Ноћ дугих избора

Пише Никола Врзић

Шта нам говоре резултати избора који и даље трају, и да ли је на помолу фомирање новог ДОС-а?

Александар Вучић, председник Српске напредне странке, добио је и изгубио је на изборима одржаним у недељу 24. априла. За прво је заслужан српски народ, за друго Белгијанац Виктор д’Онт. Или пак Американац Кајл Рандолф Скот? То ће (можда) постати нешто јасније кад видимо шта је америчка амбасада у Београду, на чијем је челу Његова екселенција Скот, признала „Печату“, и кад се подсетимо о чему су 30. марта разговарали амерички амбасадор у Београду и председник Социјалдемократске странке Борис Тадић.

ИЗБОРНА МАТЕМАТИКА Али, пре тога, кренимо редом, од (оних) резултата недељних избора – парламентарних и покрајинских – који нису спорни.

На основу резултата на 98,04 одсто бирачких места у Србији, према подацима Републичке изборне комисије саопштеним у уторак увече, на изборима за нови републички парламент листа Српске напредне странке Александра Вучића освојила је 1.791.843 гласа, односно 48,26 одсто од укупног броја гласова. На другом месту је коалиција Социјалистичке партије Србије Ивице Дачића и Јединствене Србије Драгана Марковића Палме са 407.184 гласа, односно 10,97 одсто. Треће место: Српска радикална странка Војислава Шешеља, 301.274 гласа (8,11 одсто). Четврта је Демократска странка Бојана Пајтића с Новом странком Зорана Живковића и Демократским савезом Хрвата у Војводини (224.976 гласова, 6,06 одсто), следе покрет „Доста је било“ Саше Радуловића (224.784, 6,05 одсто), коалиција Бориса Тадића, Чедомира Јовановића и Ненада Чанка са 187.242 гласа (5,04 одсто) и коалиција Двери и Демократске странке Србије са 185.699 гласова, односно тачно 5 одсто колико је неопходно за прелазак цензуса за улазак у нови сазив Скупштине Србије.

Анализирајмо ове бројке, поредећи их са претходним парламентарним изборима који су одржани пре две године.

Вучићева листа тада је добила 1.736.920 гласова, што ће рећи да им је сада припало (барем) 54.923 гласа више него 2014. године; барем, рекосмо, зато што ће им тај скор бити кудикамо бољи када се овом резултату додају резултати с преосталих 1,96 одсто бирачких места којима још не располажемо. Вучић је, дакле, ове изборе добио, и то не само зато што је добио преко четврт милиона гласова више од свих осталих који су успели да пређу цензус заједно, и не само зато што је добио свега око 7 хиљада гласова мање од свих учесника избора заједно (укључујући дакле и мањинске листе и оне које су сигурно остале испод цензуса) већ је изборе добио зато што је, као што рекосмо, освојио више гласова него на претходним изборима. Пре четири године, па и пре две године донекле, глас за Вучића и његову странку представљао је глас за наду да ће бити боље, глас вере у Вучићева обећања да ће бити боље; после четири године које је он провео на власти, шта год ко о свему томе мислио, овакав изборни резултат не може се протумачити другачије до као став народа да му јесте боље, то јест као народна оцена досадашње Вучићеве владавине. То је демократија, уосталом, и овај се резултат мора уважити и вредновати. Вучић у недељу јесте добио оснажени мандат народа да настави да му ради ово што му је урадио у последње четири године. Ова чињеница, баш зато што живимо у демократији, мора да представља и прву и најважнију чињеницу установљену протекле недеље 24. априла између 7 и 20 часова.

Анализа бројки иде даље. Коалиција СПС/ЈС, овог пута ослабљена за ПУПС који је пришао СНС-у, добила је нешто мање од 80 хиљада гласова него пре две године. Ово није мала разлика, а неки наредни избори показаће да ли је реч о силазном тренду или пак о стабилизацији СПС-овог бирачког тела. То ће, вероватно, умногоме зависити и од питања да ли ће СПС остати у власти или не и, с тим у вези, хоће ли му, или неће, успети да у међувремену сачува своју страначку инфраструктуру која је веома важан фактор сваког изборног резултата.

Шешељеви радикали су – сходно очекивањима – велики повратници у српску скупштину. Катастрофалних 72.303 гласова с избора 2014. године (без Војислава Шешеља) претворили су у овогодишњих 301.274 гласа, чији је део засигурно добијен и захваљујући Шешељевом повратку у српску политику и његовој победи над Хашким трибуналом. Приде је интересантно да овај пораст броја радикалских гласова очигледно није отишао на рачун броја СНС-ових гласова који је, како рекосмо, и сам порастао.

Кад смо већ код тога, ево још једне занимљиве а непримећене рачунице. После 16 година наше транзиције, снаге које су проистекле из мрачних деведесетих, дакле СПС, СРС и СНС, заједно су добиле преко две трећине гласова, то јест 67,34 одсто. То је озбиљна тековина владавине некадашњег ДОС-а, који је отприлике сличним скором тријумфовао на републичким изборима који су уследили после 5. октобра 2000.

Демократска странка прошла је занемарљиво боље него пре две године (за свега осам хиљада гласова), што ће рећи, успела је да не умре, али не и много више од тога, такорећи политички зомби коме сада – и због овог резултата, а пре свега због убедљивог пораза у Војводини о коме ускоро – вероватно предстоји нови период унутарстраначких превирања и позива на смену Бојана Пајтића и актуелног руководства.

Озбиљан пак добитник је покрет Саше Радуловића, који је освојио око 150 хиљада гласова више него 2014. године (224.784 наспрам 74.973 гласова). За његов је успех заслужно незадовољство великог дела (урбаног, пре свега) бирачког тела које је му је поверовало на реч да баш он представља алтернативу садашњој политичкој класи, али и још нешто: резултат ДЈБ-а представља убедљив доказ пораста значаја интернета у српској политици, будући да је Радуловић своју кампању пре свега базирао на интернету и друштвеним мрежама.

Коалиција ЧедаБорисЧанак? Са 187.242 гласа, како тренутно ствари стоје, они остају изнад цензуса – успех, дакле, ако је цензус мерило успеха, а биће да јесте, такве су околности – али реч је о збиља бедном резултату. Пре две године, наиме, Тадић и Ненад Чанак освојили су 204.767 гласова, којима треба придодати и добар део од оних 120.879 гласова које је Чедомир Јовановић тада добио у савезу с Муамером Зукорлићем; узмемо ли у обзир да је Зукорлићу сада припало око 30 хиљада гласова, долазимо до бројке од преко сто хиљада гласова које је овај савез изгубио у односу на пре две године. Без Чанка у Војводини, Тадић и Јовановић били би и потпуно, потпуно ирелевантни.

Саберемо ли пак гласове изворних, антинационалних еврољуба – дакле жути у свим њиховим нијансама – и национално неодређених (у најбољем случају) какав је ДЈБ Саше Радуловића, долазимо до скора од 17,15 одсто бирачког тела; на претходним изборима таквих је (укључујући и почивши УРС Млађана Динкића) било нешто преко 20 одсто. Охрабрујућа тенденција.

И најзад, коалиција Двери/ДСС, која се тренутно налази на самој ивици цензуса. Пређу ли га и дефинитивно, ући ће у парламент, што ће себи свакако моћи да упишу као успех. Али тај успех не сме да их заварава у погледу њихове потентности: пре две године ове две странке укупно су добиле 280.894 гласа, а сада, у савезу, 185.699 гласова. Скоро стотину хиљада гласова мање, и то у тренутку општег распада Европске уније који је њима, као изразито евроскептичној опцији, морао да иде наруку и донесе им још већи, а не за трећину мањи број гласова.

Овако је, дакле, гласала читава Србија. А Војводина на покрајинским изборима? Огроман и неочекиван успех СНС-а, огроман и очигледно заслужен пораз Бојана Пајтића, који је северном српском покрајином владао суверено у последњих 16 година. Непуних осам одсто (7,24 одсто, да будемо прецизни) гласова које је сада добио – мање и од СПС-а и од СРС-а у Војводини, додајмо – најубедљивији је опис Пајтићеве владавине. С друге стране, СНС-ових 44,5 одсто гласова – шест пута више од Демократске странке – и 63 од 120 мандата у Скупштини Војводине, уз споменуте резултате социјалиста и радикала, морали би да представљају залог престанка даљег расрбљавања српске Војводине. Ово је, вероватно, и најважнија занемарена чињеница прошлонедељних избора, и једна од оних које највише охрабрују.

НЕКОЛИКО ПРОМИЛА Е, сад, као што рекосмо на почетку, Вучић је на изборима добио, али је на изборима и изгубио. Иако је добио више гласова него пре две године, у наредном ће сазиву Скупштине Србије његова листа имати мање посланика но у досадашњем. Уместо 158, биће их 131, ако све остане као што јесте после пребројаних гласова са 98,04 бирачких места у Србији, то јест ако изнад цензуса остану и ЧедаБорисЧанак и Двери/ДСС. Узрок томе јесу споменути Белгијанац Д’Онт и његова формула обрачунавања броја посланичких мандата по којој, да не дужимо, гласови странака испод цензуса углавном одлазе најјачој партији која зато и добија више мандата него што је реално заслужила. Пре две године оваквих је (пре)бачених гласова било више него икада раније, преко 22 одсто, па је и СНС-ових посланика било онолико. Али тако нешто не догађа се два пута, и Александар Вучић је са тиме засигурно рачунао. У сваком случају, он јесте избегао пораз о коме је говорио у прошлом броју „Печата“ – мање од 50 одсто освојених посланичких мандата – што наравно не значи да је очекивао да ће испод црте овог пута остати свега нешто више од статистичке грешке, око 4 одсто гласова укупно.

Или ће их ипак испод цензуса остати пет, а можда и свих десет одсто више? Ово нас питање, с изборних бројки и њиховог тумачења, доводи до ноћи дугих српских избора и улоге коју је у њој можда имао амерички амбасадор Кајл Скот. Шта нам се то догодило? И шта ће нам уследити? Сви ми, којима је пре свега Србија на срцу, имамо озбиљних разлога да будемо врло забринути.

Спор који траје још од недељне вечери, и коме је успело да засени све друге изборне резултате и који чак поседује разорни потенцијал да на будућност Србије утиче скоро колико и укупни резултат избора, заправо се своди на неколико промила гласова, на неколико стотина или, највише, хиљаду гласова укупно. Реч је о гласовима који Двери/ДСС и ЧедуБорисаЧанка стављају изнад, односно испод цензуса од пет одсто. Укратко, ове две листе, уз Бојана Пајтића и Сашу Радуловића, тврде да Александар Вучић преко Републичке изборне комисије (РИК) покушава да их обори испод цензуса. Поједини медији блиски напредњацима, и Војислав Шешељ изричито, тврде пак да су Двери/ДСС и ЧБЧ испод цензуса, а да изнад цензуса покушава да их пребаци амерички амбасадор Кајл Скот. Александар Вучић, са своје стране, говори да су се „под окриљем ноћи“ дешавале „чудне ствари“ у вези с преласком цензуса двеју опозиционих изборних листа цензусу најближих. РИК је, са своје стране, забуни допринео тиме што скоро три дана по затварању биралишта није саопштио коначни резултат (законски рок му је, додуше, четвртак увече), и, нарочито, зато што све до среде увече није објавио како се гласало на преосталих 1,96 одсто бирачких места – њих 164 – и све до тада није објаснио зашто то не саопштава. Изборна крађа, чују се те злокобне речи оптужбе на све стране.

 

ХРОНИКА НАЈАВЉЕНЕ КРАЂЕ Шта се то, дакле, догађа? Идемо, најпре, хронолошким редом.Демократска странка и Социјалдемократска странка знале су да су избори покрадени и пре избора. Гордана Чомић, заменица председника ДС-а, 20. априла „изјавила је да је на делу покушај изборне крађе… Демократска странка је и пре 20 година открила изборну крађу, подсетила је Чомић и нагласила да ће она и сада бити чувар сигурног гласа грађана Србије“. Слично ће, дан потом, и председник Политичког савета ДС-а Драгољуб Мићуновић („Постоји могућност да избори буду доста сумњиви“) и поново Гордана Чомић, истог дана и Тадићев СДС упозорава „грађане да СНС припрема велику изборну крађу и да постоји основана сумња да планирају да украду 200.000 гласова“.

Ова основана сумња, додајмо, није била поткрепљена доказима, а треба додати и да је бирачки списак ове године за око 25 хиљада бирача мањи него пре две године, што ће рећи да је простора за сумњу у крађу тих 200 хиљада гласова сада заправо било мање него раније. Како год, тек, цитиране и бројне друге напомене унапред су посејале семе сумње у регуларност избора.

У недељу увече, око сат по затварању биралишта, портпаролка ДС-а Александра Јерков, како наводи „Политика“, „изнела је новинарима тврдње о низу неправилности на више бирачких места и изборној крађи“, и – ово је јако, јако важан моменат за разумевање даљег тока приче, коме ћемо се вратити касније – „најавила да ће ДС ’уложити велики број приговора и кривичне пријаве’ због ових дешавања“.

Око 11 сати те вечери Александар Вучић саопштава да, по подацима његове странке на основу непуних 80 одсто прегледаног материјала, испод цензуса остају Двери/ДСС, ЧБЧ и Радуловићев ДЈБ. Ове странке тврде супротно.

Око 11:30, како тврди „Ало“, амерички амбасадор Скот – и њему ћемо се вратити убрзо – напушта просторије ДС-а на Теразијама.

У међувремену, ИПСОС и ЦЕСИД преко телевизије саопштавају опречне и конфузне изборне резултате. РИК за то време ћути, с тим што се мора напоменути да је и после свих ранијих избора он излазио последњи са својим проценама резултата.

РИК се први пут оглашава десет минута после поноћи. Четвртина обрађеног материјала, испод а надомак цензуса су ДСС/Двери (4,91 одсто гласова), ДЈБ (4,94 одсто) и ЧБЧ (4,97 одсто).

Око 1 ноћу ДС на Теразијама окупља читаву опозицију без Шешељевих радикала.

У 1:45, следеће обраћање РИК-а, ДЈБ прелази цензус (5,18 одсто).

Око 2 сата, у РИК стижу Бојан Пајтић, Борис Тадић, Чедомир Јовановић, Саша Радуловић, Санда Рашковић Ивић и Бошко Обрадовић.

У 2:30, па у 4 сата (83 одсто бирачких места), резултати у основним цртама остају исти.

Опозиција нешто касније напушта РИК. Током јутра следи нови састанак (у просторијама ДСС-а овог пута) после кога се најављује формирање заједничког правног тима и захтев за увидом у комплетан бирачки материјал.

У понедељак у 11 сати ујутру стижу нови подаци РИК-а (97,46 одсто бирачких места). Важан обрт: преко цензуса су и Двери/ДСС (5,00 одсто) и ЧБЧ (5,03 одсто), резултати су који ће преживети и до ове среде и 98,04 одсто обрађених бирачких места.

Истог јутра, у понедељак, Вучић даје изјаву о „чудним стварима“ које су се у РИК-у догађале претходне ноћи, а СНС током дана формира свој правни тим и такође тражи увид у бирачке материјале.

Понедељак, уторак и среда протичу у ишчекивању резултата с оних, преосталих, 1,96 одсто, односно 164 бирачких места која су спорна што због извесних „техничких грешака“ (63 бирачка места, наводи Н1), што због „тешких грешака“ на 101 бирачком месту. Како ће се испоставити у директном телевизијском преносу у среду пред поноћ, кад је мистерија нестала захваљујући том преносу, реч је о брљотинама појединих бирачких одбора широм Србије, од очигледних грешака у сабирању до недостајућих потписа или непопуњених колона. Многи од ових резултата – још не знамо какви су – верификовани су, признати дакле, гласовима чланова РИК-а.

РИК у међувремену – није јасно тачно када, да ли у понедељак, да ли тек у среду – добија приговоре за 60 бирачких места. До овог момента (среда пред поноћ) зна се да су на основу приговора избори поништени на 15 бирачких места (од оних 164) са, укупно, преко 17 хиљада бирача који ће имати прилику да гласају поново. Довољно да буде поремећен резултат и једне и друге листе које су тик изнад цензуса, будући да их изнад цензуса држе тек десетине и стотине гласова. Као што ће на резултат утицати и верификовани гласови са многих од преосталих 149 спорних бирачких места. Другим речима, до ноћи између среде и четвртка, када је овај број „Печата“ морао да оде у штампу, остало је непознато да ли су Двери/ДСС и ЧБЧ прешли цензус или не, као и каква је њихова реакција ако се испоставило да ипак нису. А од цензуса их, подсећамо поново, дели тек неколико десетина или стотина гласова.

 

ДОКАЗИ КОЈИХ НЕМА Али вратимо се на почетак. На чему јесу, или би могле да буду, засноване опозиционе сумње у изборне манипулације власти? Враћамо се на изјаву Александре Јерков о бројним неправилностима које ће резултовати подношењем „бројних пријава“. Нису поднели ниједну (Нова странка јесте. Укупно, две). Другим речима, читава халабука око изборне крађе, започета уочи избора без понуђених доказа, настављена је одмах по затварању биралишта, такође без иједног доказа – јер да доказа има, било би и пријава. Њих више нико из опозиције и не спомиње. Штавише, уместо најављиваних подношења пријава – што би дакле резултовало понављањем гласања – опозиција тражи да се „тамо где не могу да се утврде резултати, они сведу на нулу“, како је ове среде рекао потпредседник Тадићевог СДС-а Марко Ђуришић. Овом Ђуришићевом захтеву изашло се у сусрет у директном телевизијском преносу, што су грађани Србије, који су то желели, и могли да виде.

Као проблем ће се, можда, појавити и гласови са Косова и Метохије. Они ће морати да буду проверени посебно, с тим што, у вези с овим гласовима, треба напоменути да је за њих био задужен ОЕБС – сви учесници избора прихватили су овакво стање ствари – а засад нам није познато да се ОЕБС огласио са сумњом да са овим гласовима нешто није како треба. Но отом-потом, најпре је потребно сравнити бројке с терена и видети да ли ту нешто не штима.

Тек, подвучемо ли црту, долазимо до неминовног закључка да опозиционе сумње у регуларност гласања или нису поткрепљене доказима и законом предвиђеном акцијом – нема поднетих пријава и захтева за поништењем избора – или су, у случају недостајућа 164 бирачка места, развејане пред камерама у телевизијском преносу. Речју, осим буке (пропраћене страхом од останка испод цензуса), немамо ама баш ништа више.

А шта је са СНС-овим сумњама? Шта је с два (супротстављена) правна тима који поново прегледају читав материјал? Како је, уопште, изборни процес могао да буде изманипулисан тако да настрада власт, а да профитира опозиција? Процес утврђивања изборних резултата тече (релативно) једноставно: подаци са исправних записника с појединачних бирачких места уносе се у компјутер, сабирају се, и тако се добија коначни резултат. Теоријски, до грешке – која ће некоме отићи у корист, власти ако опозицију незаслужено остави испод цензуса, и обрнуто, опозицији ако је незаслужено преко цензуса пребаци – до грешке је дакле могло да дође ако су у компјутер унети подаци који не одговарају цифрама са записника бирачких одбора, оверених потписима представника свих странака.

И зато, да би се отклонила свака сумња у регуларност минулих избора, нужном је постала поновна провера комплетног бирачког материјала, која је у току. Када буде окончана, знаћемо и да ли је неко неоправдано оштећен.

СКОТОВ ДОС Огроман проблем у читавој овој причи, међутим, представља страни фактор ових српских избора у лику амбасадора САД Кајла Скота. Истина је да чврст доказ да је он режирао пребацивање Двери/ДСС и ЧБЧ-а преко цензуса, као што тврди Шешељ, не постоји. Али зато постоји обиље разлога за сумњу.

Пре свега, ту је његова ноћна постизборна посета ДС-у о којој су први известили „Ало“ и „Информер“. Нисмо желели да им верујемо на реч, па смо о тој посети, да ли се уопште догодила, упитали Демократску странку и америчку амбасаду у Београду. ДС нас није удостојила одговора. Амбасада САД јесте. На наше сасвим директно питање да ли је г. Скот посетио Демократску странку у било којем моменту током вечери/ноћи 24. априла, није нам одговорено да није: „Амбасадор је имао прилику да се састане или да телефоном разговара с лидерима партија о томе како су избори протекли.“ Дакле, да, амбасадор Скот јесте био у ДС-у те вечери, јер да није, тако би нам било и одговорено.

Додатну сумњу у мотиве његове посете изазива чињеница да је у ДС он, очигледно, ушао криомице; да није, његов би долазак забележила барем нека од бројних тамо присутних новинарских екипа. Зашто се крио?

А после његове посете уследило је обједињавање незадовољне опозиције која је узвикнула крађа! Има ли ту узрочно-последичне везе? Можда има, можда нема, чврстог доказа нема. Али има саопштења с његовог састанка с Борисом Тадићем 30. марта. Разговарали су „о актуелној политичкој ситуацији уочи парламентарних избора“, при чему је Скот „посебно нагласио да пружа подршку за формирање јаке и слободне опозиције“. Закључак који из овога извлачимо? Под један, Скот је заинтересован за унутрашњи политички процес у Србији, под два, састанком и разговором с Тадићем у њему активно учествује, и, под три, будући да „пружа подршку за формирање јаке опозиције“, жели да Вучић, као унапред познати победник, на изборима буде ослабљен.

Ако већ опозиција Вучића није успела да ослаби тако што ће му умањити број гласова, ослабиће га тако што ће оспорити легитимитет избора. И тако дођосмо до читаве халабуке покренуте без иједног доказа или основа, и свих скатова који су је после састанка са Скотом, кога од миља називају Скат, и покренули. А зашто би Американци желели да ослабе Вучића, нарочито ако им је податан онолико колико то тврди патриотска опозиција? Пре свега, лакши им је за манипулацију ако је слаб, него ако је јак. Затим, сви видимо шта раде Николи Груевском и Ђорђу Иванову у Македонији, а они су учлањење Македоније и у ЕУ и у НАТО прогласили за свој стратешки циљ, што ће рећи да ни потпуна (реторичка и стварна) спремност на сарадњу није довољна. И најзад, па, зар нам је тешко да уочимо, усред нереда у Македонији и најављених нереда у Републици Српској, да је и Србија очигледан кандидат за дестабилизацију? Са, слутимо, двојаким циљем: да се протера Русија с Балкана слабљењем оних који су јој ближи него што то САД желе, и, да се Балкан држи у стању перманентне кризе која је још једна криза у срцу Европске уније, а то, последично, увећава уцењивачки капацитет Вашингтона у односу на Брисел.

И шта ће Двери и ДСС у оваквом друштву, са оваквим намерама, у заједничкој акцији опозиције која неодољиво подсећа на окупљање некадашњег ДОС-а, у коме су се такође налазиле и патриоте и они који то нису? Па је баш захваљујући томе, тој патриотској легитимацији, ДОС и био у стању да учини оно што НАТО опозиција, како је тада називана, никако није могла. А Скот је, подсећамо, у време формирања тог ДОС-а службовао у америчкој амбасади у Будимпешти, одакле је читавом операцијом и руковођено.

Србија нема никаквог разлога да верује да су жути, у свим њиховим појавним облицима, способни да јој донесу било шта добро. За Двери и ДСС пак ово су последњи тренуци да покажу да су верни својим речима, и да им је добробит Србије уистину изнад свега другог. То не значи да треба да одустану од борбе за сваки глас који су заиста добили, али значи да та борба мора да буде само њихова, дакле, без колаборације са скатовима. Јер ко с ђаволом тикве сади…

А ми ћемо, ваљда, до следеће недеље сазнати како смо гласали прошле недеље. И да ли су наши гласови важнији од Скотовог.