Нови биполаризам

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Москва сматра да је наступила тотална криза глобалног система насталог после Конференције на Јалти, и да је она толико дубока да се више не може контролисати, већ треба изнаћи целовито и трајно решење

После корените промене војне и политичке ситуације у Сирији, где се показала кључна улога и способност Русије у креирању нове архитектуре међународних односа у блискоисточном региону, сада долази на дневни ред решавање глобалних питања. Најважнија политичко-безбедносна питања налазе се на столу преговарача из Москве и Вашингтона, док остали центри моћи наступају из другог плана, подржавајући једну или другу суперсилу. Нову реалност признали су и Американци, спремношћу да после две и по деценије уваже статус Русије као равноправног играча. О томе сведочи и, друга за три месеца, посета америчког државног секретара Џона Керија Кремљу. Овог пута, Кери још од изласка из авиона па до сусрета са руским председником Владимиром Путином, из руку није испуштао тајанствено браон коферче. Како је рекао, само Путину ће показати његов садржај, али чак и уз ову нерешену мистерију постаје јасно: Кери је дошао да у име председника Барака Обаме из свог кофера извуче извесне уступке и понуди их Москви у потрази за компромисима.

[restrictedarea]

ПАТ-ПОЗИЦИЈА НА ГЛОБАЛНОЈ ТАБЛИ Тако постају јасне бар још две ствари. Прво, Америка по свему судећи није вољна да у последњој години Обамине владавине још више затеже односе с Москвом. Не само зато што тешко могу да парирају одлучном Путину већ и због тога што је Бела кућа исцедила готово сва средства у борби против њега. И друго, Вашингтон је економски и морално исцрпљен после деценија ратова, па тражи решења која би макар замрзла тренутну ситуацију. Упркос очигледној иницијативи, ни Русија не жели да увећава ионако превисоке улоге, који директно утичу на њену економску снагу. Зато је Кери у Москви дочекан са хлебом и сољу. Две суперсиле су у последње време толико заоштриле односе да су се нашле на корак од великог рата. Обе државе су схватиле да даље неће моћи: нити Русија може да диктира своја правила у Европи и на Блиском истоку, нити САД може да спречи Путина да руши наметнута америчка правила где год му се укаже прилика. Две силе су дошле у пат-позицију на глобалној табли.

На дневном реду су пре свега питања Сирије, Украјине и међународне терористичке претње. У све три ситуације Русија и САД имају скоро потпуно различита гледишта. Поводом Сирије, Бела кућа све доскора је тражила одлазак председника Башара Асада и довођење нових „демократских снага“, чему се Русија оштро противи јер зна да се иза тога крију амбиције САД да стави ову блискоисточну земљу под своју контролу. У Украјини је исти проблем, само обрнут. На власти у Кијеву тренутно су снаге одане Вашингтону, а „наоружана опозиција“ лојална је Москви и ситуација прети да изађе из оквира мировног процеса започетог у Минску. Треће је питање међународног тероризма, где Москва подозрева да Вашингтон и његови партнери знају „нешто више“ о џихадистима и њиховим уносним пословима, него што желе да признају. Исто тако, различите су интерпретације корена и узрока тероризма у Европи, а посебно одговорности зашто се то све дешава. Док Руси отворено прозивају Запад да већ деценијама уз помоћ Саудијске Арабије, Турске и Катара, подржава и спонзорише џихадисте који служе њиховим интересима, Американци до сада нису били вољни да се одрекну ових „савезника“.

СВЕТ НА ВЕЛИКОЈ РАСКРСНИЦИ У таквој наелектрисаној атмосфери Кери је прошле недеље боравио у Москви. Аналитичари су уверени да ће се сва ова питања решавати у пакету, јер виде дубљу повезаност између њих. Такође, глобална криза, која се све више прелива на безбедносни план – услед немоћи великих играча да реше све болнија социјална, политичка и економска питања – може бити заустављена само ако буду решавани ови други, далеко компликованији и комплекснији проблеми. На терену економских и политичких односа најпре је дошло до блокаде која прети да погура цео свет ка провалији. Уколико не буду пронађена решења која одговарају данашњем односу снага у свету, што подразумева озбиљне компромисе и уступке са стране Запада, ниједан од акутних проблема неће моћи да буде дугорочно решен. Напротив.

Руси сматрају да је наступила тотална криза система глобалног управљања, насталог после Конференције на Јалти, и да је ова криза толико дубока да се више не може контролисати на појединачним тачкама где се она манифестује, већ треба изнаћи целовито и трајно решење. То је нешто о чему су раније јавно неретко говорили руски председници Дмитриј Медведев и Владимир Путин (Медведев је својевремено позивао на стварање новог међународног система и у својим говорима у Београду и Берлину), а данас све чешће ове ставове износе бивши руски шеф дипломатије Игор Иванов и последњи лидер СССР-а Михаил Горбачов.

У Европи још увек нема много шефова држава који се залажу за овакав приступ, али их је ипак све више у разним државама, укључујући Мађарску, Словачку, Грчку, Италију, Чешку и друге. Ипак, не може да се не примети како унутар ЕУ расте тај опозициони талас, који захвата најмоћније земље попут Француске, Немачке, па чак и Велике Британије. Терористичка претња појачава осећај европске угрожености и то доводи до трагања за алтернативним решењима, али и повећава искушење да се настави са досадашњом политиком, само са још већим фанатизмом. Ако је судити по досадашњим „успесима“, онда је јасно да само раскид са досадашњом праксом може изменити ситуацију из корена, али изгледа да у Европи за сада нема довољно снаге и жеље за то. Рука Москве, додуше, остаје и даље испружена за сарадњу, али је неопходно да Запад укине санкције против Русије и очигледно је то тема без које не може да буде коначног договора.

Бар један од фаворита у америчкој председничког трци – Доналд Трамп – показује озбиљне сигнале да је спреман да коренито мења односе с Русијом набоље. Подршка коју добија од бирачког тела сведочи да је Америци доста ратова, сукоба и пропадања, а свесни су да их је управо конфронтација с Русијом и довела у данашњи незавидан положај. Треба сачекати и видети која ће политика однети потпуну превагу. То чекају и у Кремљу, да се западни партнери определе шта заправо желе. Русија је спремна за оба сценарија и отуда је јасно да се свет у целини налази на великој раскрсници.

БИПОЛАРИЗАМ – НОВА ФОРМУЛА ЕУ се може, на основу онога што данас видимо, посматрати као неуспео политички пројекат. Отуда се не може говорити ни о Бриселу као о глобалном играчу који има своју независну политику. Такође, Кина решава питања свог економског развоја, води и даље традиционалну политику немешања и још није спремна да преузме већу одговорност у глобалној арени. Такође, већина проблема у свету географски се одиграва далеко од кинеских граница, па не чуди што Москва и Пекинг имају својеврсну „поделу послова“. Нема сумње да ове две престонице имају готово идентичне ставове по читавом низу најважнијих међународних питања, а руско-кинеска Шангајска организација за сарадњу и БРИКС, далеко су од безначајних у светским пословима.

Довољан доказ у прилог тезе о неуспеху бриселског пројекта (који је попут Кине економски џин и политички „патуљак“) јесте политика санкција коју ЕУ спроводи према Русији, од чега сам Брисел трпи највећу штету – бранећи америчке интересе. Да се и не спомиње немоћ Брисела да обузда Анкару, која у мигрантској кризу ради директно на штету Европе. Други показатељ је чињеница да су бриселски чиновници знатно проредили контакте на највишем нивоу са Кремљом, јер је утисак да немају о чему да разговарају с обзиром на то да се главне одлуке доносе у Вашингтону. То што Русија задржава солидан ниво билатералних односа са неким европским земљама, па чак и са појединим покрајинама (као што је, на пример, Баварска), више сведочи о подложности спољним притисцима и неуспеху европске дипломатије да дефинише и заштити интересе свих својих грађана, него о изолованости Москве.

Зато у Русији сматрају да се главна питања Европе и Блиског истока данас поново решавају у некадашњем биполарном формату – као и у време када је свет био идеолошки подељен, али знатно безбеднији него данас. Русија и САД можда никада неће бити пријатељи, али су деценије искуства показале да, кад заједно раде, могу да постижу резултате. На неки начин, нису били у праву они који су се радовали окончању Хладног рата, јер сада треба све градити скоро из почетка. Многи механизми који су се историјски показали успешни срушени су по цену велике крви, а нови нису ваљано изграђени. Можда се некима то неће допасти, али свет поново постаје биполаран, с тим што се у оквиру оба пола данас формира неколико мање или више независних центара регионалне моћи, битно различитих по снази и утицају него пре три деценије. То може бити нова формула биполаризма која ће помоћи да се без великог сукоба искристалише глобална архитектура за 21. век. Мирољубива алтернатива овом путу данас не постоји.

[/restrictedarea]