Romansa u Mostaru

Piše Nikola Vrzić

Šta stoji iza hrvatske odluke da blokira nastavak srpskih EU integracija?

Dragan Marković zvani Palma, predsednik Jedinstvene Srbije, ako i kada (ikada) ostane bez vlasti, uhlebljenje bi mogao da pronađe kao politički analitičar. „Hrvatska (to) ne radi sama“, odreagovao je Marković na vest da je Hrvatska krajem prošle nedelje blokirala otvaranje Poglavlja 23 u pregovorima o eventualnom ulasku Srbije u Evropsku uniju, i dodao: „Ni Kosovo samo ne pravi blokadu Briselskog sporazuma i opstruira formiranje Zajednice srpskih opština i Specijalnog suda za ratne zločine pripadnika OVK.“

Odmah da se razumemo: ne žalimo (se) zbog usporavanja srpskih EU integracija – niti one vode učlanjenju u EU, niti znamo da li će nje, Evropske unije, uopšte i biti kada dotle dođemo, niti mislimo da će nam postati naročito bolje čak i kada otvorimo i zatvorimo svih 35 pregovaračkih poglavlja, uostalom, tu su nam i Rumunija i Bugarska da razbiju sve iluzije o zapanjujućem progresu kao posledici ulaska u EU – dakle ne žalimo se zbog ovog usporavanja, niti se žalimo zato što mislimo da su nam Hrvati učinili nešto nažao time što su blokirali otvaranje tog Poglavlja 23, „Pravosuđe i osnovna prava“. Štaviše, uzgred, samo su potvrdili ono što je „Pečat“ već pisao (usamljeno) još kada smo slavili datum početka pregovora sa EU, da će i otvaranje i zatvaranje svakog od 35 pregovaračkih poglavlja predstavljati izvanrednu priliku našim EU prijateljima da nam postave nove uslove za otvaranje/zatvaranje poglavlja, uslove koje su osetljiviji među nama skloni da nazovu ucenama. Hrvatska je sada upravo to i učinila, ali, rekosmo, nije ovde stvar u tome što nas Hrvatska usporava i ucenjuje – kakvo iznenađenje – nego je pitanje zašto to čini sada. Preciznije: da li je D. M. Palma u pravu kada tvrdi da Hrvatska to ne čini sama? I kakav bi naum iza toga mogao da se krije?

[restrictedarea]

HRVATSKI USLOVI Podsećanja radi, minulog petka u Briselu Hrvatska nije dala zeleno svetlo za otvaranje tog Poglavlja 23 – za razliku od zelenog svetla koje je istog dana dala za otvaranje Poglavlja 24 – čime je praktično zakočila i čitav (formalni) tok srpskih EU integracija budući da su, Pregovaračkim okvirom, one direktno povezane sa napretkom u poglavljima 23, 24 i 35 koje se, kao što je poznato, bavi „ostalim pitanjima“, to jest Kosovom i Metohijom. Izostanak napretka u ova tri poglavlja rezultuje izostankom napretka u srpskim EU integracijama uopšte.

Hrvati nisu ponudili – nisu ni bili u obavezi da ponude – formalno obrazloženje za svoju odluku. Neformalno, od Srbije oni sada traže da ispuni tri uslova; da ukine regionalnu nadležnost svog suda za ratne zločine, to jest da izmeni član 3 Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku protiv učinilaca ratnih zločina po kome je Srbija vlasna da procesuira sve ratne zločine „izvršene na teritoriji bivše SFRJ, bez obzira na državljanstvo učinioca ili žrtve“, traže Hrvati i, prenosi „Slobodna Evropa“, „garancije za zastupljenost hrvatske manjine u Skupštini Srbije“, i, treće, saradnju s Haškim tribunalom.

Kako nas ni Hag ne optužuje da s njim ne sarađujemo dovoljno, ovaj bi treći hrvatski uslov trebalo pre svega shvatiti kao reakciju na oslobađajuću presudu Vojislavu Šešelju, pre svega namenjenu domaćoj publici razdraženoj tom presudom, i ne bi mu, ovom uslovu, trebalo pridavati naročitu pažnju. Podjednako je besmislen i drugi zahtev, onaj o garantovanju zastupljenosti ovdašnjih Hrvata u njihovoj (i našoj) Skupštini Srbije, budući da im je našim zakonodavstvom to već zagarantovano; sve što treba da učine jeste da samostalno izađu na izbore, i da sakupe dovoljno glasova kako bi preskočili, umesto cenzusa od 5 odsto, tzv. prirodni prag za stranke nacionalnih manjina, koji se dobija kada se broj izašlih na izbore podeli sa 250 mesta u srpskom parlamentu. Najzad, i prvi od ona tri uslova, koji je u medijima i najreklamiraniji, o nadležnosti našeg suda za ratne zločine, podjednako je nerazuman. Hrvati nam, naime, sada traže da promenimo zakon koji smo doneli još 1. jula 2003. godine; a da takav zakon tada nismo doneli, ne samo da u međuvremenu ne bismo mogli da sudimo za zločine u Srebrenici ili Ovčari već bi Srbija verovatno bila optužena i da je sigurna kuća za ratne zločince koji su se u nju sklonili kako im ne bi bilo suđeno u Bosni i Hercegovini ili Hrvatskoj.

Iz svega ovoga, elem, moguće je izvući zaključak da Hrvati zapravo hoće da nam napakoste (usporavanjem EU integracija), da hoće da izleče svoje komplekse i demonstriraju silu (tako što će nas naterati da ispunimo njihove zahteve) i da u tom procesu eventualno izvuku neku korist za sebe i svoje zločince, na primer, u vidu našeg odustanka od mogućnosti da krivično gonimo hrvatske državljane osumnjičene za zločine nad Srbima u Hrvatskoj.

 

AUSTROUGARI I NEMCI Sigurno je da ima svega toga, ali malo je verovatno i da je to sve. Naime, u blokiranju otvaranja Poglavlja 23 – ovo je taj jako važan momenat – Hrvatska je u Briselu bila sasvim sama. Ostalih 27 članica EU – od Holandije koja u prvoj polovini 2016. predsedava Evropskom unijom, preko Nemačke, Francuske, Velike Britanije i Italije nadalje, skroz do Malte ili Litvanije – bilo je za otvaranje (i) ovog poglavlja. Ne zato što su se iznenada zaljubili u Srbiju, razume se, već zato što je, rečima austrijskog šefa diplomatije Sebastijana Kurca, „od velikog značaja verodostojna perspektiva članstva u EU za zemlje Zapadnog Balkana. Dalje približavanje EU, tako i više stabilnosti i blagostanja, u našem je neposrednom interesu“. Drugim rečima, usred svih kriza s kojima je Evropska unija danas suočena, od terorizma i klimave ekonomije, preko migrantske krize i Ukrajine do rasta antibriselske desnice i mogućnosti bregzita, najmanje joj je potrebno otvaranje još jedne krize, sada na Zapadnom Balkanu; da bi se to, koliko-toliko, predupredilo, treba održati makar privid kretanja država Zapadnog Balkana, a Srbija je među njima najvažnija, ka članstvu u Evropskoj uniji. Hrvatska blokada Srbije ugrožava ovaj privid, unoseći nov kvalitet u ionako raskošni potencijal ovih prostora za gajenje nevolja i nestabilnosti.

Hrvatska usamljenost utoliko je upadljivija ako se pogleda i širi kontekst, a ne samo onaj brojčani skor od 1 prema 27. „Austrougarski pakt za Srbiju: Mađari i Austrijanci traže otvaranje Poglavlja 23“, piše ovih dana zagrebački „Večernji list“: „Europska komisija i ostale zemlje članice planiraju pojačati pritisak na Hrvatsku s namjerom da službeni Zagreb odustane od postavljanja triju novih uvjeta Srbiji bez kojih Hrvatska ne daje suglasnost za otvaranje Poglavlja 23 u pregovorima Srbije s EU, doznajemo od izvora u Briselu koji su upućeni u raspravu oko hrvatske blokade… Izvori u Briselu tumače kako su male šanse da ijedna zemlja stane na stranu Hrvatske u ovoj raspravi. Ministar vanjskih poslova Austrije, tradicionalne hrvatske saveznice, izrazio se u korist tog srpskog zakona… ’Nikome nećemo dopustiti da blokira Srbiju u EU integracijama. To nećemo dopustiti nijednoj instituciji EU te nijednoj državi’, jasno je kazao mađarski ministar vanjskih poslova Peter Sijarto.“ „Novosti“ pak navode i da „evropski komesar za proširenje Johanes Han i austrijski šef diplomatije Sebastijan Kurc vrše snažan pritisak na Zagreb da spusti loptu i da zeleno svetlo za otvaranje Poglavlja 23“, a slično će i „Blic“, pozivajući se na svoje diplomatske izvore: „Brisel neće dozvoliti Hrvatskoj da blokira evrointegracije Srbije i nastavi da odugovlači sa otvaranjem Poglavlja 23.“

Štaviše, nije reč samo o Austrougarima. Pre tri nedelje, 22. marta, kada je boravio u Beogradu, predsednik Odbora za odnose sa EU u nemačkom Bundestagu Ginter Krihbaum naveo je da ova zemlja, najmoćnija članica Evropske unije, „podržava brzo otvaranje“ poglavlja 23 i 24, poručujući usput Hrvatima i da „bilateralnim sporovima nije mesto na nivou Evropske unije“ i da „lopta mora da se spusti na zemlju. Kada je reč o Srbiji, tema je otvaranje, a ne zatvaranje poglavlja. Ali optimista sam da ćemo naći izlaz iz ove situacije i da ćemo aktere uveriti da treba ići napred“.

 

ULOGA SAD Uprkos svima njima, međutim, Hrvati ostadoše postojani. Sad, ili su još hrabriji nego što je to čak i Jovan Dučić mislio, a on je mislio da su Hrvati najhrabriji narod na svetu (doduše, „ne zato što se nikoga ne boje, nego zato što se ničega ne stide“, ali nema to sad veze), ili su nečiju skrivenu podršku u svom opiranju Nemcima i svima ostalima u EU ipak imali. A ko je jači od Nemačke u Evropi? Samo jedan: Sjedinjene Američke Države. Ovo je dijagnoza koja nas vraća na Palminu tvrdnju da „ni Kosovo samo ne pravi blokadu Briselskog sporazuma i opstruira formiranje Zajednice srpskih opština“ – taj neko, ko Kosovu pruža podršku u opstrukciji dogovora koji nije postignut samo s Beogradom već i sa Evropskom unijom, opet mogu da budu samo Amerikanci.

Ali zašto, zaboga, kad Sjedinjene Države i njihovi predstavnici neprestano ponavljaju kako podržavaju EU put Srbije? Doduše, osim ako EU nije baš toliko nemoćna pa joj se Hrvatska i Kosovo (koje čak nije ni država) opiru samostalno a ona im ne može ništa, SAD sad podržavaju i one koji EU put Srbije blokiraju. Dakle, zašto? Odgovor koji nam se čini najrazložnijim nema direktne veze sa Srbijom, ali bismo od njega mogli da postradamo svejedno. Utisak je, naime, da ovim podstrekivanjem Zagreba i Prištine da blokiraju Beograd Sjedinjene Države zapravo podstiču destabilizaciju ovog prostora, osnažuju ovdašnji (rekosmo, raskošni) potencijal za nemire, što nije toliko usmereno ni protiv nas ni protiv našeg regiona koliko protiv same Evropske unije. Latentna pretnja destabilizacijom Zapadnog Balkana Americi služi kao pištolj na čelu Evropske unije, kao još jedna poluga kojom se ona drži u ropskoj pokornosti američkom geostrateškom interesu.

Posmatran iz ove vizure, ovonedeljni sastanak premijera Srbije Aleksandra Vučića i hrvatske predsednice Kolinde Grabar Kitarović, u Mostaru u restoranu „Romansa“, i nije imao naročitog smisla. Zato je, valjda, i potrajao svega desetak minuta, i zato se na njemu, kako javljaju hrvatski mediji, nije ni razgovaralo o trenutno najaktuelnijem pitanju srpsko-hrvatskih odnosa, o blokadi otvaranja Poglavlja 23; jednostavno, Srbija na hrvatske uslove ne može da pristane bez velikog poniženja i sumnjive legalne akrobatike, a Hrvatska od njih ne može da odustane dok joj tako ne bude rečeno.

A opet, iako zbilja nisu imali o čemu da pričaju, Vučić i Grabar Kitarovićka morali su da popričaju, makar i nakratko u „Romansi“. I Vučić, i ko god bude premijer posle predstojećih izbora, osim što srpski interesi naravno moraju da mu budu važniji od regionalne saradnje, na toj regionalnoj saradnji i smirivanju tenzija mora da insistira što više. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog opisane mogućnosti da će nekome u Vašingtonu pasti na pamet da ponovo zapali Balkan, i da Brisel s tim u vezi ništa neće moći da učini…

[/restrictedarea]