Почетна / Свет / Средњи прст елити у Бриселу и Хагу

Средњи прст елити у Бриселу и Хагу

Холандија референдумЗa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Холандско „не“ вођама ЕУ, али и сопственој политичкој врхушки стигло је свега три месеца уочи британског референдума на коме ће се одлучивати о изласку из Уније

У Холандији се прошле среде (6. априла) догодило баш оно чега се дуго прибојавао председник Европске комисије Жан-Клод Јункер – Холанђани су убедљиво (61 одсто) гласали против споразума о придруживању између Европске уније и Украјине. Да Холандија постане ноћна мора Брисела и обистини најсуморнија Јункерова страховања о још гаднијој пукотини унутар ЕУ (поред несугласица око избеглица, кризе евра, дефлације, растуће незапослености…) побринуо се конзервативни, евроскептични „Форум за демократију“ затраживши референдум после успеха иницијативе локалне сатиричне интернет-странице Geenpeil, која је у ту сврху прикупила чак 427.000 потписа.

ХОЛАНДСКО „НЕ“ Тако је оно што је почело као спрдња и презир уперен против владајуће европске елите, завршено новом политичком кризом за целу Унију. Референдум је захваљујући пристојној излазности (преко 32 одсто) већ проглашен валидним, а његови резултати су вода на воденицу и присталицама изласка Велике Британије из ЕУ. Холандско „не“ вођама ЕУ, али и сопственој политичкој врхушки стигло је свега три месеца уочи британског референдума на коме ће се одлучивати о изласку из Уније. Резултати холандског референдума утолико су болнији за Брисел, а нарочито за владу у Хагу, јер је споразум између ЕУ и Украјине већ усвојен у оба дома холандског парламента, а бирачи су га сада – одбацили. То је изазвало различите реакције, не само широм ЕУ него и света; руски премијер Дмитриј Медведев објавио је да холандско „не“ споразуму о слободној трговини између ЕУ и Кијева рефлектује став Европе према украјинском политичком систему, док украјински председник Петро Порошенко сматра да се после референдума „ништа није променило“ и да ће његова земља наставити придруживање Унији, упркос чињеници да су Холанђани исто минирали.

Герт Вилдерс, најпопуларнији политичар у Холандији, у референдумској победи види почетак краја не само актуелне домаће власти него и ЕУ у садашњем облику, јер „ако две трећине народа каже ’не’, онда је то неповерење елити у Бриселу и у Хагу!“. Слично је закључио и „Фајненшел тајмс“, који јавља да и према „добро обавештеним изворима блиским холандској влади“ ово „не“ служи како заговорницима изласка Велике Британије из ЕУ (и то као „разорна салва“), тако и критичарима политичких елита у врху ЕУ и Хагу, којима је овиме „показан средњи прст“.

[restrictedarea]

ИЗГУБЉЕНА ПРИВЛАЧНОСТ „Најважнија поука овог референдума јесте да је Европска унија изгубила привлачност за обичне људе“, оцењује за РТ Ласло Марач, професор европских студија Универзитета у Амстердаму. За владу холандског премијера Марка Рутеа, која у првој половини ове године председава Европском унијом, игнорисање воље сопствених бирача било би једнако самоубиству. Рутеов кабинет је већ сада непопуларан и у гадном процепу. Истраживања расположења гласачког тела показују да би његова Радничка партија, иначе на челу владајуће коалиције, уколико би сада били одржани избори, освојила свега 9 седишта (у односу на садашњих 38!) у парламенту који броји 150 посланика. Одбацивање резултата референдума на ђубриште историје није могуће ни због политичке традиције на коју је Холандија веома поносна. У Холандији се нешто слично догодило приликом одлучивања о европском уставу 2005. године. И тада је референдум био „консултативан“, али су холандска влада и парламент (пошто су Холанђани одбацили уставни уговор предложен од стране ЕУ) одлучили да га не ратификују. Због таквог става Холандије, а у складу са чланом 48 тадашњег Уговора о Европској унији, иако су многе друге државе чланице ЕУ исти споразум већ ратификовале – он никада није ступио на снагу. Томе су допринели и Французи, па су национални референдуми, спроведени у појединим државама ЕУ, запечатили судбину „европског Устава“ који је предвиђао федерализацију, односно централизацију Европске уније.

Специфика споразума између Украјине и ЕУ је да се ради о тзв. „мешовитом споразуму“; то значи да га истовремено потписују институције Уније и поједине државе чланице. Велики део споразума односи се на компетенције које имају институције ЕУ, па зато накнадна одлука Холандије да ипак не ратификује споразум о придруживању са Украјином неће имати толико далекосежне последице као у случају одбацивања европског Устава. Упркос томе, холандски референдум отвара бројне дилеме – уколико, на пример, влада у Хагу тим поводом усвоји додатне амандмане на споразум (већ га је ратификовала, не рачунајући да то може да изазове овакав гнев и реакцију народа), онда би, последично, и све друге државе које су претходно аминовале исти споразум морале да понове процедуру, а то подразумева не само огромно кашњење него и ново одлагање примене тог споразума, што је добра вест за званичну Москву.

Рутеова влада би можда могла да се извуче из небраног грожђа тако што би усвојила посебан протокол којим би дефинисала да одредбе тог уговора не важе у Холандији. У том случају остаје нејасно хоће ли холандска влада исто тврдити и када исти споразум дође на дневни ред унутар институција ЕУ? Европска комисија је, наиме, предлог о закључењу споразума са Украјином од 23. маја 2013. године већ проследила Европском парламенту, који га је потврдио 14. септембра 2014, истовремено са украјинским парламентом. Намеће се питање да ли би Савет ЕУ, у коме свака држава има један глас и који о таквим питањима одлучује једногласно – сада могао да рачуна и на глас Холандије приликом предстојећег одлучивања о потврди споразума о придруживању са Украјином? Таква одлука у складу са ставом 6 члана 218 ТФЕУ (Уговор о функционисању Европске уније) мора да буде усвојена једногласно. Уколико би, дакле, холандска влада подржала споразум о придруживању Украјине и тиме отворено игнорисала вољу народа, тиме би погазила све принципе који су темељ ЕУ, а пре свега онај који ту творевину представља као демократску заједницу народа.

Герт ВилдерсУКИДАЊЕ ДЕМОКРАТИЈЕ У припреми је, чини се, управо такав сценарио; сценарио који ће одбацити одлуку бирача, што раскринкава суштински антидемократске основе актуелне Европске уније. Поједини правни „ауторитети“ увелико нуде своје услуге у вези аргументације која би могла да послужи као смоквин лист приликом гажења воље народа у Холандији. Петер Ван Елсувеге, професор права ЕУ на Универзитету Гент, пожурио је да истакне да би поштовање воље гласача било неправилно због нарушавања конзистентности европске спољне политике: „Био би вишак цинизма уколико се дозволи релативно малом делу популације једне релативно мале земље да блокира ступање на снагу споразума који је потврђен у 29 земаља, као и у Европском парламенту. То би нарушило конзистентност и легитимитет европских спољнополитичких акција… Осим тога, велики делови споразума о придруживању (са Украјином) су већ ступили на снагу. Холандско одбацивање зато неће аутоматски срушити ту праксу, с обзиром на то да се привремена примена уговора односи на она подручја која су у надлежности институција ЕУ. Овај изузетак је већ експлицитно укључен у релевантне одлуке Савета ЕУ.“

И баш у том грму лежи прави и највећи цинизам деловања ЕУ, разарајући парадокс који је холандским референдумом сада истеран на чистину. Многи Холанђани су још пре референдума истицали незадовољство и намеру да овим гласањем изразе противљење и споразуму са Украјином, и бунт против отуђених елита унутар ЕУ, и „заједничке“ европске политике у вези с многим питањима, од избегличке кризе до катастрофалног вођења економије… А управо с тим у вези је ЕУ све склонија да игнорише „глас народа“, ослањајући се на политичке флоскуле попут ових које истиче професор Елсувеге. Игнорисање воље „базе“, односно сопствених грађана на нивоу ЕУ – јесте реметилачки фактор који отуђене елите као да не примећују. Што, на крају, може да испадне веома опасно по опстанак саме Уније. Већинско прегласавање мањина јесте логичан, релативно брз и легитиман механизам за прихватање важних одлука на нивоу појединих држава чланица, али то никако није прихватљиво приликом усвајања одлука на нивоу ЕУ. У европским институцијама је дозвољено „пондерисано“, односно „већинско“ гласање (прегласавање) у појединим случајевима, али отворено гажење воље грађана једне земље од стране других држава ЕУ – није предвиђено ни у једном документу Уније.

ПОНИШТАВАЊЕ МАЈДАНА Укратко, холандска влада (ако не жели да пресече грану на којој седи) мора да поступи у складу са референдумском одлуком својих држављана. То значи да и ЕУ у целини, уколико не игнорише демократске принципе на којима наводно почива, због холандског вета не би смела да закључи споразум са Украјином у Савету ЕУ ако само једна једина држава од 29 (28 чланица Уније плус Украјина) отворено гласа против поменутог споразума. Ту не треба сметнути с ума и друге важне чињенице, најпре ону да је, када је крајем 2014. године после притисака од стране ЕУ у украјинском парламенту прво усвојен па одбачен споразум о придруживању са ЕУ – управо то био увод у украјинску кризу, насиље на Мајдану, рушење тадашњег председника Украјине Виктора Јануковича и довођење на власт у Кијеву политичара који раде по диктату САД и у корист њихових европских савезника. Резултати су познати: рат на истоку Украјине и придруживање Крима Русији. Свега тога не би било да су највиши европски званичници поступали другачије, тражили решења у дијалогу, имали слуха за предлоге руске и украјинске стране и, нарочито – да нису диктирали једнострано закључење споразума о придруживању са Украјином.

С обзиром на то да је Украјина већ имала споразум о слободној трговини са Русијом, нови споразум Кијева о придруживању са ЕУ био је аларм за службену Москву јер су на тај начин, без договора са Русијом, „на мала врата“ отворене руске границе за увоз европске робе у Русију – преко Украјине. Конфликт, који је иницирала ЕУ, био је неизбежан. Поврх свега, руски медији су упозорили и да се ЕУ споразум са Кијевом не тиче само привреде већ садржи и многе безбедносне клаузуле, чиме Украјину сврстава у западни војнопривредни поредак. А то је представљало нову претњу за Русију. Члан 4 поменутог споразума са ЕУ тражи од Украјине, на пример, „поступно усаглашавање о спољнополитичким и безбедносним питањима“ у оквиру „европског безбедносног подручја“. Отуда холандско изненадно одбацивање споразума ЕУ–Украјина уистину није тек још један нови „проблем“ за ЕУ него прилика за излазак из насталог проблема и шанса да се у договору између Русије, Украјине и ЕУ нађе решење које Украјину више не би гурало на пут конфронтације с Русијом.

Марк Руте

Торпедовање европских снова

Председник владе Холандије Марк Руте је пре само неколико дана (31. марта) срушио европске снове Кијева речима да „Украјина никад не треба да ступи у ЕУ“, и додао: „Сматрамо да Украјина мора да има добре односе, како са Европом, тако и са Русијом. То ће бити немогуће ако Украјина постане чланица ЕУ.“

 

[/restrictedarea]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *