ПИСАЦ КОГ ЈЕ УБИО БРОЗ

У сусрет петој годишњици од смрти Бране Црнчевића

Брана Црнчевић

Већ пет година је прошло од смрти Бране Црнчевића. Када је у то рано јутро, 14. априла 2011. године, преминуо у Београду, записали смо да је отишао јединствени номад и боем, који је српско друштво задужио пером и делом, искреношћу и правдољубивошћу, још за живота сврстан у ред бесмртних актера књижевне уметности, али и у низ одговорних и увек будних чувара српске традиције и духовности. Данас, свесни ненадокнадивог губитка, можемо да додамо и да нам је био драгоценији и да нам недостаје више него што смо у том тренутку слутили. Ми из Печата понављамо да смо поносни због привилегије коју смо уживали: током три године, тачније од оснивања нашег листа, па до Бранине смрти, он је био еминентни аутор, сарадник и пријатељ наших новина.
Брана Црнчевић рођен је 8. фебруара 1933. године у Ковачици. У Београду је студирао на Филозофском факултету. Црнчевић је био један од најзначајних српских писаца за децу, такође врстан афористичар и сценариста, духовит и интригантан песник. Аутор је осамнаест књига, међу којима се посебно истичу прозна остварења (приповетке и романи), пре свега она која га сврставају у најуспешније сатиричаре српске књижевности.
Поред завидне списатељске каријере, за време које је оставио неизбрисив траг у историји српске књижевности, Брани Црнчевићу није био стран ни друштвени ангажман. Остаће упамћен и као пријатељ Слободана Милошевића. После одласка Војислава Шешеља у Хаг, учланио се у Српску радикалну странку, да би након цепања те политичке партије постао члан Српске напредне странке.

Пише Брана Црнчевић

Из збирке прича Књига задушница – књиге кроз коју „промичу сени пишчевих познаника и пријатеља”, међу којима су и Борислав Михајловић Михиз, Слободан Пенезић Крцун, Зоран Радмиловић, Милош Црњански, Бранко Пешић, Душко Радовић, Милован Ђилас, Брана Петровић, Александар Лека Ранковић… и још десетак других знаменитих и славних људи једног доба – објављујемо причу коју је Брана посветио Бранку Ћопићу

Ћопић је, пре свих писаца, постао жртва Брозове немарне и хедонистичке мрзовоље. Господар времена и људи поиграо се књижевног критичара и, љутит због Ћопићеве „Јеретичке приче“ објављене у „Књижевним новинама“, на Конгресу АФЖ поменуо Ћопића као смутљивца.

„Уплашио ми је мајку“, рећи ће доцније Бранко прекорно вртећи главом.

Броз се ретко, доводећи увек писце у опасност, играо књижевног критичара. Урадиће то још једном, петнаестак година доцније, говорећи у Зрењанину, после премијере драме „Кад су цветале тикве“ Драгослава Михаиловића.

У оба случаја комунисти су били дужни да докажу своју верност вођи непогрешивијем од папе. Ћопић је добио партијску комисију на челу са другом Ђиласом, а Михаиловићева драма скинута је са репертоара Југословенског драмског позоришта вољом поносних либерала који су, ценећи Брозово критичарско умеће, доказали, и себи и њему, да тикве још цветају.

Два писца и две различите судбине.

Ћопић се лукаво, као Кочићев Давид Штрбац, бранио пред Комисијом, а Михаиловић, који је робовао у Брозовом Сибиру на Голом отоку, још гања Броза, прогони га као робијаш џелата, не придајући Брозовој књижевној критици никакав значај.

Кад је Доживотни ипак преминуо, Ћопић га је испратио лукаво. Присећам се да је, отприлике, рекао да је Тито дошао из бајке, и вратио се у бајку.

[restrictedarea]

Михаиловић је на дан Брозове смрти позвао неколико поузданих пријатеља на вечеру. Позив је био прописно шифрован. „Црко ми је пас“, рекао је Михаиловић.

Подругљиво су га испратили обојица, Бранко на свој шеретски и великодушни начин, а Драгослав Михаиловић тврдо, робијашки.

Бранко ЋопићБроз је обележио Ћопића због тога што је Бранко први открио да „бајка“ из које су комунисти дошли, смрдуцка на вулгарни хедонизам којем је Броз иначе и сам био наклоњен. У партијској комисији која је испитивала случај најважнији је био Милован Ђилас уз ког је, као цигарета уз кафу, ишао Владимир Дедијер, и ко зна ко још. Бранко је имао среће. Ђилас, који је свој доказани књижевни дар конзервирао бавећи се револуционарним занатом, разумео је да комисија мора доказати да Тито није глуп и да је, следећи тај траг, Бранко, макар и малко малчице, крив. Ђилас, који ће коју годину касније, и сам бити одбачен од лукавог господара времена и људи, није имао намеру да потврди Брозову бесмислицу, и понудио је Бранку да се пред Комисијом поигра самокритике, провереног покајничког ритуала уобичајеног у комунистичкој цркви у којој је Броз био Бог.

„Кажем му ја“, испричаће доцније Ђилас већ као одбачени дисидент, „да је ствар незгодна. Не иде, Бранко, велим, да ти, као најпопуларнији писац револуције, заступаш сумњива мишљења. Не кажем да си крив. Али погледај своју причу са ове тачке гледишта; изнервирао си Старог, а кога си обрадовао? Оне који верују да све ново већ смрдуцка на све старо. То се, признајем, ту и тамо догађа, али ти си, својом причом, објективно нанео штету Партији. Покушај да разумеш ствари тако. Ја говорим, а Бранко ме гледа потиштено, а очи му понекад лукаво засветле. Нисам је, вели, друже Ђидо, тако разумео ту ствар. Ни на памет ми није пало да се та причица може тако разумети. Кад види врага: може. Занесе се тако писац, и пише, пише, и, верујући да је у праву, и не мисли како ће ствар разумети друг Стари, и други другови. Сад кад си ми ти, друже Ђидо, све тако лепо објаснио, мени је све јасно. Мучио сам се ових дана све мислећи и да сам крив и да нисам. Сад видим да сам скривио до неба. Не вреди, брате, да прича буде тачна, ако је читалац погрешно разуме, крив сам, друже Ђидо, направио сам погрешне читаоце. Примићу зато сваку одлуку Комисије, и унапред захваљујем на томе не знајући каква ће одлука бити. Бранко говори, а очи му светлуцају, час помишљам да нас завитлава, час да је искрен. Данас знам, завитлавао нас је.“

Ђилас је био у праву; премда уплашен, Бранко их је храбро завитлавао.

Књига задушницаИ ја сам имао прилику да видим како то Бранко ради. Кад је нови руски баћушка Хрушчов дошао на ноге Брозу да заједно, комунистички оштро и дипломатски вешто, прикољу мртвог Стаљина, одобровољена Москва почела је да позива у госте југословенске писце. И Бранко је добио позив да посети уморну централу светског комунизма. Српске комунистичке спахије присетили су се „Јеретичке приче“ због које се сам Броз љутнуо и тражили су од Бранка гаранције да у Москви неће рећи коју реч више. Ко зна ко све није гарантовао да Ћопић добије пасош за СССР, а он се, упркос искуству и обећању да ће Брозу правити само праве читаоце, из Русије вратио кривљи него за „Јеретичку причу“.

И опет су у питању били литература и Књижевне новине, овога пута совјетске. Занимљива информбировка Вера Пешић успела је да са Бранком направи интервју за „Литерарну газету“, а он је, храбро и хотимично, узвратио Оскару Давичу за све смицалице које му је Оскар, као модеран револуционарни писац, направио као конзервативном револуционарном писцу. На питање шта мисли о Оскару Давичу, Бранко је рекао да је Давичо штука коју партија пушта у књижевни рибњак, а зна се шта штука ради другим рибама.

Ето новог греха.

Бранко је у Градском комитету Партије обећао Вукашину Стамболићу да ће демантовати своју московску изјаву. И како то није учинио, Вукашин Стамболић који је, уз то што је нећак Пере Стамболића, био и чин у Градском комитету СКЈ, добио је задатак да неопозиво искључи Ћопића из Партије.

Бранко Ћопић 1Ћопић је, уз песника Танасија Младеновића, био прикључен партијској организацији „Јежа“, обојица су били чланови Издавачког савета те смешне фирме.

Док су га рашчињавали одузимајући му титулу члана странке која се удварала свом господару, Бранко се ниједном није обратио Вукашину другачије него „друже Стамболићу“, и свима је било јасно да Бранко не разговара са нећаком, упорно је причао са ујаком.

„Пристали сте, друже Ћопићу, да демантујете део свог интервјуа који сте дали у Москви, и нисте то учинили“, рекао је Вукашин.

„Тачно је, друже Стамболићу, да сам обећао да ћу демантовати своју изјаву“, рекао је Бранко покајнички, „и ево, баш ту, на Тргу Маркса и Енгелса, кажем ја себи, демантуј све. А онда застанем. Питам ја, као себе, а како ћеш то, Бранко, демантовати, кад си све то рекао. Лако бих ја све демантовао да то нисам рекао. То ме коље.“

Ћопић, иначе, није долазио на партијске састанке „Јежа“, и што би? Један аквизитер, одушевљен неочекиваним сусретом са Бранком, био је радознао: „Може ли се знати, друже Ћопићу, шта је Партија тражила да демантујете?“

„Рекао сам да је Оскар Давичо штука коју Партија пушта у књижевни рибњак, а зна се шта штука ради другим рибама. Већ сам рекао другу Стамболићу да бих ја то одмах демантовао да ми се то није, рецимо, омакло. Разумијеш, друшкане. Не можеш рећи да ниси рекао оно што си рекао. Неко то умије, ја не умијем.“

Непопустљиви Ћопић искључен је из СКЈ. Рекао је, кобајаги огорчено, да ће се, ако је потребно, жалити самом Конгресу партије. А онда се још једном обратио Вукашину Стамболићу.

„Видите, друже Стамболићу, шта мене брине“, рекао је Бранко као онако узгред, „добијем позив да читам за дјецу у Сремској Митровици, спреман сам да одем, а одатле стиже телеграм: не долази, друже Ћопићу, кречи се сала. Ја повјерујем. Добијем позив из Косовске Митровице, а јуче ми стигне телеграм: не долази, друже Ћопићу, кречи се сала. Можете ли ви, друже Стамболићу, да ми кажете докле ће трајати то кречење?“

Кад се све завршило, Бранко, Танасије Младеновић, песник Душан Костић, који нам се однекуд прикључио, и ја, присели смо у „Безистан“.

Бранко је частио. „Ви мене частите кад вас буду истјерали из Партије“, рекао је.

Узгред ме је Бранко упитао могу ли, а да то не покажем свом главном уреднику Љубиши Манојловићу, да објавим у „Јежу“ његову песмицу од два ретка. Могу, рекао сам.

Записао ми је руком наслов и два ретка.

Бележим Бранкову песму по сећању:

ДВА ДРУГА

Живели Ђоко и Перо,

Били су пријатељи вељи,

Први се удавио у Сутјесци,

А други у фотељи.

Кад је Бранкова ругалица објављена у „Јежу“, јавио се Вукашинов ујак Пера и жестоко прекорио Љубишу због диверзије.

Чини ми се да су Бранко, Пера и Љубиша знали Ђока који се удавио у Сутјесци, ја сам препознао Перу, и обрадовало ме је што му је Бранко послао поруку преко „Јежа“.

Када сам упознао Ћопића, био сам и луд и млад. Сад ми је лакше, нисам више млад. Дуго ми је требало да прихватим да је Андрићева „Проклета авлија“ књига која описује прошло, садашње и будуће време. Баш као и „Мртви дом“ Достојевског. Причињавало ми се да је Андрић, поготово кад је добио Нобела, дужан да напише младалачки смелу књигу којом би ударио прстенац неподношљивом времену у ком смо живели. И више од тога; веровао сам да је неопходно да буде бунтовник као Че Гевара. Михиз се својски трудио да обеснажи моје љутите примедбе на понашање великих писаца. Нисам хтео да разумем Крлежу који је, бранећи име и славу, пристајао на све. Очекивао сам да велики Мирослав опише баруштину у којој смо се давили.

Упркос Михизовим поукама, нисам прихватао истину да Андрић и Крлежа плаћају данак црвеним ђаволима у предсобљу пакла, и да је несрећни Бранко већ био у паклу из ког ће побећи на мост који ће, кад с њега скочи на бетон, понети његово име.

Београдске улице свих великана, краљева, народних хероја и уметника курче се својим именима са мање разлога од моста који је понео Бранково име. Бранко је скоком с моста у лету описао време у ком смо таворили.

Али тада, пре скока, нервирала ме је Ћопићева чудна ведрина коју су алкохол и параноја већ водили за руку. Причињавало ми се да је прихватио хедонизам. Понекад би, тек да забави слушаоце, вадио из мрака новчаника хартијице на којима је белешкарио записе из провинцијских кењарника.

„Јебо међед чапљу, па јој сузе капљу“, чита Бранко и приписује тај стих Анониму из Приједора, дивећи се чови који је спарио међеда и чапљу.

Нисам видео да Бранко очајнички тражи другу и ведрију страну живота који га је мучио.

Броз је Бранка Ћопића изручио опасној врсти људи, земљацима и удбашима који су му пресецали ноћ телефонирањем, ђубрећи његов страх политичким и другим простаклуцима. Упркос томе, Бранко се дуго, и смело и уплашено, борио са демонима који су му насељавали душу. Сви писци старије генерације са дивљењем препричавају разговор два писца револуционара, Бранка Ћопића и Скендера Куленовића.

„Не дај Боже Нијемаца“, рекао је Бранко Скендеру. „Би ли се ти, Скендерчино, одметнуо у шуму да сад наиђу Нијемци“, упитао је аутор „Марије на Пркосима“ творца песме о мајци Кнежопољки.

„Не бих, богме, отишао ни у парк, а некмоли у шуму“, рекао је Скендерчина.

„Ја сам ти даље одмакао, мој Скендерчино, овога пута бих сарађивао са Нијемцима.“

Знам, не би то учинили, али лепо су то рекли, слава им обојици!

Исповедам свој давни грех према Бранку Ћопићу, који је на лицу места обеснажио Михиз, онако првосвештенички. Слободан Стојановић измолио је од Ћопића да дозволи телевизијску драматизацију своје „Осме офанзиве“, Ћопић је захтевао да Михиз обави тај посао. „Михиз и нико други“, рекао је.

Нашли смо се за истим столом испред „Српске кафане“ – Ћопић, Михиз, Слоба Стојановић и ја. Ћопић се, онако узгред, пожалио да ће, упркос томе што га надзиру Удба и Енкаведе, Ција и Мосад, ући у посао ако се Михиз прихвати драматизације. Михиз се кобајаги нећкао, премда му је Бранково поверење годило.

Присетио сам се да је Бранко одбио да дође на Издавачки савет „Јежа“ кад је Броз, говорећи блентаво у Зрењанину о драми „Кад су цветале тикве“, онако узгред поменуо и „Јеж“ као порнографски листић. Председник Савета Гроздана Пенезић Зина замолила ме је да позовем Ћопића. Бранко се изговорио прехладом и у телефонску слушалицу мени, и ко зна коме, рекао да неће доћи.

„У последње време ’Јеж’ ти је постао гадна зверчица. Мислим да је друг Тито у праву“, рекао је Бранко.

Бранко Ћопић 2И гледај мене, луда и неразумна, то ме је расрдило. Бранко је то осетио. Обојица смо одједном постали нетрпељиви. Кад смо у клубу „Код Иве“, Михиз и ја нудили писцима фамозни Предлог за размишљање на потпис, Бранко ме је глатко одбио.

„Нећу ти ја то потписати, у Босни су за мању ствар летјеле главе“, рекао је Ћопић тврдо.

Разлоге за Бранков опрез и нетрпељивост према мени нисам истраживао. Можда ме је, несрећник, сврстао међу своје прогонитеље, да л’ у Удбу, Цију, Мосад или Енкаведе, само Бог зна. А можда је поверовао да припадам модернистима који су га омаловажавали?

Било како било, тог августовског дана пред „Српском“ рекао сам да не знам да ли је његов страх од прогона толиких тајних служби логичан, али да никако не би смео да чита „Политику“, посебно читуље.

Зашто?

„Свакога дана умре ти стотинак читалаца, а то није згодно“, рекао сам оном Ћопићу који није дошао на Издавачки савет „Јежа“ и оном Ћопићу који је одбио да потпише Предлог за размишљање.

Михиз ме је доцније тешко прекоревао због неправде учињене великом писцу, али тада за столом пред „Српском“ био је, као и увек, мој пријатељ. Претворио је моју јадну злобу у своју шараду.

„Ништа теби, мој Бранко, не могу Ција, Мосад, Енкаведе и Удба“, рекао је Михиз, „а мој пријатељ Брана лупета, велик си ти писац и твоји се читаоци више рађају него што умиру. Ја ћу ти рећи како ћеш завршити“, рекао је Михиз убедљиво.

Ћопић се, подмићен вештином лукавог ласкавца, одобровољио и заборавио на моју злобну свињарију.

„Ајде реци, Михизе“, рекао је.

„Ти си се, Бранко, као млад препарандиста спустио из своје вукојебине у Београд, у срце краљевине. И освојио си ’Политику’ која је свако мало објављивала твоје чудесне приповетке. Поклонио си свој народ, и своје јунаке, краљу и краљевини. Је л’ тако било?“

„Биће да је било тако“, смејуљи се Бранко.

„А шта се после догодило? Добио си, упркос престоничким приповедачима, Награду ’Милан Ракић’. Зарадио си лепе паре, а кад је рат почео – ђаво те је одвео у Босну, у Хашане. Знате ли, господо, да су Срби у Хашанима и околини, кад су чули да је краљ збрисао, думали кога да изаберу за краља, и предложили Бранка? Је ли било тако?“

„Није било сасвим тако“, рекао је Бранко смејуљећи се, „Предложили су да будем некакав вођа, нешто као ован предводник.“ „Неће да призна“, објаснио је Михиз Стојановићу и мени. „Чули су да је краљ збрисао. Ко ће нам сад бити краљ, питали су. Сад, истина је да Бранко није пристао да буде краљ. А шта је учинио господин? Све их је подвео Брозу и партизанима. Прогласили су га великим народноослободилачким писцем. И ти си, Бранко, признај, неко време у томе уживао, а онда ти се та глупа улога није допала.“

„Тачно тако“, признао је Бранко.

„Продао си народ и своје читаоце краљу, у реду. После си предао свој народ, или своје читаоце, комунистима, у реду. А онда си се покајао и решио да продаш комунисте народу. Прво оном ’Јеретичком причом’, која је стварно причуљак, а онда сваком, све бољом књигом. Комунисти пристају да им писац изда народ, али се никако не могу сложити са идејом да писац комунисте изда народу. Нико те неће убити. Нико те не гони! Населили су те Удбом, Цијом, Енкаведеом и, видим, Мосадом, и чекају да, као твој велики претходник Петар Кочић, полудиш. И ти ћеш на крају полудети и дићи руку на себе бежећи од својих прогонитеља. Запамтите шта сам вам рекао“, завршио је Михиз убедљиво као што је и почео.

Ћопић је Михиза саслушао замишљено и са великим уважавањем.

„Ето зашто захтијевам да само Михиз драматизује ’Осму офанзиву’ и све што пишем, он ме једини види разумно“, рекао је Ћопић Слоби Стојановићу и мени и шеретски запретио Михизу прстом.

„Одох ја, као мој земо Кочић“, упитао је Бранко смешећи се.

„Не био продавати комунисте народу, те барабе мисле да је то смртни грех“, рекао је Михиз.

После смо мало попили.

Кад је Бранко скочио са моста и доцније, кад се Михиз опростио од друштва и другара и прешао у самотњаке, док је писао своју „Аутобиографију о другима“ наговарао сам га да опише и тај дан пред „Српском“ и пророчанство везано за Ћопића.

„Било би непристојно да ја то урадим, али то је важна прича о мени, напиши је ти, остављам ти је у аманет“, рекао је Михиз.

Док су се са Михизом опраштали у иришкој цркви, присетио сам се аманета, и ево, испуњавам га, ма шта то значило.

Присећам се Бранкових ретких долазака у „Јеж“. Љубиша Манојловић је повремено умео да изнуди од Бранка приповетку. Бранко би дао своју свеску дактилографкињи Наташи Мојсиловић и сачекао да види да ли је све у реду. Једном сам, док је он кафенисао са Љубишом, узео ђачку свеску у којој је била приповетка писана оловком. Био сам запрепашћен видевши да ни једна једина реч није прецртана. Ваљда је гумица помагала оловци? Свака је реч била на свом месту, свака тачка и запета, сваки узвичник и упитник. Угодан посао за дактилографкињу.

Како су се, и зашто, немарни Броз и његови демони уселили у ту изузетно даровиту главу, само Бог зна. Тек, вршљали су по Бранковом мозгу наговарајући несрећника да дигне руку на себе. Тешко је доживео договорено прећуткивање свог дивног романа „Пролом“, а онда је, написавши изузетну књигу „Башта сљезове боје“, поверовао да више нема шта да тражи у животу насељеном кошмарима.

Мост са ког је скочио Бранко Ћопић уклет је, и не ваља га прелазити пешице. Несрећног романописца прогонила је тешка и глупа Брозова реч до смрти. Данас кад се не зна ко кога, и зашто убија, именујем Брозово време, Броза лично и његове послушнике, у демоне које је Бранко видео на мосту.

„Јебо ти нас, знам ја нас“, волео је понекад да каже за кафанским столом. Помишљам да је то рекао својим невидљивим прогонитељима пре него што је одлучио да скочи.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Dragosla Mihajlović nije Mihiz!

  2. Imam čast da zaključi moja malenkost, da je bio jedan od najvećih savremenika našeg vremena, pisca i imtelektulca, osporavanog i hvaljenog, ali neprikosnovenog u svojoj lucidnoj opservaciji, satiričnoj i intrigantnoj, vremena današnjeg, saradnik i dopisnik, savetnik “bez stolice” – čovek od pera i glave! Čovek istine i realnosti! Brano, neka Ti je večna SLAVA!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *