Почетна / Уводник / Србији треба јака влада

Србији треба јака влада

milorad vucelic 660x330Милорад Вучелић / главни уредник

Завршава се једна од најнеобичнијих изборних кампања од увођења вишестраначког система. Овако немоћну и неуверљиву опозицију Србија никада није имала. Нико од њих ни на шта друго није мислио сем на могућност да се некако домогне цензуса и остане у каквом-таквом оптицају. Није се чуо готово ниједан предлог или било каква озбиљна критичка проблематизација. Жута опозиција причала је старе приче и помињала нека решења која су земљу довела скоро до самог и буквалног суноврата. Они би да је својим инсистирањима на примени познатих отровних лекова само докрајче. Томе су додавали бескрајни списак празних и лажних обећања од којих је било уверљиво само оно да би одвели Србију у НАТО и да би признали Косово.

Социјалисти су се понашали као да не сносе никакву одговорност за било шта учињено и за било коју грешку. Баш као да нису већ деценију у власти и као да нису до пре две године имали премијера, и да сада не држе нека изузетно важна министарства (спољних послова, енергетике, пољопривреде). У читавој кампањи као да су признали да није било ни њихових заслуга. А можда их стварно нису ни имали. У самом финишу кампање, из крајње привидних, али неодрживих разлога призвали су чак и авет Броза, чију је погубну антисрпску националну политику одлучно прекинуо управо СПС на самом почетку свог постојања. Још да је неко од њих рекао да би Војводина требало да буде конститутивни федерални део Србије региона – слика о њиховој државотворности била би комплетна. Као да у последње две године нису боравили у Србији, обећали су јој и бесплатно здравство, бесплатно школство и огромно повећање пензија. А појавила се чак и идеја о неком „мини Маршаловом регионалном плану“ баш онако за рубрику „Веровали или не“.

[restrictedarea]

Тобожња левица није у стању ни да користи елементарни појмовни левичарски апарат, па тако упорно избегава реч капитализам, него и даље говори о „страним инвестицијама“, одбија да употреби појмове као што су „српска буржоазија“, није у стању да сувисло конципира нову пореску политику у функцији социјалне државе, нити да користи термине као што су експлоатација, профит, израбљивање и еманципација, а још мање да изговара реч патриотизам. Нема ни речи о потреби да се направи бар неки велики споразум између домаћег капитала или о очувању националних ресурса у јавној својини или о конкретним променама у СССП са ЕУ да би се заштитила домаћа пољопривреда и оно што је остало од прерађивачке индустрије.

И они, и неколико патриотских странака, упорно су се позивали на Русију која им се указује као Деда Мраз или добра вила. Даље од тога у свом разумевању Русије нису одмакли. Додамо ли томе да ће СНС и Путинова Јединствена Русија додатно и свечано оснажити своју сарадњу, те тесне и срдачне односе председника Републике Томислава Николића са Владимиром Путином изражене у неколико сусрета, ствари постају још теже и горе за опозицију, па и ону патриотску.

Ненад Поповић и његова Српска народна партија као део Вучићеве коалиције још су један, и то велики, гарант чврстих веза будуће владе са Русијом, а посебно полазећи од његовог значајног утицаја, економске моћи, угледа и пријатељстава у Русији и владиној администрацији.

Напросто ништа битно и ниједно важно национално и државно питање од стране политичких странака и њихових лидера није проблематизовано у овој изборној кампањи. Наша комплетна опозиција није била у стању да понуди бирачком телу било какву алтернативу. Изван пажње патриотских странака је остала култура и брига бар за институције од националног значаја и интереса које су пред потпуним пропадањем.

Посао политичких странака готово су потпуно преузеле разне невладине институције и центри тобоже истраживачког новинарства обилато финансирани из америчких и европских фондова и обавештајних служби, а посебно од Сорошевих и Рокфелерових фондација. Неуспешно, наравно.

Која је то сила била насупрот ових политичких странака када су се овако катастрофално лошим показале. Неспособни јесу, али не може само то бити у питању. Јесу ли то они ударили на неки кинески зид и на неку огромну структуру и фанатично идеологизовану или верски затуцану војску.

Нису!

Спрам њих се нашао само један човек – Александар Вучић! Они су се само њим бавили, а он им је из дана у дан, из часа у час, прихватајући борбу измицао. И из сата у сат задавао нову тему и предано узимао иницијативу у своје руке. Док се његови политички противници пробуде и онако подбули од спавања или освежени боравком у некој елегантној теретани појаве на екранима или предизборним догађајима, он је већ био на два места у Србији и одржао неколико домаћих или међународних састанака.

Ни од његових партијских другова и бројних државних функционера није имао нарочите користи. А многи од њих правили су му и праве озбиљне штете. Њихов јавни изостанак био је чак значајан допринос његовом успеху и предстојећој убедљивој победи. После изгледне победе на изборима има и тај задатак да много пажљивије и брижније изабере своје сараднике. Али отом-потом.

Једноставно речено стратегија која се састојала само у оговарању и нападању Вучића је недостојна Србије, а њом су се користиле готово све политичке партије, па ће и због тога, а многе од њих  и због основне конструкционе грешке у самом настанку или накнадном „коалирању”, доживети неуспех.

Србији треба јака влада. То ће зависити и од великог изласка грађана на изборе. А то и јесте обавеза сваког ко мисли добро својој отаџбини.

Србија ће се 24. априла увече суочити са изборним резултатом. А Александра Вучића већ 25. ујутру чекаће нови послови и стари проблеми са, надамо се, за наше добро, далеко бољом екипом сарадника него до сада.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Лепо би било, нажалост, са толико Динкићевих кадрова око себе и спроводећи и даље Динкићеву прозападну политику уништења Србије, које не престаје од 5. октобра 2000. мислим да смо обрали бостан, а волео бих да грешим.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *