Почетна / Свет / Политичка лутања Берлина

Политичка лутања Берлина

БундестагПише ЗОРАН МИЛОШЕВИЋ

После избијања украјинске кризе 2014. године, на светло дана избило је питање „Шта су Русија и Немачка једна другој – другови, партнери или непријатељи?“ Оно се наметнуло јер су Ангела Меркел, и остали политичари ове државе пристали на увођење санкција Русији и милитаризацију политике. Из политичког речника немачких политичара и посланика нестали су појмови „пријатељство Руса и Немаца“, „историјска сарадња два народа“. Уместо тога говори се „Русија је обавезна…“, „Русија је дужна…“, „Ако Русија не предузме конкретне кораке, следе казне…“

Зашто је најперспективнији партнер Русије – Немачка почела да излази из пријатељских оквира и успостављених форми сарадње? Зашто немачки медији и политичка елита присаједињење Крима Русији не тумаче као уједињење раздвојеног народа (попут Западне и Источне Немачке) већ као аншлус, који се доживљава као лична немачка драма и напад на суверене интересе Немачке? Зашто, према речима немачког професора Рајнера Трампета (монографија „Европа између светског играча и пропадања“),  у Немачкој питање Украјине разматрају, а посебно о Криму, као о немачкој територији, коју је Путин са својим војницима без ознака отео Немачкој испред носа?“, наводи доктор политичких наука Виктор Васиљев.

„Источна политика“ Немачке дуго је схватана као симболичко манифестовање безусловне спремности Берлина на стратешко партнерство са Москвом. Чак су и у Кремљу гајили илузије с тим у вези, тако да је немачко увођење санкција Русији било неочекивано, као и понашање поводом присаједиња Крима. Тада је руски председник Владимир Путин, разочаран ставом Берлина, рекао: „Наша држава… је потпуно подржала и то најискреније тежњу Немаца ка уједињењу, јер смо били уверени да Немци то неће заборавити и да ће грађани Немачке такође подржавати тежње руског света, историјске Русије да обнови своје јединство.“

Неочекивано је за Русе било и да ће Немачка подржати санкције Европске уније према Русији, а то не само да се догодило већ је Берлин постао главни архитекта тих санкција и главни критичар руске помоћи легалној власти Сирије у борби са терористима. Већи део руских медија, што је опет изненађујуће, имао је разумевање за позицију Берлина, и правдао је у руској јавности „источну политику“ Немачке тиме да је она сателит САД, те нема никакву спољнополитичку самосталност.

[restrictedarea]

ИСТОЧНА ПОЛИТИКА ОД БРАНТА И ШРЕДЕРА ДО МЕРКЕЛОВЕ У савременој историји појам „источна политика“ почео је да се користи од краја 1960-их година, што је било повезано са тежњама западнонемачке владе Вилија Бранта да се приближи државама источног блока. Немачки канцелар је тада позивао на смањење тензија у односима Истока и Запада, и да се крене са трговачко-економском, културном, научнообразовном и другом сарадњом, ради учвршћивања мира у Европи. Ипак, Брантов циљ није био (само) миротворачки већ да уз помоћ сарадње са источним блоком доведе Демократску Републику Немачку до самоизолације и тако створи перспективу уједињења две Немачке, које у то време није било ни на видику. Од тада „источна политика (Западне) Немачке је ушла у историју као позитиван допринос европској и међународној безбедности.

Распад Варшавског блока, завршетак Хладног рата и уједињење две Немачке од Берлина је схваћено као почетак нове ере. Сматрало се да сада постоје предуслови за изградњу јединствене Европе и у смислу стратешке безбедности, и са аспекта заједничких вредности и институција. После уједињења две Немачке немачки медији су често цитирали Брантове мисли изложене у часопису Форин аферс, где је изнео став да државе попут Пољске или Чехословачке, због географских, историјских и културних разлога, заједно са Источном Немачком, могу бити разматране не као државе Источне Европе већ Централне. Зато је од 1990. до 2000. године „источна политика“ вођена под паролом „Уједињења Европе“, што је подразумевало укључивање у евроатлантске интеграције држава Централне, Источне и Југоисточне Европе.

Чињеница је да у то време Москви није сметало проширивање Европске уније и да је учинила бројне уступке Западу, рачунајући да ће то бити поштовано у европским центрима моћи. Што се тиче саме Немачке, у то време њен главни циљ у оквиру „источне политике“ био је проширење Европске уније. И када је Герхард Шредер 1999. године као иницијатор захтевао стратешко дефинисање односа с Русијом, неке државе чланице Уније су се супротставиле и тада је на површину испливало да за Брисел сарадња са Москвом има само формални карактер, па је стално потурала документа „без садржаја“, како би преварила Москву.

Схватајући суштину политике Брисела, Шредер је, у познатом чланку за Цајт (2001) „Немачка политика и односи са Русијом – европска источна политика“ изнео став да без Русије нема јединствене Европе, оштро критикујући политику криминализације Русије и већ присутну неорусофобију. Шредер је велике наде полагао и у новог председника Русије Владимира Путина, којег је публициста Александар Рар назвао „Немац у Кремљу“. И стварно, сарадња две државе у том периоду је бележила успоне, који су достигли врхунац пуштањем у рад гасовода „Северни ток“. Но истовремено су почели да се јављају и проблеми. Хапшење Михаила Ходоровског 2003. године у Немачкој није добро примљено. Затим извођење „обојених револуција“ у Грузији, Украјини и Молдавији, те грузијско-руски рат 2008. године, изменили су садржај „источне политике“ Немачке, иако се Русија само бранила. Русима је после свих ових догађаја постало јасно да иза немачке „источне политике“ стоје интереси сасвим других центара моћи, што је подстакло антагонизам и механизме (само)одбране Русије. Другим речима, Руси су схватили да формално „источна политика“ Немачке није створена од Берлина већ од других центара моћи, али да је немачка влада подржава. То је био и моменат отрежњења руске политичке елите.

ПРИБЛИЖАВАЊЕ НА ШТЕТУ РУСИЈЕ Последњи велики покушај укључивања Русије у европски атлантистички систем безбедности била је тзв. Мезебергска иницијатива. Наиме, током сусрета у граду Мезебергу, јуна 2010. године, канцеларка Ангела Меркел и председник РФ Дмитриј Медведев потписали су меморандум према коме се Русија обавезује да у замену за отварање перспективе за формирање Комитета за питања безбедности ЕУ–Русија, реши Придњестровски конфликт (на своју штету), наводи Московски центар Карнеги. Ову иницијативу водио је саветник Меркелове Кристофер Хојзген, а папир је предложен без усаглашавања са другим заинтересованим државама. Према том договору Русија  је требало да реформише миротворачку мисију у Придњестровљу од војне у полицијску и омогући реинтеграцију овог дела у Молдавију без било какве федерализације. Истовремено, као и Шредер 2001. године, тако је и Меркелова 2010. очекивала од новог руског председника (тада Дмитрија Медведева) помак у евроинтеграцијама Русије, наравно према условима Европске уније.

Такозвана Мезебергска иницијатива је у Русији потиснута захваљујући Владимиру Путину, који је прогласио да је Русији циљ стварање Евроазијског савеза, а не улазак у Европску унију. Од тада се између Немачке и Русије појављује отуђеност. Према речима немачког министра спољних послова Гвида Вестервела (2013) у „источној политици“ влада Немачке на плану изградње „општеевропског дома“ рачуна само на Украјину и друге државе Источне Европе, али не и на Русију.

Од тада немачка влада са Русијом покушава да води политику на основу прагматизма, тј. дневнополитичких интереса. Другим речима, за Немачку је Русија постала страна сила, упоредо са другим великим неевропским државама. Ову политику дефинисао је Вестервеле, што значи да је Берлин Русију посматрао као „структурирајућу државу“ (Gestaltungsmaechte), са којом немачка треба да изгради систем партнерства у циљу ефикасне глобализације. Тако је дискурс о „источној политици“ Немачке од времена настанка претрпео значајне промене, а главним оријентир нове немачке политике најбоље се видео током посете министра спољних послова Немачке Вестервелеа децембра 2013. године украјинском Мајдану, те потоњој обојеној револуцији у фебруару 2014, којом је извршен пуч и насилно смењен легално изабрани председник Виктор Јанукович. При томе, да поновимо, у немачкој „источној политици“ (после Мезебергског меморандума) Русија се посматра само као важан партнер, али ван евроатлантских интеграционих амбиција које имају приоритет у вођењу политике. Да би се ово разумело треба схватити немачку мотивацију – она тежи да се „реши“ два кошмара немачке историје: „кошмара коалиција“ (уједињавање других европских држава против Немачке – период нацизма) и поновног налажења у епицентру конфликта Истока и Запада. Управо ово немачко искуство се налази иза сталних тврдњи немачких политичара „да нема јединствене Европе без или против воље Русије“. Због тога Немачка настоји да избегне милитаризацију спољне политике, чак и преоријентацијом на унутрашња питања, тј. одустајањем од решавања оних спољнополитичких.

 

НЕМАЧКИ ИЗОЛАЦИОНИЗАМ Изолационизам и антимилитаризам немачке политике исказује се и на источном правцу – „источној политици“. Немачка иступа против било каквих антируских војнополитичких дејстава, посебно после августа 2008. године (напад Грузије на Осетију), при чему се противи интеграцији Украјине и Грузије у НАТО. Немачка чак говори да реалности које не могу да се промене треба признати (Крим, Доњецка и Луганска Народна Република, руска политика у Украјини, политички скандали повезани са радом америчких тајних служби у Немачкој итд.). Управо је немачки страх од рата подстакао Ангелу Меркел да одлучно делује у Украјини, што је довело до Минског споразума и прекида сукоба.

Али међу немачком елитом постоји и ратоборни део, који је од 2014. године и развоја кризе у Украјини почео да користи термин „обуздавање Русије“, али и да подржава Прибалтичке државе у њиховом антируском курсу, укључујући и учешће у војним вежбама НАТО на овом подручју, те формирање немачко-данско-пољског корупуса са седиштем у пољском месту Штетин, који има задатак да делује против Русије у случају потребе.

Ипак, главни инструмент немачког „обуздавања Русије“ нису војнополитичке иницијативе већ политика санкција и дипломатска и финансијска подршка државама које су ушле у пројекат тзв. Источног партнерства. Немачка је „геоекономска држава“ (Ханс Кунднани), која примењује своју изузетну економску снагу како би нанела Русији значајан ударац, а да при томе минимализује сопствене губитке.

Следећи фактор који дефинише Немачку „источну политику“ је нормативни дискурс. Наиме, заговорници овог правца сматрају да се спољна политика, као и унутрашња, мора заснивати на одређеним вредностима. Према мишљењу Немаца, Русија и Запад се придржавају различитих вредности, при чему је Русија велика опасност за западни свет. У деловању Русије, заговорници нормативног приступа у политици, виде жељу да обнови на овај или онај начин Совјетски Савез и измени глобални, а пре свега европски поредак. Аргументи „нормативаца“ су прилично присутни у медијима, али и код немачке политичке елите, која је подељена у најмање две групације: реалисте и нормативисте. Ови други оптужују реалисте да имају само у виду „немачке трговачке интересе“, а реалисти оптужују нормативисте да се спољна политика не може водити на основу вредности. Тренутно је између реалиста и нормативиста постигнут компромис, али се поново разилазе око тога шта треба да доминира у немачкој спољној политици према Русији: обуздавање или дијалог.

„Источна политика“ Немачке дошла је до тачке када мора да еволуира или у потпуности пропадне и повуче се пред милитаристичким решењима. Да простора за договор има види се из чињенице да руска страна нуди могућност еволуције немачкој „источној политици“. Да ли ће немачка политичка елита то прихватити остаје да се види, мада, ако је судити по именовању шефа за Исток у министарству спољних послова Немачке, Берлин је спреман да прихвати понуду Москве. Наиме, почетком јануара 2016. године, новим опуномоћеником Министарства спољних послова Немачке на тему немачко-руских односа постао је 59-годишњи социјалдемократа Гернот Елер, који је заменио Андреаса Шокенхова, познатог као заговорник тврде линије у односу према Русији. Елер се сматра заговорником сарадње Немачке са Русијом и отворени је критичар „источне политике“ периода Вестервелеа. Ипак, познато је да Елер има велики утицај на украјинска збивања. Такође, у једном интервјуу, још пре званичног преузимања дужности, рекао је да су Русија и Немачка успеле да се договоре око Украјине и да Немачка више неће подржавати „револуционаре“.

Наравно, остаје да се види шта ће се дешавати у пракси, јер подаци говоре да Немачка убрзано смањује трговачке односе са Русијом, као и инвестиције у руску привреду. Немачка је, такође, отказала учешће у традиционалном руско-немачком „Петербушком дијалогу“, који је организовао претходни немачки канцелар Герхард Шредер.

 

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Черчил је, наводно, оставио аманет, да га „дижу“ (из гроба) ако се Немачка поново уједини… ?
    Шта је то, у канда никада ваљано постављеном немачком `питању`, од којег многи зазиру ?
    Сада се види, колика је била магична `привлачна моћ` на западу Немачке ка поновном уједињењу, да су многа лажна обећања олако давана, а наивни, као заслепљени још лакше су их – `искрено` и прихватали ?
    А лажи са прецизношћу и педантношћу, колико су `компатибилне` ? И лажи у самим `темељима`, колико су проспективне ?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *