протојереј Кахабер Гоготишвили – Мртве је сахрањивао патријарх

Разговарала Наташа Јовановић

Између избеглих из Абхазије и Јужне Осетије који живе у Грузији и њихових винограда и гробаља стоји бодљикава жица. Граница се не прелази, сем илегално. По подацима које имамо, 2014. задржано је 500 људи који су покушали да пређу линију раздвајања

Недавно је Грузијска православна црква лоше окарактерисала декларацију написану у сусрет Свеправославном сабору на Криту. Да ли је на тај начин Грузијска православна црква довела у питање своје учећше на овом сабору, какви су односи њихове и Руске православне цркве, те шта стоји иза оцене Европске комисије да је изјава о хомосексуалцима грузијског патријарха хомофобична, разговарамо са изаслаником Грузијске православне цркве, протојерејем Кахабером Гоготишвилијем, који је као учесник међународне конференције Фонда јединства православних народа боравио у Србији.

„На последњем сусрету делегација представника православних цркава у Шамбезију Грузијска православна црква није потписала само једну тачку припремљене декларације, сматрајући да она нарушава правила и каноне, староотачко предање и одлуке претходних великих Васељенских сабора. Реч је о одобравању венчања између православних и католика или протестаната. Многи представници помесних православних цркава сложили су се са нашим мишљењем, али пошто нисам био у Шамбезију не могу тачно да кажем који митрополити су били против те тачке. Све остало смо потписали, и наше учешће на Свеправославном сабору неће изостати“, каже у разговору за „Печат“ протојереј Грузијске православне цркве Кахабер Гоготишвили.

Да ли је оправдана бојазан појединих аналитичара да би овај сабор по својим резултатима могао бити налик Другом ватиканском концилу који је за последицу имао дехристијанизацију Европе?

Ми са Ватиканом немамо еухаристичких додирних тачака, сем добрих односа које одржавамо са представницима њихове цркве. То што они закључују на својим концилима, и закључци које ми доносимо на православним саборима немају ништа заједничко. Отуда се и резултати морају разликовати.

[restrictedarea]

Европска комисија је недавно као хомофобичну осудила изјаву грузијског патријарха Ивана II. Да ли је ситуација таква да је политичка елита у Грузији надахнута вредностима Запада, док је у духовном смислу обрнуто? Шта од та два има већу тежину?

Свакако духовне вредности, јер 95 одсто житеља Грузије подржава нашег патријарха. Што се тиче оцене да је изјава патријарха хомофобична, треба знати да Православна црква прима под своје окриље све спремне да се покају, те отуда изјава не носи искључивост у осуди. С друге стране, оно што је рекао наш патријарх још је апостол Павле говорио: Не можемо блуднима и лоповима дозволити приступ у Царство небеско. Иако је такав став општи и важи за све помесне православне цркве, Европска комисија је одлучила да процесуира управо нашег патријарха зато што су 17. маја прошле године, када су Европејци пожелели да на централним трговима Тбилисија уприличе геј параду, улице преплавили људи у монашким мантијама који су рекли „не“. Ми, наравно, поштујемо европске вредности, али ово није, сложићете се, вредност.

Како објаснити чињеницу да у земљама које политички гравитирају ка ЕУ неговање хришћанских вредности поприма облике неприхватљивог понашања, те шта је то у православљу од чега Запад зазире?

То је истина. Велики проблем они виде у томе што се православље противи вредностима које заступају идеолози Запада, ЕУ, наднационалне организације које идеолошки, политички и пропагандно сервисирају корпоративну олигархију. Ми поштујемо европску традицију, образовање, технички напредак и старе вредности које је овај континент неговао, али једнополни односи за нас су неприхватљиви.

Да ли се Влада Грузије консултује са патријархом када је реч о важним државним питањима, геополитичким, политичким, и оним која задиру у поље очувања територијалног интегритета и суверенитета земље?

Имамо добре односе са државом, и на многим пољима образовања радимо заједно. Дешавају се спорне ситуације, али представници државе слушају и поштују реч нашег патријарха. Консултације су саставни део политичког и црквеног живота у Грузији. Премијер је чест гост код нашег патријарха, а такође и министри образовања и културе.

Да ли политички затегнути односи између Русије и Грузије утичу на однос двеју цркава?

Слава Богу што се однос политичких представника не осликава на односе двеју цркава. Наш пресвети патријарх и патријарх московски и целе Русије Кирил су у добрим односима и у свакодневној комуникацији. Патријарх Кирил, упркос ставу руске државе, није признао независност Осетије и Абхазије и он инсистира на томе да је то грузијска земља под јурисдикцијом Грузијске православне цркве.

Да ли Грузијска црква делује на овој територији?

Не. Наш патријарх одавно тражи да уђе са својим свештенством на ове територије, али то се још увек није десило. У Абхазији живе муслимани, православци и Јермени монофизити. Од 1993. године не улазимо у Абхазију, а што се Осетије тиче, ми ни у Сухуми не можемо да крочимо. У Осетији се налази градић под именом Алхагорија у коме живи схевалски и николски митрополит Исаја који је практично заробљен јер уколико би напустио ову земљу, изгубио би право на повратак. У Сухумију су живела два свештеника, Руса, јурисдикције Грузијске православне цркве, али су и њих протерали прошле године. Тамо делују самозванци. Раније су припадали Грузијској цркви, а када је Сухуми пао, затражили су аутокефалност. Њих не признаје ни васељенски на руски патријарх. Православни живаљ који је претрајао ратне невоље и остао тамо да живи махом комуницира са руским свештеницима.

Како млади људи у Грузији поимају православље? Да ли им је ближи западни модел који се нуди као алтернатива хришћанском погледу на свет?

Однос је пола-пола. Омладина је у западном моделу препознала нешто ново што их још увек интригира, али наравно ту је и део омладине која традиционално поверење поклања учењу Цркве. У Грузији поред православаца живе и муслимани, Јевреји, Јермени, Азербејџанци и Сиријци, и сви они живе у миру и сви поштују реч нашег патријарха. Муфтија Алишуху у Азербејџану је у пријатељским односима са патријархом. Пријатељи смо и са јерменским патријархом који је прошле године био наш гост. У Нагорно-Карабаху букти рат, али у Тбилисују се живи мирно.

Поменули сте горуће сукобе у Нагорно-Карабаху, стратешком трбуху Русије. Да ли ови потреси прете да се прелију и на остатак Кавказа?

Ми тамо желимо мир и наша држава све чини за то, одржавајући добре односе и са Јерменијом и са Азербејџаном. Наш патријарх се моли за мир на северном Кавказу.

Какво је грузијско искуство избеглиштва?

Иза нас су јако тешка времена. После ратног сукоба 1993. на нашу територију, у срце Грузије, слио се талас избеглица, наше браће и сестара из Абхазије и Осетије који су остали без хлеба и воде, без својих домова. У време сукоба 1993. Грузија је била економски слаба, али слава Богу, успели смо да пригрлимо све наше страдалнике. Други пут, 2008, стигао је нови талас избеглица. Њима је држава саградила нове куће и мале насеобине где и данас живе. Сада између њих и њихових винограда и гробаља, на којима почивају генерације предака, стоји бодљикава жица. Граница се не прелази, сем илегално. По подацима које имамо, 2014. године задржано је 500 људи који су покушали да пређу линију раздвајања. Такође, у Абхазији се више не учи грузијски већ само руски језик, и многа правила су нарушена. У тим страдањима губи на значају ко је иницирао сукоб, јер иза рата остају само жртве. Када су мртви лежали по асфалту једино је наш патријарх добио дозволу да пређе границу. И он их је сахрањивао. Окупирано нам је 20 одсто територије, и избеглице чине 20 до 30 процената укупног становништва наше земље, око 300.000 људи. И ми чекамо ослобођење наше земље. Наш патријарх је написао специјалну молитву за ослобођење грузијске земље, и чита је сваки дан, за шта је благословио и све нас.

Сматрате ли да наше избегличко искуство може да нам помогне у разумевању егзодуса са Блиског истока који је, чини се, по много чему другачији од оног који смо сведочили?

То је сасвим други проблем јер избеглице из Абхазије и Осетије беже са своје земље у своју земљу, и они јесу наша браћа и сестре. Слично је и са Косовом. Што се тиче миграционог таласа са Блиског истока, ми ћемо их примити ако дођу, али у истом контексту не можемо да разговарамо о томе.

Да ли савременог човека модеран начин живота спречава да се довољно приближи Богу или је то тек наше оправдање? Јесмо ли ми криви или свет у којем живимо?

Ништа се није променило од 3. и 4. века до данас јер можемо живети у Содому, а да нисмо грешници, или живети у Јерусалиму, али да не поштујемо Јерусалим. Зато спасење иде преко Бога, увек и у сва времена у целој васељени. Пред нама је Ускрс, велики дан за сав православни свет. Молимо се Богу да се све наше територије од Србије до Грузије ослободе.

фото: Андреј Козлов / превела: Ирина Миљковић

[/restrictedarea]