Почетна / Србија / ПЕЧАТОВА ЕЛЕКТРОНСКА ПОШТА – Како се зове Стојанка?

ПЕЧАТОВА ЕЛЕКТРОНСКА ПОШТА – Како се зове Стојанка?

Пише Стојанка Чекеревац

Све до 1997. године била сам Стојанка Чекеревац, а надаље нисам више постојала. Матична служба у Новом Саду ми је те године издала извод из матичне књиге рођених – са мађарским именом

Зовем се Стојанка Станојевић Чекеревац. Рођена сам јуна 1941. године у Новом Саду, од оца Петра (Чедомира) Станојевића, аутохтоног Србина из Војводине.
Школовала сам се у Новом Саду, до окончања студија немачког језика и књижевности на Филозофском факултету. Од 1963. до 1966. боравила сам у СР Немачкој уз помоћ стипендија Гетеовог универзитета из Франкфурта на Мајни, ДАД-а и Хумболтове фондације. Аутор сам речника правне терминологије са српског на немачки језик и, између осталог, и преводилац Шафариковог дела „О пореклу Словена“.
То су само основни подаци о мени. Мајка сам и бака троје унучади.
Све до 1997. године била сам Стојанка Чекеревац, а надаље нисам више постојала. Матична служба у Новом Саду ми је те године издала извод из матичне књиге рођених – са мађарским именима. Након жестоке препирке да то нисам ја, успела сам да истога дана добијем извод и са српским именима, али тек када сам их подсетила да су 1942. године многи Срби отпловили Дунавом и да не можемо да дозволимо да нас сада још и покрштавају. Све грађане, рођене у току мађарске окупације, мађарска власт заводила је под мађарским личним именом, а што нису успели да верно преведу, послужили су се мађарским писмом, па се ја тако зовем Sztojanka Sztanojevics а мој отац Peter. Захтевала сам да се отвори матична књига венчаних из 1931. године и да се утврди националност мојих родитеља. Било ми је већ познато у то време да се Матична служба Новог Сада руководи даљом мађаризацијом. То је био почетак моје битке за враћање идентитета. Писала сам на све стране, али без успеха. Моје последње обраћање је уследило господину председнику Србије Томиславу Николићу, чији кабинет ми је одмах одговорио да је предмет прослеђен Министарству правосуђа, од којег сам добила неки одговор који нисам разумела и у којем се тврдило да по Уставу свако има право на исказивање своје националне припадности.
Године су пролазиле и полако сам одустајала од истеривања правде, сећајући се речи мојег већ покојног оца да је у Војводини тешко бити поштен и Србин. Добар део документације изаслала сам на све стране. Нигде нисам наишла на подршку. Имајући у виду моје животно доба, веровала сам да је све то на крају неважно, и да никада више нећу бити СТОЈАНКА СТАНОЈЕВИЋ ЧЕКЕРЕВАЦ.
Али има Бога!
У 75. години живота изгубила сам личну карту. Познајући поступак, затражила сам извод из матичне књиге рођених и држављанство. Достављам вам фотокопију извода из матичне књиге рођених, и мислим да даљи коментар није потребан. Прича је поново на почетку, при крају мога живота.
Ко сам ја? Коме припадам? Кога ће моја деца сахранити? Како ће моја деца решити имовинске односе након моје смрти?
Ова питања поставила сам у граду пред великим аудиторијом. Уследио је снажан аплауз у знак подршке, али и црни хумор: „Та, не брините се! Када умрете, биће једна Мађарица мање!“
Нисам се обрадовала овом коментару. Било ми је јасно да битка почиње од почетка.
Док вам ово пишем, дубоко сам разочарана иако знам да су бројни Срби, рођени у том периоду, доживљавали исто.
Да бисте разумели суштину ове приче, помислите на Косово и Метохију и добар део Албаније, где Срби нестају на исти, већ добро опробан начин.

STOJANKA CEKEREVAC FOTOKOPIJA KRSTENICA001

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *