Почетна / Дух времена / SOS: Где си, моја религијо?

SOS: Где си, моја религијо?

ЈерусалимПише Александар Потјомкин

Шта је могуће учинити у условима нове врсте светског рата, који се већ увелико води (добио је назив „хибридни рат“) и када је очигледно да се верска убеђења, учења и идеје користе као темељи за „побуне маса“

Човечанство наставља да лута круговима „пакла неразумевања“, што у свету доводи до множења сукоба: политичких, секташких и социјалних. Али, чини се, после Другог светског рата уопште није замислива могућност избијања Трећег светског рата, када нуклеарни потенцијал акумулиран у различитим земљама одмах може да уништи целу планету, целу људску расу. Рат се, у ствари, већ води и он је добио назив „хибридног рата“. И у тој „новој“ врсти рата је очигледно да се користе верска убеђења, учења и идеје као темељи за „побуне маса“. Тамо, где не раде културни, политички или патриотски механизми верска идеја је још увек активна и може да мобилише. Али нису сви свесни тога.

„ВЕРСКА КАРТИЦА“ Нема сумње да су баш верски сукоби најсложенији у својој природи, јер делују на дубину подсвести и на то што је суштински битно код сваке особе, и да се „верска картица“ све чешће користи за различите намене у глобалној културној и политичкој борби.

Модерни војни сукоби, који понекад достижу заиста трагичне размере и доводе до безбројних потока напуштених избеглица, несумњиво траже брзу интервенцију свих верских вођа. Цео цивилизовани свет је непомично застао у очекивању уједињења њихових напора за округлим преговарачким столом. Само овај облик дијалога ће омогућити да се ситуација која је измакла контроли регулише. Али ако се због неког разлога ово не догоди, бићемо приморани да се присетимо и поново преживимо горке лекције из историје.

Подсетићу на унутрашњи сукоб на Филипинима 1969. године, када се муслиманска мањина побунила под паролама „обарања филипинског колонијализма“, као и на унутрашње арапске сукобе 1960-их година у које је био увучен Либан. Либан је постао центар активности антиизраелских политичких организација. Од 1975. до 1976. константни сукоби између муслимана и хришћана су ескалирали у грађански рат. Либанско-израелски сукоб је дуги низ година био пакао за све. Не смемо заборавити и покушај да се „муслиманска карта“ одигра у Русији (у Чеченији током 1990-их).

[restrictedarea]

У СВЕТУ СЕ НАСТАВЉА „ИРАЧКА ИГРА“ Постале су чешће дискриминације појединих верских група које се манифестују у чињеници да унутар политичких елита различитих земаља превлађују заступници одређених конфесија, што често постаје извор озбиљних светских сукоба. Тако је било са Ираком у којем су историјски доминирале арапске сунитске мањине, мада су већину становништва чинили шиити. Сукоб између њих је довео до шиитске побуне 1991, он је такође био искоришћен и 2003. када је пао режим Садама Хусеина, не без учешћа других заинтересованих страна (америчко-британских трупа). Али доминација шиита сада постаје фактор изазивања терористичке активности сунитских побуњеника. „Ирачка игра“ у свету се наставља, мада и мења своје контуре. У иранско-ирачком сукобу од 1980. до 1981. за економску доминацију у региону званичним узроцима сукоба били су проглашени религиозни узроци, конкретно – противљења сунита и шиита. У 28 афричких и азијских земаља ислам је признат као државна религија. И данас верски тероризам наставља да се шири обухватајући све више земаља и континената: Сирија, Ирак, Јемен, Авганистан, Нигерија, Тибет, Судан – то је скоро пола света.

Међутим, и у Европи верски конфликти постају све врући: сукоб између католика и протестаната у Северној Ирској час опада, час се поново интензивира. Сукоб Срба и Хрвата показао је да је и између етнички блиских заједница могуће раздвајање етноса искључиво по верским принципима. О сличним смерницама сукоба можемо говорити и у Украјини (унијати против хришћана, раскол унутар православаца, етнизација Украјинске цркве).

Исламски фундаментализам представља себе као политички покрет, верујући да је неопходно утицати на државно уређење на основу верских норми. „Војници ислама“ воде свој рат у Алжиру и Египту, на Филипинима и у Индонезији, у Америци и Европи. Пракса исламских радикала је заснивана на принципима активног и хитног деловања, а феномен терористичких организација (као фактор притиска на Саудијску Арабију и Иран) у исто време мора да покаже целом свету моћ „правих муслимана“ који граде неку врсту футуроархаичног света; њиховим заставама су већ почели да се придружују и Европљани. То је резултирало тиме да сваким даном расте број избеглица страдалих од терористичких организација исламске природе и њихове јереси, као и број чланова самих терористичких организација који уз помоћ лажног ислама врбују у своју војску децу, тинејџере, жене. Да ли је то оно што прави ислам жели за своје људе?

ПотјомкинПОГРЕШАН ПРИСТУП Сва ова болна питања дају право да се са великим степеном извесности тврди да како свет постаје све више глобалан, тако све озбиљнији значај у светским сукобима попримају фактори који се односе на дубину људске природе – верски фактори. Желео бих да нагласим да баш ове „тачке бола и вере у човеку“ игноришу и не примећују они којима је задатак да их узимају у обзир. Стога, ова огорчена страст извире ка споља и путем мржње достиже до свести.

Сваки дан видимо како у целом свету расте нетрпељивост према исламу због агресије терористичких организација исламске природе и њиховог коришћења „верских“ мотива за оправдање својих варварских дела. И то је у основи погрешан приступ целој религији: измишљени „огранак“ нема никакве везе са исламом. Желео бих да се директно обратим лидерима сунита и шиита: зашто нисте прогласили за јерес ту представу о исламу коју промовишу терористичке организације? Зашто се нисте одрекли њега и његових следбеника? Само ваш печат неприхватања може да заустави смртоносне хорде и помогне душама оних који су кренули странпутицом да се врате са убилачког пута назад, до линије тријумфа срећног живота.

Нема сумње да верске пароле „пуне“ њихове присталице нарочитом вером у „свету исправност“ својих поступака. Ово, заузврат, доводи до повећања интеграције „верски својих“ у борби против „верски страних“. Али немојмо заборавити да исти принцип и избеглице доносе са собом у друге земље и културе. Религиозни принцип ће такође и у овим, европским, за избеглице нематерњим, земљама неминовно постати актуелан. Зато отвореним остаје питање: зашто су данашње избеглице препуштене судбини не само од стране политичара већ, пре свега, од стране верских лидера? Из Сирије је побегло 400.000 хришћана – ко је њима помагао на самом почетку пута, ко је њих подржавао на граничним прелазима? У Турској, Грчкој и другим земљама? Из Непала, Индије, Шри Ланке будисти су побегли преко границе са Пакистаном, Ираном, Турском. Зашто нико није ставио баријеру, нико није зауставио овај бесни поток, нико их није позвао да ослободе своје срце од мржње и агресије? Хиљаде избеглица на француској граници, у близини Калеа, препуштени су судбини – поред њих нема представника исламске вере и културе, који би могли да им помогну да схвате да њихова будућност није у мржњи него у складу са светом. Представници ислама нису могли да помогну овим напуштеним суверницима у молитви да преживе тешке терете на путу. Касније тако нешто доводи до излива агресије на територији Европе, као потврда томе су масовни напади на жене, пљачке и разбојништва у Келну и другим градовима Немачке.

Избеглице на руско-финској граници, на прилазима Македонији, Грчкој, Великој Британији нису били удостојени пажње ниједне верске организације. Волонтери социјалних служби труде се да пруже сву могућу помоћ људима који су се нашли у очајном стању, али ниједан представник ниједне религије, без обзира да ли је то хришћанство, ислам или будизам, није их подржао. Ниједан лидер верских дијаспора се не налази поред људи који су преживели страшне ратне дане и донели овај нељудски осећај на европско тло. Сви причају о разликама у менталитетима. Али како да се ти исти менталитети слажу или подударају ако не постоји ниједна верска подршка, ако верници немају молитве, ако ниједан верски лидер хришћанства и будизма није пружио потребну подршку избеглицама, није направио за њих привремене молитвене шаторе, контејнере?! Или је овај прећутни нерад – планирана акција светских владајућих елита? Сва затегнутост садашње ситуације настала је из опште равнодушности верских дијаспора према тузи и патњи својих истовераца. Нико не помаже избеглицама да у тешким, неподношљивим условима осете исламски „сабар“, хришћанском смиреношћу умире свој немиран дух, да успеју до постигну будистички мир и да се ослободе унутрашње агресије само уз помоћ вере.

Ваља се сетити да је намена религије као социјалне институције, између осталог, и у изради смисла који помаже да човек разуме себе у свету. Компликована ситуација са милионима избеглица сваким даном се погоршава и ствара својеврсну „европску обамрлост“ – она захтева посебну пажњу баш од стране верских лидера, које ће њихови истоверници брже послушати него председника Европског парламента. Вреди се сетити 1970-их година и масовних миграција, чак и бежања Јевреја из Совјетског Савеза у Аустрију: у то време „избеглице“ су у Бечу подржавали челни људи јудаизма, представници регионалног рабината; аустријски волонтери су им помагали да се снађу у новом, још непознатом свету…

Јасно је да ће се ситуација у Европи и у свету погоршавати ако верски лидери – заступници светских религија – не донесу одлуку да се одржи низ заједничких састанака ради проналажења начина хармонизације проблема „изгубљености“ избеглица – хришћана, муслимана, будиста, присталица Хари Кришне и других.

Папа и ПатријархДИЈАЛОГ МИЛЕНИЈУМА Недавни сусрет патријарха Кирила са папом Франциском био је, наравно, важан не само политички. Остварио се дијалог између католика и православаца који је добио назив „дијалог миленијума“. Благовремено долази на ум Светски самит верских лидера који се од 2011. године не одржава. Питање његовог оживљавања и организације нових састанака лидера свих светских традиционалних религија треба да буде задатак број један за све грађане и лидере и дипломате свих земаља света.

Требало би у наредном времену да се призову лидери свих светских конфесија да се састану и разговарају о питањима рата и мира. На пример, да се први састанак одржи у Јерусалиму, историјски и верски значајном месту за људе различитих вера. Сматрам да је употреби верског фактора у политичкој борби неопходно супротставити људски фактор који може и мора да се заснива на верском и хуманитарном дијалогу. Ту би требало осмислити стратегију, корак по корак, таквог дијалога религија. Верујем да је на основу УН могуће створити светску организацију „Светски конгрес вера“, која мора да се ослања на традиције које су се појавиле много пре тога када је у међународним правилима, као норма, утврђена хуманитарна помоћ настрадалима у природним катаклизмама или жртвама прогона и рата.

Сви ми, свако од нас, мора својим гласом да призове лидере светских религија да се што пре састану, а после да се састају два до три пута годишње, да би са дневног реда коначно били уклоњени оружани сукоби.

Нека тренутно то буде наша „смањена могућност“, наша прижељкивана будућност, али сама оријентација на дијалог већ је важан корак у правцу да човек и у XXI веку живи, а не „чека у реду за животом“…

Наша искрена, срчана грађанска активност изазвана савешћу помоћи ће да се уништи рат, да се из умова избаци недозвољена жеље за осветом и суморно осећање беса. Али такву победу могуће је одржати једино сувереном дружељубивошћу. Драги суграђани, хајде да загрлимо наша вољена срца и тријумфом живота задамо рату и мржњи смртоносни ударац. Човек у свему треба да следи Бога: како је он милостив ка нама, тако и ми треба милостиво да се односимо једни према другима.

Уосталом, у свим светским религијама служење другима увек се заснивало на веровању у апсолутну вредност људског живота.

Александар Петровић Потјомкин, писац, бизнисмен, доктор економских наука, рођен је 1949. године у Сухумију (Грузија). Пошто је дипломирао на Факултету новинарства, седам година је радио у новинама „Комсомолска правда“.

Након пресељења у Немачку, завршио је економију на Универзитету у Бону. Постао је експерт на берзи, основао свој посао, покренуо прве заједничке совјетско-иностране пројекте, на пример, руско издање часописа „Бурда“, стварање огранка маркетинга у новинама „Известија“.

Почетком деведесетих вратио се у Русију, завршио је постдипломске и докторске студије на Економском факултету Московског државног универзитета Ломоносова, почео да се бави истраживачким радом и да ради као редовни професор.

Доктор економских наука.

Од 1997. до 1998, шеф Одељења за рад са највећим пореским обвезницима Федералне пореске службе Русије.

Генерал-потпуковник у пензији.

Данас – водећи научни сарадник у Институту за економију Руске академије наука (РАН). Финансијски колумниста бројних руских и страних медија.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *