Обама.

 

ПОВРАТАК МОСКВЕ „Непромишљени кораци Вашингтона“, као што је одлазак из Ирака 2010. године, омогућавање ширења Исламске државе и распаљивање конфликта у Сирији, омогућили су повратак Москве у улози не регионалног него геополитичког играча и чак повећању утицаја какав није имала од краја Хладног рата. Ако се овде још сагледа улога Кине и Европске уније, онда је крајњи резултат неминовност повлачења САД са Блиског истока. Осим тога, Американци се у постодступајућем периоду морају опорављати, пре свега од психолошких траума и сазнања да све више држава желе да се заштите од потенцијалних ризика тражећи заштиту Москве и Пекинга. Ова чињеница код америчке елите и народа изазива дефетистичка расположења која је неопходно превазићи, а за то треба време и осмишљавање нове стратегије о улози САД у свету. Ову потребу САД за „мирним периодом ради реорганизације и преосмишљавања спољне политике“ може спречити само угрожавање Саудијске Арабије и даље јачање позиција Ирана.

Следеће питање је како у условима повлачења водити борбу са тероризмом, односно терористима?

Овде се цитира сенатор Тед Круз „да задатак америчких војника није изградња државе другима у циљу њихових преобраћања у демократске утопије“. Тако мисли и председнички кандидат Доналд Трамп. Другим речима, отвара се питање зашто су САД одлучиле да стварају државу у Авганистану и на Космету? Одговор је далеко од утопије и идеализма, а суштина је да су саветници америчког председника 2002. године мислили да ће тако спречити рађање уточишта за терористе. Тако је само Авганистану за стварање државних институција дато 1,6 милијарди долара, посебно за локалне војске и специјалне јединице за борбу против талибана. Нажалост, пројекат није уродио плодом, а сада се у Вашингтону разматра идеја стварања Центра управљања кризним регионима без изградње државних институција, који би водила цивилна лица. Дакле, борба са тероризмом мора прећи из војне сфере у област цивилног деловања.

Следеће питање је веома болно за САД. Наиме, Вашингтон је према Русији, Кини, Индији и другим потенцијално опасним државама за себе водио политику „задржавања“, тј. онемогућавања њиховог развоја и јачања. Сада се предлаже другачији приступ – помагање пријатељских држава да остану у америчкој сфери утицаја, а не борба против Русије и Кине, која исцрпљује економију и друге ресурсе САД. Синтагма „сфера утицаја“ се поново враћа у међународним односима и геополитици. Наиме, Барак Обама жели да Саудијска Арабија и Иран поделе сфере утицаја на Блиском истоку и тако спрече укорењивање идеје о потреби решавања овог питања ратом, који тренутно не одговара Американцима. То значи да су у Вашингтону свесни да ће применом нове стратегије чак и Украјина „коју ми нисмо примили у НАТО“ брзо потпасти под „сферу руског утицаја“, а према речима Доналда Трампа и министра одбране Еш Картера то би значило и пристајање на „сфере утицаја“ и у Европи и Азији. Наравно, ова идеја није нова. Она је као опција постојала у америчкој спољној политици од 1992. године, када су неки саветници америчког председника сматрали да моћ САД није таква како су је доживљавали у свету и предлагали примену „сфера утицаја“, како би сабрали што више „мирних дивиденди“ које би потрошили на решавање све већих унутрашњих проблема. Сада је очигледно дошло време када је (само)сазнање америчке елите о властитој моћи реалније, а самим тим и спремност да се са другим „јаким играчима“ подели сфера утицаја.

То значи да се према Русији мора водити другачија политика. САД свакако треба да задрже Европску унију размештањем својих војника у Централној и Источној Европи, и да покушају да задрже Украјину обуком и наоружавањем њене армије. Но истовремено потребно је успоставити односе с Путином и продужити сарадњу у космосу и заједнички се борити против исламског тероризма.

Такође, САД морају смањити војни буџет. Ово сазнање је одавно присутно у Пентагону, јер су све јаснији проблеми америчке економије. Новац за армију и безбедност треба другачије расподелити, како би моћ остала на приближно истом нивоу.

На крају, САД се морају одрећи учешћа у подстицању демократије, јер је „критика америчких грешака у наметању демократије безусловно разумна, посебно у светлу катастрофа у Ираку и Либији“.  Али Вашингтон не треба да престане да се „принципијелно залаже за демократију“. Ово тим пре јер се „улагање САД у развој грађанског друштва“ није претварало у партијску политику која би дозволила либералима да побеђују на изборима. Напротив, противници америчке политике су користили предности избора, односно система који су створили сами Американци да их победе на изборима. Зато нема смисла подржавати систем који не доноси очекивани плод.

Како назвати ову нову стратегију САД?

Поменути Залман Халилзад предлаже да се она назове „стратегија балансирања и помирења“, а примењивала би се само у три региона планете: у Европи, Источној Азији и на Блиском истоку. Јужна Америка би била изузета из ове политике. Ова стратегија би омогућила да се сачува раније војно присуство, умире пријатељи и уплаше непријатељи. Она такође значи да би САД водиле политику јачања савезника и пријатеља који се налазе на првој линији геополитичке борбе. Истовремено, САД морају водити политику „привлачења Русије, Кине и Ирана ка минимизацији конфликта и стварања форума за одстрањивање мржње“, јер се Америка очигледно истрошила и уморила. Остаје само да и њени геополитички противници прихвате ову политику и омогуће јој опоравак.

[/restrictedarea]