Лепота „забрањеног воћа“

Голдони на репертоару Сцене „Академије 28“

Пише Рашко В. Јовановић

Венеција 18. века у комедиографском огледалу Карла Голдонија и београдских театарских посленика

Знаменити италијански комедиограф 18. столећа Карло Голдони, у предговору своје прве збирке комедија објављеној у Венецији 1750. године, написао је и ово: „Оно што се приказује у позоришту мора бити само копија онога што се догађа у животу. Комедија је тада онаква каква треба да буде, кад нам се чини да смо у друштву са суседима или у пријатељском разговору (…) и кад се види оно што се сваки дан види у животу.“ Неће бити сувишно ако овом приликом наведемо и Нушићево опажање исказано у славу Косте Трифковића 1933. године: „Једне од таквих вечери које сам пробавио ослоњен на бину позоришта код ’Зеленог венца’, дошао сам до онога сазнања које сам као откровење поменуо. Дигла се завеса и ја сам на позорници спазио људе без мачева и оклопа, онакве исте људе као што су они што долазе моме оцу, посла ради, и онакве исте жене које долазе мојој мајци на посело. И сви ти људи на позорници крећу се, као што се и они крећу, једу, смеју се, разговарају, као и сви остали у животу. Али зар је то позориште – питао сам се изненађен. Ама зар није потребно да се сукобе два народа, две државе, две војске, да се гине, да се виче, да се убија? Зар је довољан мали неспоразум; једно изгубљено писмо или једна погрешна адреса, па да се из тога сићушнога ткива гради позориште? То вече гледао сам први пут Косту Трифковића. То вече ми се указало откровење: да је живот, обичан живот, позориште.“ Да је, којим случајем, те вечери гледао Голдонија, млади Нушић могао би исто или слично да напише. Јер Италијан је несумњиво велики реалистички комедиограф и то један од најособенијих које је позориште икад имало. Зато се може само поздравити подухват групе београдских глумаца да у преводу и адаптацији Нене Нововић под насловом Забрањено воће прикажу Голдонијеву комедију Грубијани (1760), која, колико нам је познато, није досад извођена на нашој позорници.

[restrictedarea]

Ово дело приказује веселе згоде и незгоде из венецијанскога живота, неспоразуме између брачних парова, очекивања и наде младе девојке хоће ли доћи до правог изабраника срца и све то у оквиру занимљивог заплета, карактеристичног за добру грађанску комедију. Тајне и отворене жеље, непосредни или дискретни изрази симпатија или антипатија, остварене или неостварене замисли и амбиције, скривени погледи и уздаси, игра различитих интереса, узалудна очекивања у акцији у којој не једном долази до различитих и неочекиваних обрта.

Редитељ представе, костимограф, сценограф и аутор избора музике Борис Чакширан обавио је све своје послове веома коректно. У својству редитеља, морамо признати, формирао је добру глумачку екипу, способну, али и расположену да одговори свим интерпретативним захтевима Голдонијевог текста. Миодраг Милованов био је поуздан као градитељ игре: у улози Лунарда показао је спретност не само у понашању него и у дочаравању емоционалног ангажмана, као и у изразу задовољства када му полази за руком да оствари своје замисли и да тиме потврди неприкосновеност ауторитета оца породице. Нена Нововић, као Маргарита, Лунардова супруга, имала је увек довољно такта и била веома деликатна посебно у односу према младој поћерци Луцији, коју је са младалачким еланом и устрепталошћу тумачила Данијела Вида. Снежана Савић као Фелиција пленила је пажњу енергичним наступом, док је Драгослав Илић са финим комичним сенчењем оживео лик Канцаноа. Бранислав Платиша, као Симон, спонтано је суделовао у свему што се збивало и био равноправан партнер у Лунардовим потезима. Милица Милша, као Марина, пленила је пажњу прецизним ставом и шармом. Марко Гверо тумачио је Мауриција доследно наглашавајући елементарност у изразу, док је Иван Иванов, као Филипето, своју интерпретацију прожимао искреним изразима лирског заноса. Миодраг Ракочевић као гроф Рикардо био је веома оригиналан у појави и понашању.

Костим Бориса Чакширана стилски је усаглашен и доследан у колористичким решењима, док је његова сценографија, пројекцијом пејзажа Венеције, на једноставан начин дочаравала место догађања радње, које је, што се намештаја тиче, било укусно минималистички решено. Избор музике доприносио је оживљавању венецијанског амбијента и епохе. Ова представа је гледаоцима донела пријатно освежење и забаву, поготово што се Голдони на нашим позорницама не приказује често.

ПИСАЦ

Карло Голдони

ПРЕВОД И АДАПТАЦИЈА

Нена Нововић

ПОЗОРИШТЕ

Сцена „Академије 28“

РЕЖИЈА, КОСТИМ, СЦЕНОГРАФИЈА И ИЗБОР МУЗИКЕ

Борис Чакширан

ДАТУМ ПРИКАЗАНЕ ПРЕДСТАВЕ

15. април 2016

[/restrictedarea]