Почетна / Свет / Меџлис уз Кијев, Татари уз Москву

Меџлис уз Кијев, Татари уз Москву

НоворусијаЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Агресивно активирање татарског, а тачније турског елемента, може да значи само једно: украјинска криза поново долази на дневни ред, као једна од тачака где Запад верује да још има полуге притиска на Русију

После руског успеха у преламању ситуације у Сирији, бројни западни медији почели су да отварају нови фронт према Москви – „питање кримских Татара“. Они алудирају на наводну угроженост Татара под влашћу Русије на Криму, „доказујући“ ову тезу тиме што је Москва коначно забранила рад екстремистичкој организацији познатој под називом „Меџлис“. На сличан начин као што дижу буку до неба о кршењу људских и демократских права када нека земља спречава рад протагониста обојених револуција.

ХЕРСОНСКА ОБЛАСТ – ПОСЕБАН СЛУЧАЈ Агресивно активирање татарског (а тачније турског) елемента може да значи само једно: украјинска криза поново долази на дневни ред светских моћника, као једна од тачака где Запад још увек има какве-такве полуге притиска на Русију. Или бар мисли да их има. Ова журба донекле је и разумљива. Кијевском мајданском поретку који још увек влада деловима Украјине, убрзано истиче време. Козметичка промена на челу владе, када је озлоглашеног Арсенија Јацењука заменио „некомпромитовани“ Владимир Гројсман, може да послужи само да продужи време до неминовног краха који ће уследити најкасније крајем следеће године, и то под условом да Запад настави да упумпава доларе спречавајући банкрот државних финансија Кијева. Међутим, потпуно је јасно да САД и ЕУ немају намеру да озбиљније улажу у Украјину – она је као стари зарђали аутомобил у који се точи гориво и уље све док се не распадне у ходу.

[restrictedarea]

А тај дан се ближи. Све се више, осим о постојећим ДНР (Доњецк) и ЛНР (Луганск), прича о новим „народним републикама“ унутар садашње Украјине: ОНР, ХНР, ННР, ЗНР… То значи да постоје снажна проруска опредељења у приморској Одеси, али и у Харкову на граници са Русијом, као и у Николајевској, Запорошкој, Дњепропетровској и другим областима. Посебан случај је Херсонска област која се такође граничи са Русијом преко Крима, и на овом подручју у срцу Украјине данас се дешавају чудни процеси. Већ месецима су присутни и владају на терену украјински добровољачки батаљони, као што је „Азов“. С друге стране, председник Петро Порошенко пристао је да свом турском колеги Реџепу Ердогану буквално преда на управљање делове ове територије, што Анкара користи за јачање татарског фактора, односно, како Руси кажу – исламских екстремиста. Турска, заједно са Сорошевом фондацијом и Међународним републиканским институтом на чијем је челу амерички сенатор Џон Мекејн, обилато финансира делатност ових група. А оне врше војну обуку по селима Херсонске области, призивајући неко зло на територији Крима где данас живи око 250.000 Татара.

ДавутоглуЏАМАЛИНА ПЕСМА Кримскотатарско питање једно је од сложенијих са којима се данашња Русија суочава. Не само што се Татари никад до краја нису помирили са предајом Османске царевине Крима Русији 1738, после ратног пораза Цариграда, већ руско-татарске односе додатно усложњава и насилна депортација скоро 200.000 Татара после Другог светског рата. Званично, разлози за депортацију били су масовно дезертерство кримских Татара из редова Црвене Армије (наводно до 20.000 људи), топао пријем немачке војске у периоду окупације Крима (новембар 1941 – 12. мај 1944), учешће у јединицама немачке армије, нацистичке службе безбедности СД, полиције, жандармерије, затворским и логорским апаратима. Чињеница је да се више кримских Татара одазвало мобилизацији у Црвену армију, али и то да су неки од њих радили против Москве у Другом светском рату. Приликом депортације у удаљене регионе СССР-а од глади и болести страдало је најмање 15 одсто кримских Татара, мада активисти протурског „Меџлиса“ подижу ову бројку на преко 45 процената.

Управо ово последње отворило је простор за политичке манипулације кримскотатарским питањем, као и њихово стављање у службу антируских интереса, којима се данас командује из Вашингтона, Анкаре и Кијева. Кулминација ове хистерије биће достигнута за десетак дана. Најпре ће кијевска певачица кримскотатарског порекла, Џамала, представљати Украјину на полуфиналу „Евросонга“ у Стокхолму 12. маја, на исти дан када су совјетски војници 1944. ослободили Крим од хитлероваца. Џамалина песма се тако и зове „1944“, али се односи на 18. мај исте године, када је започела депортација татарског народа из Крима – том приликом и њена породица је исељена у далеки киргизијски град Ош. Ако прође на финално вече, Џамала ће наступити и 15. маја, а ако би којим случајем и победила, сва Европа би певала о руском мучењу кримских Татара.

СТЕРЕОТИПИ И „СИНОВИ КРИМА“ Несумњиво је, при томе, да кримски Татари имају много разлога да пате и певају о својој тужној судбини, али ту постоји читав низ спорних момената. Најпре, антируски кругови одлуку о насилним депортацијама желе да вежу за данашњу Москву, иако је сваком јасно да садашњи режим у Русији има дисконтинуитет са комунистичком владавином, што су први председник Русије Борис Јељцин и сви његови политички наследници – безброј пута доказали. Међутим, у борби против нове, ојачане Русије, стари стереотипи поново се ваде из прашњавих ормана. Други „проблем“ ових антируских тенденција јесте што је Москва 1988. и 1989. године допустила кримским Татарима да се врате у домовину (другим народима расељеним после рата то је омогућено још раније). Тако падају у воду тезе екстремистичког „Меџлиса“, по којима је „независна Украјина“ омогућила повратак Татарима, због чега они имају наводну обавезу да бране ову вештачку творевину и супротстављају се Русији.

Тако смо и дошли до актуелног тренутка у коме западни медији распирују мржњу и тврде да Татари живе у страху од Русије, да их руски агенти киднапују и убијају под окриљем ноћи, да ће их Москва поново депортовати и тако даље… Истина је само то да је Москва, одмах после мартовског референдума о присаједињењу Крима 2014. године, расписала потернице за појединцима унутар кримскотатарске заједнице који су се служили екстремистичким и терористичким методама да саботирају повратак полуострва – где етнички Руси чине више од 60 одсто од укупно 2,5 милиона становника – под власт матице. На удару ових мера први се нашао Мустафа Џемиљев (надимак Киримоглу: „син Крима“), који је до пре три године био на челу „Меџлиса кримскотатарског народа“, административног управног органа који поставља татарска скупштина Курултај. Други на списку екстремиста је Рефат Чубаров, наследник Џемиљева на месту председника „Меџлиса“.

Њих двојица не крију да су командовали прошле године приликом обарања далековода у Херсонској области, на граници са Кримом, због чега је цело полуострво недељама било без струје, све док Москва није пустила неколико високонапонских каблова по дну мора из централне Русије. Џемиљев и Чубаров координишу акције својих „Татара“ – укључујући и „тоталну економску блокаду Крима“ – али међу њима има много исламиста који су дошли из Турске. После избацивања са Крима, нови центар им је управо у Херсонској области, где убрзано јачају своје редове, обилато финансирани новцем из Анкаре. Парадокс целе ситуације је у томе што је Ердоган захтевао од Порошенка да велика финансијска и материјална средства која долазе из Турске званичним каналима, буду под личном контролом искључиво Џемиљева и Чубарова, а не државних органа Украјине – дајући на тај начин њиховој организацији „Меџлис“ екстериторијални статус унутар „суверене Украјине“. Али шта нас још може изненадити у земљи у којој амерички потпредседник Џо Бајден, када долази у Кијев, на званичним састанцима са украјинским руководством заузима место у челу стола, које припада шефу државе…

Наталија ПоклонскаНА СПИСКУ ЗАБРАЊЕНИХ Још мање је чудно што је Кијев увек брижно мазио и пазио екстремистички „Меџлис“, од када је формиран 1991. године, јер је то био централни пункт отпора руском Криму. Јер не треба сметнути са ума да је, деценијама пре формалног проглашења враћања Крима у састав Русије, било савршено јасно да ће се то кад-тад десити. То што је Украјинац Никита Хрушчов правним насиљем, сопственом одлуком без икаквог референдума и упркос противљењу кримских органа власти, припојио Крим Украјинској ССР, није могло да буде никаква гаранција да руски народ неће исправити историјску неправду у првој погодној прилици. Са ове тачке гледишта, трагедија коју је од комуниста доживео кримскотатарски народ, није ништа мања од оне коју су ти исти комунисти нанели руском, већинском становништву Крима.

Када Владимир Путин исправља једну историјску неправду, то за Татаре може бити само добар знак да ће бити до краја исправљена и друга, односно да ће њихов положај на Криму и у Русији бити све бољи и бољи. Изузев – још увек – неиспуњеног обећања о придавању кримскотатарском језику статуса државног на територији полуострва, у свему осталом положај овог народа је сада неупоредиво бољи него у „украјинско доба“ и то је један од разлога зашто екстремистичко расположење не може да превлада међу кримским Татарима. Али зато је у последње време код њих све јача проруска струја, која верује да своје пантурске идеје – од Балкана до Тихог океана – може да оствари само у сарадњи са словенском осовином на челу са Русијом, а никако против ње. Зато је антируском „Меџлису“ и онима који иза њега стоје постало јасно да је куцнуо крајњи час да ступе у акцију, пре него што изгубе сваки утицај на Криму.

Руски државни органи, на челу са главним тужиоцем Крима Наталијом Поклонском и председником Сергејом Аксјоновим, одлучили су да предухитре Џемиљева и дружину. После више од две године натезања и чекања да бивши татарски лидери увиде своје грешке, од 18. априла „Меџлис кримскотатарског народа“ званично је стављен на списак забрањених организација у Русији, због екстремистичког деловања. Сада, на списку забрањених, праве друштво таквим скупинама као што су Исламска држава, Ал Каида, Фронт ал Нусра, украјински Десни сектор и многе друге. А то је разлог да у Турској и на Западу буду много љути, али и „много забринути“ за судбину кримских Татара. Нема разлога: у Русији вековима мирно и заједно живи око 200 националности, па ће и кримски Татари пронаћи, односно повратити своје достојанствено место. Као што ће се и за Џемиљева, Чубарова и њихове присталице пронаћи адекватан простор – само ако покушају да ступе на тло Русије.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *