Када је 10.000 сати за мајстора мало

46. Међународно такмичење Музичке омладине у Београду

Плакат Виолина 46Пише Смиљка Исаковић

Легенда каже да се после 10.000 сати бављења било чиме, постаје врхунски стручњак.  Вероватно свуда осим у класичној музици, где је овај импозантни број сати само полазна тачка за следећих више хиљада сати вежбања. И тако до краја живота…

Београду се крајем марта по 46. пут одвијало Међународно такмичење Музичке омладине, ове године у дисциплини виолина. Млади музичари из наше земље и света показали су се у најбољем такмичарском светлу, онолико колико је могуће у датим околностима. У свету се већ дуже време води полемика око сврсисходности музичких такмичења и њиховог реалног утицаја на будуће каријере лауреата и такмичара. Наиме, није исто свирати прави концерт у сали са публиком и такмичарски програм, вишеструко обимнији, у неколико дана пред стручним жиријем, који чине светски уметници. Неко уме да се искаже као гладијатор, неко не. И нису такмичења једини услов да млади музичар касније постане врхунски уметник, али то је нека сасвим друга прича.
Пратећи младе виолинисте кроз три етапе такмичења, намеће се утисак да наступа време све млађих, све бржих и технички савршенијих мајстора овог инструмента. Да ли је то музика, показаће време. У међународном жирију били су виолинисти Иља Груберт (Холандија), бриљантни московски студент Јанкељевича и Леонида Когана, победник најтежег такмичења Чајковски у Москви 1978, који је одржао успешан мајсторски курс интерпретације виолинског концерта, те Магдалена Шћепановска (Пољска), Александар Снитковски (Атеље Снитковски, Француска) и наши педагози Маја Јокановић (Факултет музичке уметности) и Дејан Михајловић, легендарни професор виолине који је својом педагошком магијом одшколовао плејаду одличних виолиниста, од којих се не зна ко је бољи (Немања Радуловић међу њима). Обавезна композиција дошла је из пера свеприсутног српског композитора Милана Михајловића (две Багателе). Клавирски сарадници били су наши а светски, Наталија Младеновић и Уки Оваскаинен.
На отварању је било радно и свечано, говорио је новоустоличени ректор Универзитета уметности у Београду, композитор Зоран Ерић, да би затим камерни ансамбл Метаморфозис извео Вивалдија, Чајковског, и, наравно, Ерића. Наш најбољи такмичар од лане, виолончелисткиња Ирена Јосифоска извела је Свиту за соло инструмент Касадоа, и игре су могле почети.
Од неколико српских такмичара, двоје је ушло у финале: Немања Белеј (1993) и Уна Станић (1997), да би Уна на крају освојила друго место. Првопласирани је био Назар Федјук (1992) из Швајцарске, који је добио и награду за обавезну композицију, а трећи Пољак Јан Петкијевич (1994). Занимљиво је да је Уна Станић пре четири године награђена признањем Арт Линка као најперспективнији млади музичар за ту годину. Осим друге награде, она је добила и мајсторско гудало из атељеа Снитковски, као најмлађи такмичар, затим награду Удружења композитора Србије као најбоље пласиран домаћи кандидат, као и награду СУЛУЈ-а, слику Ане Ристић. „Алфа банка“ је наградила Матилду Луреиро (Португалија, 1994) за најбоље извођење Моцартовог концерта у финалу, док је Немања Белеј добио награду St Nicholas School и награду Коларчеве задужбине као најуспешнији финалиста по избору публике (гласала је на крају финала).
Публика, верна Међународном такмичењу Музичке омладине, пратила је све етапе у великој сали Коларчеве задужбине. Међутим, слушати такмичаре који се боре за најбољи пласман слично је осећању да присуствујете арени са гладијаторима, где понекад адреналин или страх да се такмичару нешто не деси помрачи светле тренутке дивне музичке баштине. Не верујем да се може слушати музичко такмичење хладнокрвно и без емотивног учешћа.
Легенда каже да се после 10.000 сати бављења било чиме, постаје врхунски стручњак. Вероватно свуда осим у класичној музици, где је 10.000 сати само полазна тачка за следећих више хиљада сати вежбања. И тако до краја живота. Мукотрпан је хлеб музичарски. Надамо се да ће ова дивна посвећена виолинистичка омладина овим и будућим такмичењима себи обезбедити светлу и успешну каријеру и да неће завршити као последње виолине у неком трећеразредном оркестру. Каже се да нада умире последња.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *