Почетна / Интервју / Константин Косачов, председник Спољнополитичког одбора Савета Руске Федерације – Неутралност Србије је одржива

Константин Косачов, председник Спољнополитичког одбора Савета Руске Федерације – Неутралност Србије је одржива

Константин Косачов 1Разговарала Мила Милосављевић

Не схватам зашто је прошле године дошло до смањења уместо увећања наше робне размене. Чини ми се да би Србија, која је одбила да учествује у политици антируских санкција, имала велике користи од интензивније трговинско-економске сарадње са Русијом

Протекле седмице у званичној посети Србији боравио је Константин Косачов, председник Спољнополитичког одбора Савета Руске Федерације. У интервјуу за „Печат“ Косачов говори о немоћи НАТО-а пред пошасти тероризма, о борби против Исламске државе, мигрантској кризи, интензивирању сарадње између Русије и Србије.

Константин Косачов себе сматра великим пријатељем Србије. „Волим Србију, народ Србије, вашу културу, традицију, историју. Имам ту част да на грудима носим највеће државно одликовање Србије које ми је уручио ваш председник, што ме чини веома поносним“, каже на почетку разговора за наш лист.

Над светским миром већ дуже време надвијен је баук тероризма. Свет, ипак, одавно није био овако разједињен, неусаглашених ставова, без стратегије и борбе против тероризма. Како треба устројити принципе ове борбе, заједничку стратегију и деловање? Какав је став Русије с тим у вези?

Неколико година смо се сударали пре свега са проблемом унутрашњег тероризма, а унутрашњи тероризам је по правилу резултат не само екстремистичких расположења у одређеним друштвеним групама већ и резултат грешака које чини ова или она власт, ова или она држава. Мислим да је у своје време проблем тероризма на руском Кавказу био последица тога што су на власт у тим републикама дошле екстремистичке снаге. Али проистекао је и из тога што су руске власти деведесетих година одбијале да донесу било какве политичке одлуке у вези с регулисањем ситуације у том региону. Чеченски проблем се, донекле, због тога и појавио. У Русији смо успели да изгладимо чеченски проблем тек када смо сакупили храброст да започнемо политички процес, да разговарамо са људима и потражимо решења која би задовољила све стране. И, на крају крајева, успели смо да угасимо жаришта тероризма на Кавказу. Чини ми се да не би било наодмет да то искуство преузму и друге државе које наилазе на сличне проблеме. Рецимо, људи који живе на југоистоку Украјине су за актуелне власти у Кијеву терористи и сепаратисти, Кијев одбија дијалог са њима, а тако се подржава конфликт из дана у дан, из месеца у месец. Не престајемо да говоримо да се проблем Украјине може решити у политичком дијалогу Кијева и Луганска, Кијева и Доњецка, да морају међусобно да разговарају, као што су једном почели да разговарају Москва и Чеченија, Москва и Грозни. Говорили смо исто нашим пријатељима у Сирији. Говорили смо им да морају да започну политички процес. Говорили смо то и режиму Башара ел Асада и умереној опозицији. И хвала Богу да је тај политички разговор у Женеви сада почео. Решења веома компликованих проблема, проблема који потичу из саме земље, проблема са унутрашњим жариштима тероризма, могу се тражити само преко политичког процеса.

[restrictedarea]

Други је проблем међународног тероризма, тероризма који обухвата територије више држава и прети глобалним утицајем, користећи сопствене изворе финансирања и савремене информационе технологије и комуникације преко којих прониче у свест људи. То је проблем који се решава широком, неограниченом међународном сарадњом. Међународна сарадња у борби против Исламске државе и других терористичких организација на Блиском и Средњем истоку сада нажалост не постоји. Русија стално предлаже ту међународну сарадњу. И стално нас одбијају. Узмимо Авганистан. Организација уговора о колективној безбедности (ОДКБ) је небројено пута предлагала сарадњу НАТО-у, а НАТО ју је одбијао. А када се санкције примењују против Русије и прелазе на сферу безбедности, на сферу сарадње антитерористичких служби, настаје веома опасна ситуација и претња за све. То је неодговорна политика. Санкције су у принципу нелогичне и од њих се мора одустати као од инструмента утицаја. Али најстрашније, најнеодговорније је када санкције почињу да утичу на сферу безбедности. У добити од тога може бити само тероризам.

Како бисте, у општим цртама, објаснили улогу Русије у борби против Исламске државе?

Константин Косачов 2Сигурни смо да ту борбу пре свега морају водити земље на чијим су се територијама одомаћиле Исламска држава и друге сличне структуре. Зато је неправилно говорити да смо се у Сирији ми борили против ИД. Ми смо у Сирији помагали државним властима да се боре против ИД, на захтев самих власти. Али тероризам је немогуће победити само ваздушним операцијама. А Русија је, као што се зна, изводила ваздушну операцију. Али та је операција подигла борбени дух сиријске армије, вратили смо јој веру у то да може да победи тероризам. И када смо то схватили, повукли смо из Сирије већи део Ваздушно-космичких снага. Антитерористичка операција се наставља и успешно ослобађање Палмире је очигледан пример тога. Зато је наша улога веома важна, то је тачно. Међутим, тај проблем морају решити власти које контролишу одговарајуће територије. И веома је важно да их нико не омета у борби против тероризма. Власти Башара ел Асада су од 2011. до 2015. године спречаване да се боре против тероризма. Вођена је борба против Асадовог режима, те је он морао истовремено да решава проблем наоружане опозиције, и проблем тероризма. То је било неизводљиво. И зато, чим је с дневног реда скинута тема унутрашњег грађанског рата, чим је почео политички процес, борба против тероризам је постала ефикаснија два-три пута. И то је добро.

Мигрантска криза, која достиже својеврсно усијање, представља озбиљну претњу европској безбедности. Како се може решити тај проблем?

Мигрантска криза ће се завршити тек тада када нестане жеља да се напуштају матичне државе и да се тражи бољи живот другде. Читав проблем миграција појавио се након дестабилизације низа држава Блиског и Средњег истока, а до тога је дошло пошто су неки спољни фактори срушили тамошње владајуће структуре. То се догодило у Авганистану, у Ираку, у Либији, умало се није догодило у Сирији. Најважније је вратити ситуацију у тим земљама у правно поље, започети политичке процесе, помоћи тим земљама да доведу до краја те политичке процесе: да спроведу реформу својих устава, да организују демократске изборе и да на крају формирају легитимне власти које ће бити у стању да управљају државом и да решавају економске и социјалне проблеме. Међународна заједница ће затим морати да помаже тим земљама да реше економске и социјалне проблеме. Покушаји да се оградимо од тих проблема појачаном контролом на границама, депортацијом миграната – то су само непотпуне мере, мере које не могу решити суштину проблема. Ствар је у томе што је Запад силом почео да мења нелојалне, неудобне за њега режиме у државама Блиског и Средњег истока. И то је довело до разорних последица због којих данас сви испаштамо.

У Србији је недавно боравио генерални секретар ОДКБ-а Николај Николајевич Бордјужа, а после посете је изјавио да сада боље разуме изазове са којима се Србија суочава и да ОДКБ подржава неутралност Србије. Да ли мислите да је неутралност једне земље одржива у данашњем свету?

Да, наравно. У то сам сигуран. У то нема сумње. Постоје бројне неутралне државе које су у стању да се побрину и за своју националну безбедност и да решавају друге задатке националног развоја. Постоји Швајцарска, постоји Шведска, те Финска, Аустрија. Зашто и Србија не би могла да буде таква земља? Ширење НАТО-а, улазак у НАТО нових држава заправо ствара додатне проблеме за колективну безбедност у Европи. НАТО и ОДКБ сада нису у стању да сарађују, малочас сам о томе говорио. НАТО и Русија не могу да сарађују, јер НАТО државе примењују санкције против Русије. И укупни резултат свега је деградација безбедности у Европи. Та безбедност постаје све слабија. А НАТО није у стању да реагује на претње које се кардинално мењају. НАТО није антитерористичка структура, он није у стању да регулише талас избеглица, НАТО није способан да контролише промет наркотика или трговину оружјем. НАТО је био створен за друге циљеве и у насталим условима не решава никакве задатке у савременој Европи. НАТО је у доба Хладног рата био једна од структура која је обезбеђивала баланс снага. Сада се претворио у структуру која даје предност једној групи држава над другим државама. Али када безбедности нема, и када су једне државе безбедније од других, ситуација је у сваком случају несигурна и варнице ће увек севати. У томе је опасност. Није у томе што НАТО жели да неког нападне, иако је нападао. Напао је Југославију, нападао је и друге земље. Али НАТО не решава проблеме савремене Европе, проблеме са којима се сударило савремено човечанство. И свеједно сви говоре да је НАТО јединствени систем безбедности. То нема никакву перспективу. То је ћорсокак. Ми имамо друге предлоге. Не да створимо баланс снага путем развоја неког другог блока. Не, смисао није у томе. Покушавамо да објаснимо нашим партнерима да војни блок који се брине о безбедности групе држава на рачун других држава у принципу не треба да постоји. Мора постојати заједнички колективни систем безбедности. Наравно, под окриљем УН.

Изјавили сте да смо сада у ситуацији у којој је свет био пре 75 година, када се, знамо, и – ујединио. Шта је фактор потенцијалног уједињења данас, и ко би могао да буде стожер тог уједињења?

Константин Косачов 3Стожер уједињења морају бити све државе без изузетка. Стожер је пре свега Русија. Не престајемо да говоримо да је неопходно ујединити снаге. Добро је да нас у томе подржава и Србија, која изјављује да жели да сачува војну неутралност, да неће постати чланица НАТО. То је веома добро. Лоше је што је засад мало таквих држава. Волео бих да на ту тему говоре друге европске земље, да о томе говоре Француска, Немачка, Пољска, Мађарска, Чешка, све те државе које су сматрале да је НАТО решење за њихове проблеме, а које сада наилазе на проблеме са којима НАТО не зна шта ће. Политички лидери тих држава морају једном смоћи снаге да кажу: „Кренули смо погрешним путем. НАТО није одговор савременим изазовима и претњама. Морамо да разговарамо са Русијом, са другим државама Европе, са другим државама ван Европе и да почнемо да градимо систем подједнако удобан за све нас.“ Једном је створен савет Русија–НАТО, између тада 27 земаља и Русије, и договорено је да ће бити 28 међусобно једнаких учесника. На једној смо страни имали 27 држава, на другој Русију. То није функционисало, није било једнакости и није могло да опстане. Морамо одустати од блоковске логике, од тога да се о неким питањима прво расправља у Бриселу, па да се тај став затим износи пред осталима. Желели бисмо да видимо директан, неограничен дијалог између Русије и Француске, Русије и Немачке, Русије и САД, Русије и Пољске, Русије и Естоније или Србије, али да то буде дијалог националних држава. Јер заиста имамо заједничке проблеме. Русија не представља проблем за НАТО. Исламска држава је проблем и за Русији и за Француску, и за Србију и за Естонију. То треба да схвате европски политичари. Засад се претварају да то није тако, да је Русија њихов главни проблем, да је главно решење НАТО. Али тај пут не води никуда и губимо драгоцено време.

Председник Украјине Петро Порошенко је недавно изјавио да је, између осталог, приоритет Украјине у 2016. години повратак Доњецка. Истовремено позива Европу да наоружа Украјину. Како тумачите те изјаве?

Ако сте тачно пренели његове речи, то је наравно директно кршење Минског споразума. Подсетићу вас да се рачунало да ће се Мински споразум реализовати до краја 2015. године. Оно што није учињено, није учинила управо украјинска страна. Није спроведена реформа Устава, није донет закон о локалним изборима у Донбасу, није донет закон о амнестији за учеснике у оружаном сукобу. Све је то предвиђено у Минском споразуму. И тек након реализације те три тачке може се прећи на остале, попут успостављања контроле на граници са Руском Федерацијом. Редослед је такав и нема се шта више измишљати, тим пре не треба тражити од неког оружје. Јер Мински споразум предвиђа политички процес, а не војно решење проблема.

Хоће ли Русији поћи за руком да заустави сукоб у Нагорно-Карабаху пре него што прерасте у већи конфликт?

Чини ми се да је то изводљиво и пре свега у сарадњи са Азербејџаном и Јерменијом. Не дајемо предност једној страни, страни коју смо спремни да подржимо. За разлику од, рецимо, Турске и Грузије, које су изјавиле да подржавају Азербејџан. То је опасан став. Морамо утицати на обе стране конфликта. И наравно да рачунамо на то да ће се истог става придржавати и други чланови Минске групе – САД, државе ЕУ – и да ћемо радити заједно. Успостављање примирја, превазилажење акутне фазе – а надам се да смо то постигли – говори о томе да још има наде. Али морамо избегавати провокације трећих држава које подржавају само једну страну у конфликту. Поново говорим о Турској и Грузији.

Како видите интензивирање односа Србије и Русије? Мислим на привреду, економију, безбедност, пољопривреду, науку, културу, медије… Чини ми се да је та сарадња недовољна.

Такође сматрам да је недовољна. Могли бисмо више од тога и видим додатне могућности у свим сферама, без изузетка. И у сфери безбедности, и у сфери економске сарадње и, наравно, у хуманитарној сфери. Шта нас кочи? То није лако питање. Рецимо, не схватам зашто је прошле године дошло до смањења уместо увећања наше робне размене. Јасно је да постоји фактор цене горива, али чини ми се да би Србија, која је одбила да учествује у политици антируских санкција, имала велике користи од интензивније трговинско-економске сарадње са Русијом. Тек сада сам, припремајући се да посетим Србију, видео те податке о смањеној робној размени. Забринули су ме, зачудили и чим се вратим у Москву, обавезно ћу преко министарстава економије, индустрије, пољопривреде покушати да схватим зашто се то дешава. Засад не разумем и не видим непревладиве препреке за активнији и храбрији напредак. Наше земље то апсолутно заслужују.

Зашто премијер Русије Дмитриј Медведев није дошао у Србију у априлу, како је раније планирано, него је посета померена за јесен?

Нисам овлашћен да говорим у име Владе, али ако не грешим, та је посета била планирана за датуме када су овде објављени ванредни парламентарни избори. То није време да се организује таква врста посете. Дакле, ради се о чисто објективним разлозима. У томе не треба тражити никакав скривени смисао.

Кад смо код предстојећих избора у Србији, кога Русија подржава, и да ли је Русији свеједно ко ће на њима победити?

Русија нема право да било кога подржава на изборима у Србији, јер поштујемо суверенитет Србије и никада се не мешамо у политичке процесе у другим државама. Постоје везе међу странкама. Многе српске партије су у контакту са многим руским странкама. Наравно да се на том нивоу може пружити политичка подршка. Представљам партију „Јединствена Русија“ и могу говорити само о ставу наше странке. Ми смо одавно и неповезано са овом изборном кампањом потписали два споразума о сарадњи: са Српском напредном странком 2010. и са Српском народном партијом 2015. године. И не кријемо да по партијској линији као наше партнере у будућности видимо управо те две странке. И, наравно, желимо им успеха на изборима. Али, истичем још једном, то је став партије, а не државе.

Шта спречава потписивање споразума о признању дипломатског статуса запослених у Хуманитарном центру у Нишу?

Не знам. То је питање за српске власти. Заинтересовани смо за правно одређени статус Хуманитарног центра у Нишу, јер с правне тачке гледишта он тренутно није одређен. То ствара додатне проблеме у раду Центра. Тај рад је апсолутно транспарентан, повезан пре свега са чишћењем територије Србије од мина. То је Србији веома потребно и мишљења смо да ваша држава треба да реши то питање. Ми то очекујемо од српских власти.

 

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Душан Буковић

    Међу многобројним српским непријатељима истицао ce и Владимир Илич Лењин. Имајући у виду да је Др Милисав Спалајковић на једном дипломатском пријему у Петрограду пљунуо у лице Лењину, сифлистичару, бундистичком, фабијанском и бољшевичком фиреру и да га је назвао највећим криминалцем дведесетог столећа (Види: Кнез Гр. Трубецкој, Рускаја дипмломатија 1914-1917 и војна на Балканах, Монреал, Канада, 1983, стр. 159).

    Лењин се у најтежим моментима руског и србског народа у Првом светском рату сврстао на страну највећих наших непријатеља.

    Међутим, о томе какво је било Лењиново „родољубље“ говори између осталих и маџарски историчар, Проф. Еугена Гонде, у својој књизи коју је објавио под насловом „Версајска конференција“ где каже:

    „Лењин је у тајним преговорима са америчким послаником понудио 1919. године стварање некомунистичких држава, под окриљем савезника, Балтичку област, област Архангелска, западну Белорусију, пола Украјине, Крим, Кавказ, Урал и цео Сибир у замену да савезници признају комунистички режим и да помогну обнову после рата…“ – “In secret negotiations with an American emissary to the Kremlin, Lenin offered in 1919 to accept creation of Allied-sponsered non-Communist states in the Baltic region, the area of Archangel, western Byelorussia, half of the Ukraine, Crimea the Caucasus, the Ural mountains and the whole of Siberia, in exchange, the Allies’ were to recognize the Communist regime and help its postwar reconstruction…” ( Види: Prof. Eugen Gonda, The Versailles Conference, New York, 1981).

    Међу извесним србским непријатељима у Првом св. рату истицао се и Винстон Черчил. Њему су Срби били главни кривци што је сјајна руска офанзива генерала Брусилова у Галицији 1916. године сломила завојевачку армију Аустро-Угарске.

    Колико је Черчил био расиста и непријатељ србског народа најбоље се види по његовој изјави да су „мрски србски свињари“ изазвали пропаст Аустро-Угарских завојевачких трупа у Галицији – “Winston Churchill in The Unknown War indicates that, not only were the Austro-Hungarian casualties heavy, but also the abortive attempts to conquer the ‘hated pigfarmers of Serbia’ cost the Austrians their best chance to avoid the destructive Russian invasion of Galicia by winning a decisive battle in the first two months of the great war ( Види: Richard Wilmer Rowan, The story of secret service, New York, 1937, стр. 708).




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *