Почетна / Друштво / Романса у Мостару

Романса у Мостару

Мостар ресторан РомансаПише Никола Врзић

Шта стоји иза хрватске одлуке да блокира наставак српских ЕУ интеграција?

Драган Марковић звани Палма, председник Јединствене Србије, ако и када (икада) остане без власти, ухлебљење би могао да пронађе као политички аналитичар. „Хрватска (то) не ради сама“, одреаговао је Марковић на вест да је Хрватска крајем прошле недеље блокирала отварање Поглавља 23 у преговорима о евентуалном уласку Србије у Европску унију, и додао: „Ни Косово само не прави блокаду Бриселског споразума и опструира формирање Заједнице српских општина и Специјалног суда за ратне злочине припадника ОВК.“

Одмах да се разумемо: не жалимо (се) због успоравања српских ЕУ интеграција – нити оне воде учлањењу у ЕУ, нити знамо да ли ће ње, Европске уније, уопште и бити када дотле дођемо, нити мислимо да ће нам постати нарочито боље чак и када отворимо и затворимо свих 35 преговарачких поглавља, уосталом, ту су нам и Румунија и Бугарска да разбију све илузије о запањујућем прогресу као последици уласка у ЕУ – дакле не жалимо се због овог успоравања, нити се жалимо зато што мислимо да су нам Хрвати учинили нешто нажао тиме што су блокирали отварање тог Поглавља 23, „Правосуђе и основна права“. Штавише, узгред, само су потврдили оно што је „Печат“ већ писао (усамљено) још када смо славили датум почетка преговора са ЕУ, да ће и отварање и затварање сваког од 35 преговарачких поглавља представљати изванредну прилику нашим ЕУ пријатељима да нам поставе нове услове за отварање/затварање поглавља, услове које су осетљивији међу нама склони да назову уценама. Хрватска је сада управо то и учинила, али, рекосмо, није овде ствар у томе што нас Хрватска успорава и уцењује – какво изненађење – него је питање зашто то чини сада. Прецизније: да ли је Д. М. Палма у праву када тврди да Хрватска то не чини сама? И какав би наум иза тога могао да се крије?

[restrictedarea]

ХРВАТСКИ УСЛОВИ Подсећања ради, минулог петка у Бриселу Хрватска није дала зелено светло за отварање тог Поглавља 23 – за разлику од зеленог светла које је истог дана дала за отварање Поглавља 24 – чиме је практично закочила и читав (формални) ток српских ЕУ интеграција будући да су, Преговарачким оквиром, оне директно повезане са напретком у поглављима 23, 24 и 35 које се, као што је познато, бави „осталим питањима“, то јест Косовом и Метохијом. Изостанак напретка у ова три поглавља резултује изостанком напретка у српским ЕУ интеграцијама уопште.

Хрвати нису понудили – нису ни били у обавези да понуде – формално образложење за своју одлуку. Неформално, од Србије они сада траже да испуни три услова; да укине регионалну надлежност свог суда за ратне злочине, то јест да измени члан 3 Закона о организацији и надлежности државних органа у поступку против учинилаца ратних злочина по коме је Србија власна да процесуира све ратне злочине „извршене на територији бивше СФРЈ, без обзира на држављанство учиниоца или жртве“, траже Хрвати и, преноси „Слободна Европа“, „гаранције за заступљеност хрватске мањине у Скупштини Србије“, и, треће, сарадњу с Хашким трибуналом.

Како нас ни Хаг не оптужује да с њим не сарађујемо довољно, овај би трећи хрватски услов требало пре свега схватити као реакцију на ослобађајућу пресуду Војиславу Шешељу, пре свега намењену домаћој публици раздраженој том пресудом, и не би му, овом услову, требало придавати нарочиту пажњу. Подједнако је бесмислен и други захтев, онај о гарантовању заступљености овдашњих Хрвата у њиховој (и нашој) Скупштини Србије, будући да им је нашим законодавством то већ загарантовано; све што треба да учине јесте да самостално изађу на изборе, и да сакупе довољно гласова како би прескочили, уместо цензуса од 5 одсто, тзв. природни праг за странке националних мањина, који се добија када се број изашлих на изборе подели са 250 места у српском парламенту. Најзад, и први од она три услова, који је у медијима и најрекламиранији, о надлежности нашег суда за ратне злочине, подједнако је неразуман. Хрвати нам, наиме, сада траже да променимо закон који смо донели још 1. јула 2003. године; а да такав закон тада нисмо донели, не само да у међувремену не бисмо могли да судимо за злочине у Сребреници или Овчари већ би Србија вероватно била оптужена и да је сигурна кућа за ратне злочинце који су се у њу склонили како им не би било суђено у Босни и Херцеговини или Хрватској.

Из свега овога, елем, могуће је извући закључак да Хрвати заправо хоће да нам напакосте (успоравањем ЕУ интеграција), да хоће да излече своје комплексе и демонстрирају силу (тако што ће нас натерати да испунимо њихове захтеве) и да у том процесу евентуално извуку неку корист за себе и своје злочинце, на пример, у виду нашег одустанка од могућности да кривично гонимо хрватске држављане осумњичене за злочине над Србима у Хрватској.

 

АУСТРОУГАРИ И НЕМЦИ Сигурно је да има свега тога, али мало је вероватно и да је то све. Наиме, у блокирању отварања Поглавља 23 – ово је тај јако важан моменат – Хрватска је у Бриселу била сасвим сама. Осталих 27 чланица ЕУ – од Холандије која у првој половини 2016. председава Европском унијом, преко Немачке, Француске, Велике Британије и Италије надаље, скроз до Малте или Литваније – било је за отварање (и) овог поглавља. Не зато што су се изненада заљубили у Србију, разуме се, већ зато што је, речима аустријског шефа дипломатије Себастијана Курца, „од великог значаја веродостојна перспектива чланства у ЕУ за земље Западног Балкана. Даље приближавање ЕУ, тако и више стабилности и благостања, у нашем је непосредном интересу“. Другим речима, усред свих криза с којима је Европска унија данас суочена, од тероризма и климаве економије, преко мигрантске кризе и Украјине до раста антибриселске деснице и могућности брегзита, најмање јој је потребно отварање још једне кризе, сада на Западном Балкану; да би се то, колико-толико, предупредило, треба одржати макар привид кретања држава Западног Балкана, а Србија је међу њима најважнија, ка чланству у Европској унији. Хрватска блокада Србије угрожава овај привид, уносећи нов квалитет у ионако раскошни потенцијал ових простора за гајење невоља и нестабилности.

Хрватска усамљеност утолико је упадљивија ако се погледа и шири контекст, а не само онај бројчани скор од 1 према 27. „Аустроугарски пакт за Србију: Мађари и Аустријанци траже отварање Поглавља 23“, пише ових дана загребачки „Вечерњи лист“: „Еуропска комисија и остале земље чланице планирају појачати притисак на Хрватску с намјером да службени Загреб одустане од постављања трију нових увјета Србији без којих Хрватска не даје сугласност за отварање Поглавља 23 у преговорима Србије с ЕУ, дознајемо од извора у Бриселу који су упућени у расправу око хрватске блокаде… Извори у Бриселу тумаче како су мале шансе да иједна земља стане на страну Хрватске у овој расправи. Министар вањских послова Аустрије, традиционалне хрватске савезнице, изразио се у корист тог српског закона… ’Никоме нећемо допустити да блокира Србију у ЕУ интеграцијама. То нећемо допустити ниједној институцији ЕУ те ниједној држави’, јасно је казао мађарски министар вањских послова Петер Сијарто.“ „Новости“ пак наводе и да „европски комесар за проширење Јоханес Хан и аустријски шеф дипломатије Себастијан Курц врше снажан притисак на Загреб да спусти лопту и да зелено светло за отварање Поглавља 23“, а слично ће и „Блиц“, позивајући се на своје дипломатске изворе: „Брисел неће дозволити Хрватској да блокира евроинтеграције Србије и настави да одуговлачи са отварањем Поглавља 23.“

Штавише, није реч само о Аустроугарима. Пре три недеље, 22. марта, када је боравио у Београду, председник Одбора за односе са ЕУ у немачком Бундестагу Гинтер Крихбаум навео је да ова земља, најмоћнија чланица Европске уније, „подржава брзо отварање“ поглавља 23 и 24, поручујући успут Хрватима и да „билатералним споровима није место на нивоу Европске уније“ и да „лопта мора да се спусти на земљу. Када је реч о Србији, тема је отварање, а не затварање поглавља. Али оптимиста сам да ћемо наћи излаз из ове ситуације и да ћемо актере уверити да треба ићи напред“.

 

УЛОГА САД Упркос свима њима, међутим, Хрвати остадоше постојани. Сад, или су још храбрији него што је то чак и Јован Дучић мислио, а он је мислио да су Хрвати најхрабрији народ на свету (додуше, „не зато што се никога не боје, него зато што се ничега не стиде“, али нема то сад везе), или су нечију скривену подршку у свом опирању Немцима и свима осталима у ЕУ ипак имали. А ко је јачи од Немачке у Европи? Само један: Сједињене Америчке Државе. Ово је дијагноза која нас враћа на Палмину тврдњу да „ни Косово само не прави блокаду Бриселског споразума и опструира формирање Заједнице српских општина“ – тај неко, ко Косову пружа подршку у опструкцији договора који није постигнут само с Београдом већ и са Европском унијом, опет могу да буду само Американци.

Али зашто, забога, кад Сједињене Државе и њихови представници непрестано понављају како подржавају ЕУ пут Србије? Додуше, осим ако ЕУ није баш толико немоћна па јој се Хрватска и Косово (које чак није ни држава) опиру самостално а она им не може ништа, САД сад подржавају и оне који ЕУ пут Србије блокирају. Дакле, зашто? Одговор који нам се чини најразложнијим нема директне везе са Србијом, али бисмо од њега могли да пострадамо свеједно. Утисак је, наиме, да овим подстрекивањем Загреба и Приштине да блокирају Београд Сједињене Државе заправо подстичу дестабилизацију овог простора, оснажују овдашњи (рекосмо, раскошни) потенцијал за немире, што није толико усмерено ни против нас ни против нашег региона колико против саме Европске уније. Латентна претња дестабилизацијом Западног Балкана Америци служи као пиштољ на челу Европске уније, као још једна полуга којом се она држи у ропској покорности америчком геостратешком интересу.

Посматран из ове визуре, овонедељни састанак премијера Србије Александра Вучића и хрватске председнице Колинде Грабар Китаровић, у Мостару у ресторану „Романса“, и није имао нарочитог смисла. Зато је, ваљда, и потрајао свега десетак минута, и зато се на њему, како јављају хрватски медији, није ни разговарало о тренутно најактуелнијем питању српско-хрватских односа, о блокади отварања Поглавља 23; једноставно, Србија на хрватске услове не може да пристане без великог понижења и сумњиве легалне акробатике, а Хрватска од њих не може да одустане док јој тако не буде речено.

А опет, иако збиља нису имали о чему да причају, Вучић и Грабар Китаровићка морали су да попричају, макар и накратко у „Романси“. И Вучић, и ко год буде премијер после предстојећих избора, осим што српски интереси наравно морају да му буду важнији од регионалне сарадње, на тој регионалној сарадњи и смиривању тензија мора да инсистира што више. Ако ни због чега другог, онда због описане могућности да ће некоме у Вашингтону пасти на памет да поново запали Балкан, и да Брисел с тим у вези ништа неће моћи да учини…

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Јован Дучић

    Сину тисућљетне културе

    Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
    На пољима родним, бранећи их часно.
    Китио си цвећем сваког освајача,
    Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

    Слободу си вечно, закржљала расо,
    Чек’о да донесу туђи бајонети,
    По горама својим туђа стада пас’о,
    Јер достојно не знаш за Слободу мрети.

    Покажи ми редом Витезе твог рода,
    Што балчаком с руку сломише ти ланце,
    Где је Карађорђе твојега народа,
    Покажи ми твоје термопилске кланце.

    С туђинском си камом пузио по блату,
    С крволоштвом звера, погане хијене,
    Да би мучки удар с леђа дао Брату,
    И убио пород у утроби жене.

    Још безбројна гробља затравио ниси,
    А крваву каму у недрима скриваш,
    Са вешала старих нови коноп виси,
    У сумраку ума новог газду сниваш.

    Бранио си земљу од нејачи наше,
    Из колевке пио крв невине деце,
    Под знамење срама уз име усташе,
    Ставио си Христа, Слободу и Свеце.

    У безумљу гледаш ко ће нове каме,
    Оштрије и љуће опет да ти скује,
    Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
    Ко најбоље уме да ти командује.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *