Почетна / Свет / Омча о врату комичара

Омча о врату комичара

Ердоган и МеркелЗа „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Висока цена (грубе) шале: Афера у којој је њен аутор, преплашен сопственом храброшћу, кажњен и пре евентуалне казне, велика канцеларка испала „мала Ангела Меркел“ („Шпигл“), а „мајестетски увређени“ турски председник Реџеп Ердоган постао „уредник“ немачких медија и – победник

Ангела Меркел је, после дужег премишљања (и грозничавих консултација), коначно избацила врућ кромпир из својих руку, али је (не превише болно) опекла прсте. Донела је одлуку за коју осетна већина (две трећине) њених земљака, према истраживању демоскопског института „Еминд“, сматра да је дубоко погрешна. И од које су се отворено дистанцирали чак и њени (млађи) коалициони партнери, социјалдемократе.

Предала је „случај Бемерман“, који данима потреса немачку медијску и политичку сцену, тужилаштву и судству, у чију надлежност, објаснила је, формално, тај случај и припада. Тај неспорни формализам је, међутим, није заштитио, и аболирао, од жустрих, и жучних, критика с којима се суочила. И тешких оптужби да је постала понизна пред једним „деспотом“, турским председником, из себичних, властодржачких разлога: Ердоган, због кризе са сиријским мигрантима, држи  њену политичку судбину у својим рукама.

Апсурдна афера У средишту, по много чему апсурдне афере, која је добила, због њених актера, међународне размере, нашли су се немачки комичар Јан Бемерман и главни „лик“ његове сатиричне „увредљиве песме“ (тако је насловљена) Реџеп Ердоган, чије је (спорне) стихове изрецитовао (31. марта) у редовној (сваког четвртка, док враг није однео шалу) емисији на другом програму немачког јавног телевизијског сервиса (ЦДФ).

У тим заиста (пре)грубим стиховима, у којима је Бемерман, с намером да (аутократском) турском председнику „очита лекцију“ из поимања медијских и уметничких слобода, Ердогана (смишљено) представио као особу која насрће на медије, тлачи мањине, ликвидира Курде и хришћане, док сексуално општи с козама и гледа, педофилски, дечје порно филмове.

Била је то „освета“ немачког комичара, умотана (веровао је: заштитно) у сатиру, турском председнику и израз колегијалне солидарности с новинарима једне регионалне немачке телевизије, због чијег прилога су турске власти оштро реаговале и позивале на „рапорт“ немачког амбасадора у Анкари. Извлачећи драстично ствари, у стиховима „увредљиве песме“, комичар је покушао да „објасни“ Ердогану како је оно што забрањује у сопственој земљи – а немачки медији спомињу (чак) две хиљаде кривичних пријава подигнутих пред тамошњим судовима због вређања шефа државе! –  „дозвољено у Немачкој и средњој Европи“, у име (неприкосновених) слобода: слободе мишљења, медијских слобода и, посебно, (неограничених) уметничких слобода. Оним вредностима и принципима на којима, тако упорно и несустало, инсистира, у дијалогу с њеним саговорницима, државницима, кад год процени да треба, и где треба (рачунајући, дакако, на аплаузе и политичке поене код куће), управо немачка канцеларка.

[restrictedarea]

 

Jan BoehmermannЈуриш кроз отворена врата Очигледно се прерачунао. Меркелова је промптно (колегијално) позвала турског премијера, и направила, по уверењу њених критичара, почетну, кардиналну и прејудицирајућу грешку: интерпретирала је, готово извињавајуће, у телефонском разговору са Давутоглуом спорни прилог немачког комичара као „циљну увреду“.

Власти из Анкаре су, после тога, направиле јуриш кроз „отворена врата“. Недељу дана по емитовању „увредљивог прилога“ у немачко министарство спољних послова стигао је (8. априла) демонстративан захтев за кривично гоњење његовог аутора, с позивањем на члан 103 немачког кривичног закона. Реч је о „заборављеном“, готово никад употребљаваном  и „анахроном“ члану (за)осталом из „преддемократских (царских) времена“. По том члану може, за увреду страног државника, да уследи казна, од новчане до оне затворске (три до, у тежим случајевима, пет година робије).

 

Страх од (канцеларкиног) пораза Да би се „активирао“ овај (фамозни) члан, тужиоцима и судијама је неопходан државни благослов. Без сагласности владе, у принципу независном, судству су, у овом случају, везане руке. Кренуло је грозничаво већање. У понедељак, 11. априла, покушано је да се, у владином уреду, под руководством канцеларкиног (важног) саветника за спољну политику Кристофа Хојсгена, а уз учешће представника правосуђа, министарстава унутрашњих и спољних послова, пронађе спасоносно решење.

Хојсген је, према немачким медијима, баратао јаким аргументима, пледирајући да се упали „зелено светло“. Подсетио је да је званични Берлин, у блиској прошлости, бивао више пута резолутан и критичан према Анкари. Сад је прилика да се „отворе врата“ за приближавање Турске Европи. Говорећи „канцеларкиним гласом“, њен саветник је баратао, као најјачим аргументом, страхом да би „увређени“ Ердоган могао да, осветнички, дигне руке од „дила“ с мигрантима, што би представљало тежак канцеларкин политички пораз.

Упркос тим упозорењима, у овом кругу није дошло до сагласности. Представници министарства спољних послова, које воде социјалдемократе, нису се приклонили аргументацији конзервативаца. За разлику од Меркелове, шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер био је „наглашено скептичан“ према потрзању кривичног закона (и гоњења) у „случају Бемерман“. И изричито против „попуштања Ердогану“. То би, страховао је, отворило опасну „брешу“ коју би, ланчано, могли да, у сличним приликама, користе и други шефови држава. Чак су и медији, који нису штедели, и не штеде руског председника, поготово после избијања украјинске кризе, упозоравали на опасност од успостављања „двоструких стандарда“ и преседана.

 

Отварање карата У среду вече (13. априла) уследио је, у канцеларкином уреду, састанак коалиционих првака на којем су обављене консултације о важним законским пројектима (интеграцији странаца, новом начину опорезивања наслеђа и енергетици). Не и о афери коју је изазвала „увредљива песма“ немачког комичара. О тој теми канцеларка је, око поноћи, разговарала, понаособ, са Хорстом Зехофером, шефом „сестринске“ (баварске) Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) и председником Социјалдемократске партије (СПД) Зигмаром Габријелом.

У тим разговорима у „четири ока“ канцеларка је „отворила карте“. Саопштила је, једном и другом, како намерава да изађе у сусрет турском председнику. Зехофер је, кажу, подсетио канцеларку да су грађани критички расположени према избегличком дилу с Анкаром и упозорио да Немачка никако не би смела да постане „зависна од Турске“. Уз та упозорења, Баварац је председници владе обећао „бланко карту“. Неће се супротстављати њеној одлуци уз један услов: да изричито и недвосмислено саопшти Ердогану како слобода штампе мора да важи и у – Турској.

Шеф Социјалдемократске партије Габријел се није дао убедити. Остао је тврд орах. Његова странка је против давања сагласности тужилаштву (и суду) да, на резолутни захтев из Анкаре, покрене кривични процес против комичара. У тој ситуацији канцеларка се суочила с могућим крахом коалиције. Носила се мишљу да откаже претходно заказану конференцију за новинаре, на којој је требало да саопшти коалициони споразум о већ споменутим законским пројектима. Страховала је да ће та тема, питањима новинара, пасти у сенку „афере Бемерман“.

 Штајнмајер

Активирање анахроног члана Није отказала сусрет с представницима медија. Ужарену тему је „покрила“ спасоносном опаском да се „случај још испитује и процењује“. О жестоком спору са „млађим“ коалиционим партнером, СПД, ни речи. Сутрадан, у петак пре подне, коначно је одсекла: влада ће изаћи у сусрет захтеву Анкаре и дати сагласност да се активира фамозни члан 103, уз опаску да то значи „осуду унапред“ Јана Бемермана. И да ће, чим то буде могуће, а најкасније до 2018, тај анахрони члан кривичног закона бити укинут. Остаће, међутим, онај (у овом случају члан 90) за „домаћу употребу“: ко увреди немачког шефа државе може бити кажњен затвором до пет година.

И док једни хвале канцеларкину „дипломатску вештину“ у коју је „умотала“ спорну одлуку – препуштајући случај онима који су за то надлежни, независном тужилаштву и независном судству, уз опаску да „политика (и политичари) немају шта ту да траже“, „право и правда имају последњу реч, а не политичари“, чиме је, подсећају њени хвалитељи, очитала Турцима „лекцију о правној држави“ – други, далеко бројнији и гласнији је оштро критикују.

Хамбуршки „Шпигл“ примећује да је „државна афера“ коју је покренуо изван медијског света мало познати комичар драстично показала „колико је Ангела Меркел мала“. И колико може да буде апсурдно немачко право… И даље: Немци више нису сигурни да ли канцеларка заиста још зна где су границе њених овлашћења. Афера с немачким комичарем претворила се у прави „дебакл за Меркелову“ („Шпигл“). Она је открила сву слабост њене политике кад је реч о избеглицама. Није спорно што се преговарало с Турцима. И што је направљен (проблематични) дил. Светска политика није етика. Проблем је што је Меркелова сав улог бацила на „турску карту“ и тако дала шансу човеку (Ердогану) који користи сваку прилику да демонстрира своју моћ.

 

Кључ за европску капију На „шлагворт“ „Амнести интренешенела“ да турске власти свакодневно враћају стотине избеглих Сиријаца у ратом захваћену земљу, шеф посланичке фракције либерала у Европском парламенту Гиј Верхофштат поставља питање: може ли се и даље инсистирати на споразуму (ЕУ–Турска) ако се крше међународно право и наше обавезе. Он је уверен да Ердоган користи овај споразум како би код Европљана испословао „рабат“ тамо где је „посебно болно – у европским вредностима“. Дали смо му (Ердогану) кључ за европску капију и сада се суочавамо са опасношћу да контролише наше редакције и медије. Оно што чини Бемерман није „моја врста хумора“, примећује овај политичар, уз констатацију: у слободном друштву могућа је и таква сатирична песма, то је цена коју радо плаћамо за нашу слободу.

Коментатор Константин Шрајбер (такође у „Шпиглу“) јетко примећује да ово више није ОНА Меркелова, која се својевремено заклињала у „свете принципе“ основних људских права. Њена влада ставља на коцку, због голих економских интереса и политичке трговине (у конкретном случају с Турском, око избеглица) „највећу тековину наше историје: слободу“. Сада деспоти, као што је Ердоган, констатује овај коментатор, покушавају да дефинишу нашу слободу и наше законе примене против нас. Подсећајући да је својевремено (2011) Меркелова за њен ангажман добила велико америчко признање Медаљу слободе, Шрајбер каже да би сада, после свега, „било поштено да је врати“.

 

Носталгично сећање Канцеларкини критичари с горчином примећују да се на примеру „случаја Бемерман“ показује како се мења друштвена клима у којој се (о)лако жртвују демократски принципи, уз констатацију како је, ето, остало „само носталгично сећање“ на онај светли тренутак када је Меркелова показала своје „хумано лице“, енергично се супротстављајући оспоравању њене мигрантске политике: ако би морала да се још извињава што је притекла људима у невољи, онда то не би, одсекла је категорично, више „била моја земља“.

Ердоган је, иначе, пре него што је Меркелова одлучила да му „преда поклон“ – у тој одлуци је, по свему судећи, извесну улогу имала и чињеница да немачка канцеларка стиже ове суботе у посету Анкари и турском председнику – како би „потврдио ствар“, очигледно по савету вештих адвоката (ангажовао је и једног познатог немачког адвоката) пресавио табак и поднео, додатно, и персонално, тужбу чија судбина је изван владине надлежности. Решен, по речима немачког адвоката, да у процесу против немачког комичара „иде до последње инстанце“ ако буде потребно.

 

Прва и најтежа жртва Шта се, напокон, догодило с аутором „увредљиве песме“ и актером афере која је добила невероватне, па и (међу)државне размере? Јан Бемерман је постао њена прва, и најтежа, жртва. Комичар чија је намера била да искуша (не)ограничену моћ сатире (и уметничких слобода) преплашио се, очигледно, сопствене храбрости.

Сасвим се повукао и ућутао. Пасионираног твитераша нема на друштвеним мрежама. Отказао је све (сталне) телевизијске и радијске ауторске емисије. Тешко погођен свим што се с њим и око њега збива, не излази из куће. Стављен је, превентивно, под полицијску заштиту: процењено је, и без конкретних и директних претњи, да би неки фанатик из бројне турске заједнице у Немачкој, у којој су многи његову сатиру, заиста пуну (недопустивих) стереотипа, доживели као „националну увреду“, а не само вређање турског председника, могао да му се (брутално) „освети“.

У експлозивној атмосфери која је створена, све је (потенцијално) могуће. На то опомиње, на свој начин, и насловна страна последњег броја „Шпигла“ (16. април), с фото-монтажом: (турски) полумесец се (готово) засеца као (оштро) сечиво у врат (малерозног) Јана Бемермана.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *