Радуловићеви извори светлости

Пише Никола Маринковић

Писац Светла из очеве колибе књижевности и култури даје замашан значај, који превазилази индивидуалистичке границе, наметнуте духовном ситуацијом времена. Јер поменута подразумева да је духовни видик „Дехристијанизован, потом дехуманизован“, и да „човек није кључна вредност савременог света“, као што је некада био

Појава ауторске збирке књижевних критика и огледа увек има три димензије: књижевноисторијску, актуелну и проспективну. Књижевноисторијска димензија означава ону традицију на коју се критичар позива, из које црпи своја знања, схватања и судове и тиме тој традицији продужава век, док би актуелна имала одјека у времену писања. Проспективна димензија припада будућности: она је несигурна, и тиче се трајности критичаревих оцена и судова, над којима ни критичар, ни приказивач такве књиге нису власни. Некада, када је књижевност значила више, овакве књиге давале су одређени дигнитет својим ауторима, док данас, по нашем осећању ствари, оне имају другачију функцију: савременом читаоцу, који се суочен са инфлацијом књижевних (арте)факата књиге попут Светла из очеве колибе Селимира Радуловића, превасходно служе као водич, упућујући на наслове којима треба поклонити пажњу и на традицију која носи превасходно сабирајући замах.

СВЕТОСАВЉЕ Селимир Радуловић је у књижевном животу дуго и ово није његова прва књига огледа и критика. Подсећамо, далеке 1987. изашли су Повој и чланци, где је Радуловић сабрао тада валидне текстове. У међувремену, профилисао се као песник заветног поетског опредељења, који свој лирски глас самерава и уподобљава библијској реторици, што неретко доноси успеле уметничке резултате, чему је пример и његова најновија збирка поезије О пастиру и камену са седам очију (2015). Унутар те традиције, библијско-светосавске, утемељен је и књижевни светоназор Селимира Радуловића као критичара и у томе је књижевноисторијска димензија Светла из очеве колибе.
Истовремено, Светло из очеве колибе призива једну од познатијих Радуловићевих песничких збирки, од које позајмљује наслов. Очигледно је, дакле, да ове метафоре „светлости“ (као просветљења) и „очеве колибе“, обухватају читав хоризонт Радуловићевог (само)разумевања књижевности, и указују да постоји јединствено језгро његовог стваралаштва, што је критика и препознала. Отуда се не треба чудити композицији књиге коју представљамо. Наслови поглавља указују да унутар ње треба тражити како начелне ставове, тако и конкретне приказе и процене књига које из тих ставова происходе. Зато неки од делова ове књиге имају и ванкњижевни значај: то су текстови из одељака „О препорађајућем, светосавском, зраку сунца“, „Уздарја демократског европовања“ и „О облаку прашине што заклања српско и словенско сунце“, док су у осталим одељцима груписани књижевнокритички, књижевноисторијски и аутопоетички текстови, било у форми беседа, било приказа („Светло из очеве колибе“, „Златни век српског песништва“ (предговор истоименој антологији), „О певању и мишљењу“, „Песништво и критика“, „И лично и присно“).

ДОСЛЕДНОСТ Радуловићево разумевање положаја и значаја књижевности обухвата и дела која нису само књижевне природе. Отуда, поред огледа о опусу или појединачним књигама (између осталих) Ивана Негришорца, Ђорђа Сладоја, Матије Бећковића, Новице Тадића (али и Емсуре Хамзић, Фрање Петриновића и др.), ту су и написи о Духу самопорицања Мила Ломпара, Памћењу и самозабораву Бојана Јовановића, Транзиционим скакавцима Слободана Антонића и Има ли овде Срба Милорада Вучелића. Као спону између поезије и културолошко-политиколошких штива Радуловић, чини се, поставља књижевну критику. Пише о критичарима у чијем раду се уочава доследност интерпретативне оптике, од које не одустају и коју поуздано спроводе: Михизу, Чедомиру Мирковићу, Мирославу Егерићу и Михајлу Пантићу. У том и таквом одабиру открива се (и потврђује) контура самог аутора: Светло из очеве колибе оправдано има поднаслов „О духовности и култури“, иако је доминантно књижевнокритичко остварење.
Радуловић књижевности и култури даје замашан значај, који превазилази индивидуалистичке границе, наметнуте духовном ситуацијом времена. Јер поменута подразумева да је духовни видик „Дехристијанизован, потом дехуманизован“, и да „човек није кључна вредност савременог света“, као што је некада био. Отуда се посезање за заветном традицијом испоставља не само као индивидуални избор већ као порука свима који припадају Радуловићевој језичкој заједници. Светло из очеве колибе тиме је једна од оних књига које, дајући књижевности и култури висок значај, заправо казују да без њих нема опстанка. Њена актуелна димензија зато је у битном субверзивна и не исцрпљује се у чистом упућивању на вредна књижевна дела, док је према будућности опрезно оптимистична: иако је свет дехуманизован, за њега и даље има наде јер ће се, како традиција коју Радуловић продужава налаже, „жито Исусово издвојити из кукоља који ће, неминовно, сагорети“.