Хашка предизборна рачуница

ШешељПише Никола Врзић

Како ће ослобађајућа пресуда лидеру Српске радикалне странке Војиславу Шешељу утицати на резултат ванредних парламентарних избора у Србији?

Одавно пред неким судом није донета пресуда с којом је толики број људи (макар у Србији) унапред био склон да се сагласи, а која је истовремено дочекана као потпуно изненађење, као што је то пресуда Хашког трибунала у процесу против Војислава Шешеља, председника Српске радикалне странке. „Војислав Шешељ је након изрицања ове пресуде слободан човек“, закључио је прошлог четвртка читање сажетка своје пресуде председавајући трочланог судског већа, француски судија Жан-Клод Антонети; његовим речима, додуше, треба додати да је Шешељ сад слободан човек макар (или: само) до изрицања пресуде другостепеног, Жалбеног већа Хашког трибунала, будући да је главни хашки тужилац Серж Брамерц ове среде потврдио да ће његово тужилаштво уложити жалбу на пресуду Антонетијевог судског већа јер је то, из неког разлога, а видећемо ускоро и ког, „од највеће важности за Тужилаштво“.

[restrictedarea]

ШЕШЕЉЕВА ПОБЕДА Шешељ је, елем, испунио обећање дато када је добровољно отпутовао у Хаг 24. фебруара 2003. и у које можда ни сам тада није сасвим веровао. Победио је Трибунал, не само зато што Трибуналу није успело (за сада) да га осуди већ и зато што је његов случај потпуно демаскирао – уз знатан Шешељев допринос, али и мимо њега – праву, што ће рећи лажну природу хашке правде. О томе говоре већ и календарски подаци о току суђења Војиславу Шешељу, чија су људска права на суђење у разумном року – о садржају саме оптужнице, углавном за вербални деликт, да и не говоримо – прекршена такорећи у целости; пошто се, као што рекосмо, Трибуналу добровољно предао 24. фебруара 2003, на почетак суђења чекао је читаве четири и по године, до 7. новембра 2007, да би се суђење потом развукло још четири и по године, до 20. марта 2012. када су коначно изговорене завршне речи. Од тада, па до овог четвртка 31. марта 2016, још четири године дакле, чекало се и на изрицање пресуде. У међувремену, додајмо, Шешељ је „из хуманитарних разлога, због погоршања његовог здравственог стања“, пуштен на привремену слободу у Србију 12. новембра 2014. И том својом одлуком Хаг је прекршио и своја правила и сву досадашњу праксу, будући да је лидер радикала привремено ослобођен а да ни он ни Влада Србије – која ништа није ни била питана – нису пружили уобичајене и неопходне гаранције да ће се лидер радикала у Хаг вратити када буде позван. Подсећамо, овај хашки преседан, нимало безначајан, тумачен је тада на различите начине. С једне стране, постојало је веровање, које ће се убрзо испоставити као нетачно, да је Шешељ из Хага отеран на брзину, како тамо не би преминуо и тиме додатно уздрмао ионако пољуљани кредибилитет овог суда; с друге стране стајало је мишљење да је вођа радикала, и некадашњи партијски старешина актуелног председника и премијера Србије, у Србију пуштен како би био употребљен против Томислава Николића и Александра Вучића.

 

ПОЛИТИКА ВЕЛИКЕ СРБИЈЕ Ослобађајућа пресуда Војиславу Шешељу, док смо још код ње, није значајна само за Војислава Шешеља и његову породицу и партију. Неким чудним обртом судбине, хашко ослобађање Војислава Шешеља Србији је донело више добра него сам Шешељ током читаве своје јавне каријере. Већ утврђена хашка истина, с претензијом да постане и неупитни историјски факат, о Србима као јединим кривцима за ратове у бившој СФРЈ и о злочиначком пројекту Велике Србије који је почивао на тежњи да се етнички очисте сви који нису Срби, Антонетијевом је пресудом постала само једна од могућих, али више не и једина истина утврђена у Хашком трибуналу. Веће које је судило Шешељу, тако, утврдило је да нису доказане тврдње тужилаштва „да је цивилно несрпско становништво било изложено распрострањеном и систематском нападу у великим деловима Хрватске и БиХ“ већ је „постојао оружани сукоб између противничких војних снага који је обухватао цивилне елементе“; није било организованог етничког чишћења него су „цивили бежали из ратом захваћених подручја и склањали се у места у којима су се налазили припадници исте етничке или верске групе“; није било „масовног напада на цивилно хрватско становништво у Хртковцима“; „по мишљењу већине чланова Већа (изузетак је судија Флавија Латанци), пројекат Велике Србије (…) је а приори политички, а не криминални циљ“; штавише, „приказујући успостављање српских аутономних области у Хрватској и БиХ као акте који су део злочиначког плана стварања Велике Србије, без расветљавања њиховог ширег контекста, тј. отцепљења и Хрватске и БиХ (…) тужиочево тумачење у најбољем случају замагљује хронологију догађаја, а у најгорем случају их искривљује… Већу су предочени бројни докази који потврђују наоружавање локалних Срба у Хрватској и БиХ. Међутим, докази такође показују да су се наоружавали и хрватски и муслимански цивили. Та општа слика чини веродостојном, по мишљењу већине, разумну могућност да су се све зараћене стране припремале за неминовна непријатељства како би сачувале територије за које су сматрале да им припадају, а не да се радило о јединственим и једностраним поступцима српских агресора које је покретао искључиво злочиначки циљ протеривања цивила других националности“… Све у свему, укратко, сагледавши читав контекст несреће која нас је задесила, веће судије Антонетија дошло је до разумног закључка да Срби нису једини кривци и злочинци. И тиме је порушило наратив који Хашки трибунал, његово тужилаштво и судије у спрези, ствара од свог оснивања. Па отуда и она напомена тужиоца Брамерца да је жалба на пресуду Шешељу „од највеће важности за Тужилаштво“. Толики значај она нема због самог Шешеља, већ због Србије и улоге која јој је намењена у будућим историјским читанкама. Зато, уосталом, с опрезом треба сачекати исход Брамерцове жалбе.

КАЛЕНДАР Али какве све то има везе са српским изборима, ванредним парламентарним и редовним војвођанским и локалним, који ће бити одржани 24. априла? Очигледно је: Шешељева победа над Хашким трибуналом поседује потенцијал да побољша изборни резултат његове Српске радикалне странке. Али није тако једноставно. Кључно питање је може ли се ова ослобађајућа пресуда – којој ће последица бити раст СРС-а, видећемо још и колики – може ли се она протумачити као покушај власника Хашког трибунала да још једном употребе Војислава Шешеља како би ударили на актуелну власт његових бивших сарадника, као што тврде бројни представници Српске напредне странке, па и сам Вучић кроз оцену да Трибунал „делује као политички суд, а не као правна институција“, уз драматично упозорење да „никад нисмо били ближи губитку избора“? Да ли је, дакле, ослобађање Шешеља удар на Вучића?

Пре свега, ослобађајућа пресуда Војиславу Шешељу је, како рекосмо, представљала потпуно изненађење; а опет, с овом накнадном памећу, узимајући у обзир упадљиво пристојан начин на који се судија Антонети односио према Шешељу током трајања поступка, не може се сматрати и сасвим неочекиваном. Ово говори да нема уверљивог доказа на основу кога би судија Антонети могао да буде оптужен да је, у дослуху са споменутим газдама Хашког трибунала, одлучио да ослободи Шешеља. Насупрот томе, уверљиви су докази да Трибунал иначе пресуђује на основу политичке, а не правне потребе. Али заправо није, за ову дискусију, ни битно зашто је донета одлука о ослобађању Шешеља него када је она донета. А најављена је, и донета је, пошто су избори у Србији већ расписани (најављена је, званично, 19. фебруара), што њену политичку употребљивост чини очигледном. Тим пре што је свежа и друга хашка пресуда – Радовану Караџићу на 40 година затвора која је Србију разбеснела макар колико ју је Шешељева обрадовала ма шта ко мислио о Шешељу – такође и званично најављена (18. фебруара) а онда и донета (24. марта) пошто се сазнало (17. јануара) да Србија иде на ванредне парламентарне изборе. Што ће рећи да су страсти у Србији најпре усталасане Караџићевом пресудом, а онда и сасвим распаљене Шешељевом, а то је двоструки ветар у леђа и Шешељевим радикалима и српској десници уопште. Признао је ту чињеницу и Вучић, чија цитирана изјава о могућем губитку избора у целости гласи: „Синоћ сам добио прво истраживање у овој општенационалној еуфорији и потпуно је јасно, никад нисмо били ближи губитку избора.“

 

МАТЕМАТИКА СРПСКИХ ИЗБОРА На страну ова (мело)драматика, али зашто би Запад давао ветар у леђа антизападним/проруским снагама у Србији? Парадокс је само привидан, а при томе не обраћамо пажњу на теорије завере о дослуху српских десничара и патриота са западним разбијачима наше земље. Ствар је, наиме, чисто математичке природе.

У размишљању и анализи полазимо од тога да Запад, наравно, не жели да на власт доведе антизападне снаге, али жели да ослаби власт Александра Вучића у Србији, и то чак и нема много везе с упитаношћу колико је он конструктиван у односу на интересе конструктора Западног Балкана у последњих четврт века. Зашто? Једноставно, зато што је слабији човек на власти, колико год био конструктиван или не, подложнији притисцима од јачег. Јачи, наиме, може да помисли на самосталну политику и некакав отпор, слабији о томе не може ни да сања. Управо зато и нема сумње да Запад у овом тренутку има мотиве да ослаби Александра Вучића, не зато што је изразито против њега већ зато што изразито јесте за себе и за остваривање сопствених интереса.

Е, сад. Како то учинити? То јест помоћу кога? Помоћу традиционалне прозападне колоне у Србији, дакле жутих у свим њиховим нијансама, што би било и најлогичније и већ виђено, нарочито пред изборе 2007. и 2008. године (о 2000. да не говоримо)? Од њих, сада, слаба вајда. Откако су изгубили власт остали су и без политике, кампања им је више него бледа, лидери потрошени, и, што је најважније, потенцијал за раст на овој страни мали је до никакав. На прошлим изборима, 2014, ова групација укупно је освојила – хајде да будемо прецизни – 20,22 процента гласова (збир Демократске странке, Бориса Тадића, Чедомира Јовановића, „Доста је било“ Саша Радуловића и покојног УРС-а Млађана Динкића). Споменути недостатак политике, свежих лица и свежих идеја, уз све што се у међувремену издогађало у Европској унији – као јединој идеологији ових странака – простор за повећање њиховог броја гласова чини изузетно скученим, чак мањим него што је био; да воде енергичнију и садржајнију кампању некаквом би напретку можда и могли да се надају, овако, сва је прилика, биће срећни ако уопште сви пређу цензус и ако у збиру догурају до тих двадесетак одсто гласова. Истраживања која су доспела до јавности – ЦЕСИД-а са Б92 и Ипсоса – ДС-у, Тадићевој коалицији са Чедомиром Јовановићем и Ненадом Чанком и покрету „Доста је било“ Саше Радуловића дају по око пет одсто гласова. Уз очигледно мањи проценат на који може да рачуна Борко Стефановић са својом Левицом Србије, у најбољем случају (по њих) долазимо до оних двадесетак одсто гласова са прошлих избора. Уколико нас ова истраживања и наше резоновање не варају, нарочитог простора за слабљење Вучића са ове стране баш и нема.

Ствари, међутим, стоје сасвим другачије на десној страни политичког спектра. Пре две године, када је Вучићев СНС добио 48,35 одсто гласова, десница је подбацила жестоко, нашавши се на свом историјском минимуму. ДСС је, подсећамо, тад освојио 4,24 одсто гласова, Двери 3,58 одсто, обезглављени радикали свега 2,01 одсто. Укупно, у збиру, ни десет процената гласова. И због тога што је тешко поновити толико лош резултат, и због споменутог хаоса у Европској унији, и због општег и сасвим природног тренда раста деснице упадљивог у читавој Европи а не само код нас, и због Вучићевог иритантног кокетирања са НАТО-ом, укупни раст деснице на предстојећим изборима морао би да се догоди. Зато је то, тренутно, једина страна с које се реално може угрозити Вучићева (пре)власт. Зато Запад има користи од раста популарности Српске радикалне странке, подстакнутог ослобађајућом хашком пресудом Војиславу Шешељу. Што наравно не значи да Шешељ није заслужио да буде ослобођен. Али и да не треба да се потруди да Србији буде користан као што јој користи ослобађајућа пресуда која му је изречена, и која је онолико изнервирала Сержа Брамерца и његове овдашње сапатнике.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Jadna i bedna proevropska vlast gura srpski narod u EU bez pristanka 99% naroda, ali njih mišljenje naroda ne interesira. Šta uopšte imamo razgovarati s papom ako Stepinca želi proglasiti svetim? To je urinisanje svih srpskih nedužno stradalih žrtava u Hrvatskoj. Ako SPC na to pristane onda svi Srbi mogu isti tren postati katolici. Koje poniženje za Srbe da ne može biti veće. Tako su naši mudri političari pristali na razgovore Kosova i Srbije pa danas imamo grancu s tim delom Srbije i nažalost ništa naučili nismo.

  2. Pa zasto i jednom Srbinu smeta sta Hrvati zele da urade sa Stepincem.Ja se nadam da ce oni to i uraditi. To ce postati deo istorije Hrvatske. Vatikana i svih ostalih zemalja sveta koje ce ili podrzati takvu odluku ili je nece komentrisati a nataj nacin je nece ni kritikovati. Svetski poredak danasnjice veruje da ce vecito vladati svetom, pa zbog toga oni mogu da donose bilo kskve odluke.Oni vladaju preko novca, kada to nije dovoljno (Gadafi), onda dolazi prica o demokratiji, ljudskim pravima i naravno sva vojna sila kojom raspolazu. Tako je bilo do sada. Svima onima koji su prepoznali “znacaj rusenja” berlinskog zida, i staviliga ispred moralnog koda i svatosavlja kazem, prepoznajte znacaj Ruske intervencije u Siriji. Svetski poredak dana vise nema vojnu premoc.
    Oni vise nikada ne ce smeti da napadnu i da razbiju zemlju koja za prijatelj ima Rusiju. I da se vratim Stepincu.
    To ce biti jedna od mnogih uzasnih odluka , mozda i dosenu zakon o kaznjavanju ko se suprostavi takvom misljenju. To me uopste ne bi iznenedilo. Do ci ce dan , on nije daleko kada ce opet postojati sloboda govora i stampe, kada ce oni oslabiti i nece predstavljati snagu. Istina je na nasoj strani. Ne znam zasto SPC pokusava da Hrvatima spasava obraz. Pustite ih da padnu do dna, jedino tako ce shvatiti vrednovanja Vatikana. Mozda je to najbolji nacin da shvate da su oni Srbi Nastariji narod Evrope i tek tada mogu da krenu putem dhovnog oporavka.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *