Грађа за речник 16 – Цена ангажовања

Пише Милован Данојлић

Од дугог ћутања и гутања у човеку се напуни бес, па га просипа где може и кад се сме. И то је оно што поништава вредност дрског иступа: ниска цена ангажовања. Храброст, без ризика, дође као маскирани кукавичлук

Не, не, писац не би требало да се упушта у дневна политичка спорења и препуцавања, а избећи свако уплитање је тешко остварив идеал. Окружени смо политиком, дишемо је као ваздух загађен угљен-диоксидом. Слушајући шта се говори, и гледајући шта се чини, улазимо у немуште спорове, дакле, учествујемо. Извесно осећање укуса спречава ме да на сав глас проговорим. Језик ми је непримерен, није погодан за посредовање између супротстављених друштвених група и собом обузетих појединаца, где је свако делимично у праву, и где се арбитар опредељује одустајући од пуне правичности. То је богата грађа за приказивање и за изобличавање, без доношења коначних пресуда. Писац је истовремено изнад, и испод ситуација с којима се политика непрестано суочава. Стара курва, каже се у народу. Шта ће, кад је у таквом положају: свима се даје, свакоме обећава испуњење онога за чим тежи, а учиниће шта се и како буде могло.

Па уместо да буде срећан што се не мора бавити незахвалном работом, писац се, повремено, затрчава у кужно поднебље. Дојади му симболичка веза са животом, пожели да уђе у арену. Додуше, језик политике је сасвим друкчији од језика књижевности, али се лако савлађује. Свакодневно нас са свих страна засипа; и врапци су га, крај отворених прозора наших кућа, научили. Ено познатог писца како се ограђује од присуства председника Републике у културној установи републичког значаја. Некад су се од онога што говоримо и пишемо ограђивали секретари ГК, ЦК, ПК, и других К, наглашавајући да су наша схватања неприхватљива, као да их је неко терао да их прихвате, па се морају бранити. Сад се улоге мењају: писац се ограђује од физичког присуства јавне личности на јавном месту. Ограђивање је једна од цвећки политичке реторике; као проверена мађијска формула она се залепила и за непца уваженог колеге. Није могао да одоли њеној привлачности. Дала му се, најзад, прилика да шефу ослабљене државе саспе у брк да га не воли. Под Брозом му то не би пало на памет, а не би се усудио ни под Доланцем или Љубичићем. Од дугог ћутања и гутања у човеку се напуни бес, па га просипа где може и кад се сме.

[restrictedarea]

И то је оно што поништава вредност дрског иступа: ниска цена ангажовања. Храброст, без ризика, дође као маскирани кукавичлук. Исход је нежељен и парадоксалан: изгредник је доказао да живи у слободној земљи у којој је допуштено вређање њених највиших представника. Много је лакше добацити увреду него изобличити појаву или личност у песми, памфлету, сатиричној причи, роману… Писањем се речи учвршћују у простору и у времену, док их говор препушта свакојаким случајностима и неспоразумима. А једино се писањем даде разложити и надвладати нелагода која нас обузима кад се нађемо у друштву моћника. Дано нам је да пишемо, да пониремо у суштину, а не да се изјавама ограђујемо. Истерани на њихов терен, показујемо жалосни дилетантизам и интелектуалну незрелост. Тај, детињасти положај изазива, бар код мене, сажаљиво осмехивање: говорник некога или нешто опонаша, па га не узимамо озбиљно.

У овој врсти ангажовања истакли су се, у другој половини прошлог века, неки кругови париске интелигенције; без везе са стварним животом, ти су се медијски мислиоци опредељивали напамет, држећи се апстрактних мерила и непоузданих обавештења. Тако су били принуђени да праве невероватне вратоломије. „Нови филозофи“ су почели као маоисти и поборници крволочног Пола Пота, да заврше као пропагандисти НАТО-а. Ангажовање у кули од слонове кости је циљ по себи, терапеутска кура за прикривање духовне пустоши и јаловости. У недостатку правог Хитлера, на коме би потврђивали храброст и напредност, добро им дођоше Милошевић и Башар ел Асад, а у било којем сабирном или мигрантском логору препознаће реплику Аушвица. Борба за велике идеале, вођена из досаде, ситости и уображености, оставља укус спрдње и надмене игре са озбиљним стварима. Малим поводима потежу се велике, посвећене речи, олаким уопштавањем читави се народи стављају на стуб срама, што смо искусили и на нашој кожи. Непоштовање значења речи добило је фантастичне размере. Епидемија је захватила и наше крајеве. Недавно чусмо да је и програм отпуштања државних чиновника геноцид. Браво!

Однос писца према језику, дакле према животу, подређен је захтевима лепоте, истинитости и мере, озрачен оним што Унамуно назва el sentimento tragico de la vida. Примера ради, смрт, најтеже животно питање, за политичког радника се своди на побољшање здравствене службе, и на уређење гробаља. То је тако, и тако треба да буде. Једни гледају у даљину, а други преда се, посвећени ономе што се даде урадити за трајања мандата, или у току петогодишњег плана, што је довољно за отклањање кварова на машинерији. Суштински напредак је исход дугих еволутивних процеса. Политичка класа тај процес убрзава или успорава, али га из прстију неће исисати.

Борци за демократију, људска права, слободу и „Европу“ огадише нам све те велике идеје. Увежбани декламатори, интелектуални доколичари, обожаваоци хуманитарних ратних похода, мрзовољни човекољупци, телевизијски мудраци и алтруисти егоистичког хабитуса, како отворе уста знамо шта ће рећи. Са њиховим политички тако исправним ставовима не можете се ни сложити ни спорити. Не верујете им. Не верујете у великодушност трговачких путника ко зна којих и каквих центара моћи, решених да у свим правцима олакшају проток својих јефтиних идеја и скупог капитала. Међу њима, дакако, има и простодушних добронамерника опијених испарењима исправномислећег једноумља. Остаје вам да им се благонаклоно смешкате онако како се осмехујете деци.

Овај ниво јавног ангажовања, у сваком случају неповољан по књижевног ствараоца, има смисла једино као скупо плаћена лична судбина. Цену су утврдиле велике тираније ближе и даље прошлости: она се плаћа прогонима, робијањем и животом. Велики пример таквога страдалништва даје нам Џорџ Орвел (1903–1950). Лаж, дволичност и насиље он је искусио у безброј прилика и у разним добима живота, и то преточио у сваки редак написаног. То је порука, то је атмосфера његових романа (1984, Животињска фарма), то нас осваја у сведочанствима о сиротовању у великим западноевропским престоницама, у путопису из Шпанског грађанског рата, као и у блиставим огледима, посебно оним о изопачавању језика, те о природи британског колонијалног царства. У судару с епохом, писац је сагорео, али нас жар његовог самоспаљивања и данас греје.

Један од најинтелигентнијих енглеских дечака из првих деценија прошлог века, Орвел је истеран из Итонског колеџа као неспособњаковић, због неке песмице у којој је професор Ендрју Гау (Gow) звани Granny Gow (Бакица Гау) препознао алузију на своју претерану нежност према дечацима. Као пропалом ђаку, остало му је да потражи посао у некој колонији; провео је пет година у бурманском полицијском корпусу, где је навукао болест која ће га пратити до краја живота. Карактер британске светске владавине предочио нам је у есеју О убијању слона. Перући суђе у једном париском ресторану упознао је мрачну позадину града светлости, и суштину међуљудских односа у капиталистичком рају. Иако левичар, из Шпаније се вратио као антикомуниста. Дволичност енглеског естаблишмента опседала га је до последњег даха. Стигао је да постави питање штампи и Влади Њ. величанства како се то Дража Михаиловић, преко ноћи, од првог герилца Европе претворио у издајника. Постоји сценарио једног „параноидног трилера“ према коме је, као тежак туберан, у болници задављен.

Тако изгледа пуна цена ангажовања. Прескупо, није за свакога. Ми, у нашој средини, имамо пример разумнијег пропливавања кроз ружна времена. Дао га је Иво Андрић (1892–1975). Својим односом према стварима и речима, својом синтаксом, Андрић је тридесет година пркосио тоталитарном поретку. Његова негована реч, у празничним бројевима новина, наводила нас је на упоређивање са ругобом и громком празнином новогодишњих порука и првомајских поздрава на првим страницама тих истих листова.

А Андрићево чланство у владајућој партији доживљали смо као величанствену лакрдију.

[/restrictedarea]