Почетна / Друштво / Европа је устала против Бога

Европа је устала против Бога

Конференција 1Пише Наташа Јовановић

Како је православна интелигенција одговорила на питање хришћанског поимања велике миграционе кризе

Вештачки произведен талас масовног избеглиштва бацио је рукавицу у лице не само актерима ове монструозне замисли, и његовим жртвама, већ је изазов стављен и пред носиоце хришћанске мисли. Где су границе милосрђа и ко их одређује, какав је хришћански одговор на преструктуирање света, и мењање лица европског друштва, да ли је својим амбивалентним односом према милионима миграната с једне стране и натурањем општеевропских вредности, с друге, савремена Европа подигла глас против Бога? Није ли пред нама фундаменталан избор: желимо ли живот у складу са измишљеним вредностима или онај који би се темељио на заповестима Божјим и законима природе и човека. У светлу разматрања ових питања друштвени, православни, политички и религиозни посленици из двадесет држава света, окупљени у Пироту на великој међународној конференцији Фонда јединства православних народа, покушали су да одговоре на оно кључно: какав је хришћански одговор на миграциони талас са Блиског истока и из Африке.

Православно друштво, сложили су се учесници скупа, није нимало имуно на сложену, драматичну и противречну ситуација у свету. Напротив, православље је у великој опасности.

МРЖЊА ИСЛАМСКОГ СВЕТА Др Валериј Алексејев, историчар, професор на Ломоносову и директор ФЈПН, истакао је у свом излагању да проблем савременог избеглиштва јесте историјски условљен и везан за давно насталу економску и социјалну неједнакост, националне противречности и међурелигијска размимоилажења. Међутим, указао је Алексејев, у такав оквир глобални играчи су убацили карте религиозног фундаментализма и екстремизма и започели пројекат с чијим последицама се данас суочава цео свет.

„Избеглиштво и хришћанство нису нове појаве. Од раноапостолских времена, хришћани су били суочени са протеривањем и истребљењем. Али савремени проблем избеглиштва је диригован, уплетен у сценарио глобалне деструкције са јасно подељеним улогама међу глобалним играчима – с једне стране иза овог егзодуса стоје династије нафтних шеика Персијског залива, с друге политичке снаге са некадашњег поствизантијског простора које сањају о обнови Османског царства, и с треће то су кључне фигуре Новог светског поретка које удобно смештене иза океана усмеравају хаос на Блиском истоку, истовремено себе представљајући пријатељима Европе. Проблем савременог масовног избеглиштва је политички проблем, али он захтева и хришћанско промишљање, јер овај пројекат западних сила није лишен хришћанске димензије.“

Алексејев напомиње да иза масовног избеглиштва стоји планиран хришћанско-муслимански сукоб који може да нарасте до размера међуцивилизацијског конфликта.

„Егзодус афроазијског становништва у земље Старог света има за резултат окрутан сукоб култура, прекрајање религијске карте Западне и Централне Европе и нарушавање етно-религијског фактора који је утемељен на континенту. Духовни простор Европе, захваћен метастазом владајућег либерализма, нашао се незаштићеним пред духовно-културном инвазијом споља. Европско хришћанство западног модела пало је пред овом претњом.“

Опет, метод агресивног наступа, пробој ислама на неосвојене територије и упад у нову  средину, подсећа Алексејев, присутан је у исламу од његовог оснивања.

„И пророк Мухамед је практиковао такав метод, који у преводу са арапског значи ’Разбојнички упад’, а уз помоћ којег је ислам освајао нова пространства и увећавао број својих следбеника. Да би се агресивном салафитском исламу који видимо данас додала већа рушилачка енергија, није било довољно да се он судари само са хришћанством, већ да се унесе и раздор унутар исламског света – подела на суните и шиите. Терористичко лице ислама је варварски салафитски одговор на бездушну вестернизацију и глобализацију, на феминизам, плурализам, ЛГБТ, социјалну неравноправност и ништавило које је створила капиталистичка хегемонија Запада. Сублимирана мржња исламског света коју су артикулисали салафити, реванш је за вишевековно угњетавање либералног Запада“, истакао је Алексејев.

БЕЧ НИЈЕ СИГУРНО МЕСТО Хиљадугодишње искуство Православне цркве не предвиђа доношење брзих одлука које диктира тренутна ситуација. Њен став је да мора да мисли у категоријама Светог писма, Божјих заповести и историје.

Наглашавајући да размишљање у категоријама Светог писма значи мислити о позицијама и решењима, узимајући у обзир последице данашњих догађаја и то како ће они утицати на хришћанске народе, представник Бугарске православне цркве протојереј Серафим Стојанов Петров је навео да се проблем масовног избеглиштва може решити само прекидом рата, а не поделом квота за улазак избеглица у земље ЕУ. Такође, упозорио је и на то да ситуација, сем тренутног питања материјалног обезбеђивања и солидарности са долазећим људима, отвара питање стабилности и суживота: у каквој духовној средини треба да се нађу хришћански народ ако се оволики прилив избеглица настави до степена који може да измени етнички баланс територија које је Бог предвидео за православне народе.

„Људи који долазе у наше земље морају проћи строгу контролу. Став Бугарске православне цркве је да им треба помоћи, али у исто време чувајући црквену заједницу како бисмо могли да гарантујемо да ће и она хришћанска бити заштићена“, истакао је протојереј Серафим.

О аустријском искуству са избеглицама присутне је упознала Андреа-Анастасија Сандхакер, председница Института Суворов у Бечу.

„Пажљиво се односим према статистици, уверена да се такви подаци морају проверавати на сопственом искуству, а моје искуство са избеглицама и сусрет са том непрегледном масом на железничкој станици навело ме је да први пут у животу помислим: Овако почиње апокалипса. Живела сам у Москви за време Јељцина и нисам се плашила, живела сам у Београду одмах после Милошевићеве оставке и нисам се плашила, у Пољској и Јужној Америци сам такође провела године и нисам ни због чега страховала. Међутим, данас као грађанка Аустрије плашим се за свој живот.“

Андреа-Анастасија Сандхакер је изнела податак да 65 одсто становника Беча нису Бечлије и да се у овом граду злочини нижу док медији о њима извештавају штуро или их уопште не помињу.

„У Аустрији не постоји место које нема центар за пријем избеглица. Аустријска влада донела је аутократско решење без консултација са локалним властима. Неугодно ми је што овако оштро говорим о миграцији новог доба, и ограђујем се правећи разлику између људи који су напустили своје домове због рата у њиховој земљи, и оних друге категорије, који су дошли да спознају европски рај. У школама 90 одсто ученика не говори немачки језик. Слична је ситуација у болницама, дечјим вртићима, радњама… То утиче на стварање атмосфере несигурности и страха. Лице наше земље, малих места, регија, одмаралишта и бања се променило. Ако наши либерални закони не буду претрпели неопходне измене, јасно је да ће пристигли народ остати да живи у нашој земљи. Источноевропски партнери су више пута указали да квоте нису решење за овај проблем, и морам да се сложим са њима“, навела је Сандхакерова.

Конференција 2

ЕВРОПСКИ УСТАНАК ПРОТИВ БОГА У исцрпном реферату на тему „Миграцијска криза као одраз кризе погледа на свет савремене Европе“, архимандрит Серафим Шемјатовски, представник Православне цркве чешких земаља и Словачке при Московској патријаршији подсетио је на етимологију речи „криза“, која потиче од речи „суд“, те да је ова криза заиста суд за Европу, суд историје над политичким избором низа водећих држава.

„Последњих годину-две често слушамо о либералној демократији. Сетимо се како су европски новинари негодовали када су у Русији почели да говоре о ’сувереној демократији’, тврдећи да појму демократија не треба ништа додавати. А сада видимо да је могуће додати и реч ’либерална’. То говори о недоследности западних политичара. Проста и јасна, истинска демократија је власт већине. ’Либерална демократија’ је власт мањине, или ’мањина’ над већином. Овде се јасно види идеја савремене западне политичке мисли – под видом заштите слабих и сиромашних ’мањина’, већина је лишена права да одреди живот и судбину своје земље. А ако погледамо дубље, онда је пред нама не само криза идентитета Европе већ и криза погледа на свет која потиче из покушаја ревизије закона живљења. У суштини, ово је устанак против Бога.“

Ако се са хришћанског аспекта осврнемо на историју, конкретно на свештену историју људског рода, уочићемо да је избеглиштво појава свих епоха, па би се и статус Цркве, утемељене у Царству Божјем, могао означити као перманентно избеглиштво, што јој омогућава да разуме избеглице. Но да ли из тог аспекта можемо разумети актуелни миграциони талас покушао је да објасни Будимир Алексић, председник Политичког савета Нове српске демократије и професор Цетињске богословије, који је излагао о теми „Хришћански смисао проблема избеглиштва и сеобе као инспирација српске књижевности“. Да бисмо избегли сваку недоумицу и лингвистичку непрецизност, Алексић инсистира на прецизирању појма основног термина теме скупа, а то је термин избеглице.

„Реч избеглица носи јак емоционални набој, па особе на које се тај термин односи априори добијају симпатије и саосећање. Та реч, очигледно, садржи вектор правца кретања: није важно у којем смеру се пресељавају људи, много је важније да они брзо напуштају место где живе. Иако многи које данас овако именујемо не желе да оду далеко од своје отаџбине, већина би да стигне у туђу земљу где их, како се надају, чека спокојан и бољи живот, који нису изградили у сопственој земљи. Полазећи од овога, правилније би било користити термин мигранти, дакле они који су у потрази за бољим животним условима. Уз то, они не само да траже већ и захтевају такве услове на рачун оних који су се, за своју и добробит своје земље, трудили много година. Али зар су, на пример, Либијци лоше живели у просперитетној држави коју је створио изузетан арапски лидер Гадафи? Зашто га нису одбранили, већ су издали и њега, и будућност своје деце. Помажући туђинским војницима и сопственим Јудама да сруше њихово гнездо, данас захтевају да им неко други савије ново гнездо“, навео је Алексић.

О УКРАЈИНИ СЕ ЋУТИ Данас у већини европских земаља влада криза погледа на свет који прети да прерасте у кризу целог европског система безбедности. На ситуацију у Белорусији, и одјеке кризе у овој земљи, осврнуо се Игор Котљаров, директор Института за социолошка истраживања у Минску. Он је навео да пуцњи у срце Европе, погибија људи, рушење вишевековних вредности говоре да је зло закуцало на врата света.

„Као резултат десио се распад целокупног система светског поретка, распад светског система заштите од агресије и насиља, уништене су људске вредности и идеали. Лаж је ушла у све поре живота. Требало би да се сетимо речи из Откровења Светог апостола Јована Богослова: ’Сишао је ђаво у великој јарости, свестан да нема много времена’, али и поруке апостола Павла: ’Отрезните се, будите будни, зато што противник наш хода као разјарени лав који тражи кога ће прогутати’.“

Котљаров је у свом излагању подсетио и на избеглице из Украјине и чињеницу да је у Белорусију из Доњецка и Луганска стигло скоро 160 хиљада људи. Све избеглице су захваљујући указу председника Белорусије добиле дозволу за привремени или стални боравак. Улога Православне цркве у прихватању избеглица је велика. Сакупљање помоћи организовано је 2014. уз благослов митрополита минског и заславског патријаршег егзарха целе Белорусије и патријарха московског и целе Русије.

Др Катарина Самојлик из Украјине поставила је питање зашто се о избеглицама из Украјине помно и смишљено ћути, док миграциона криза са Блиског истока, скована у западним центрима, плени светску пажњу. Самојликова је навела да догађаје у Донбасу не треба да посматрамо у локалном контексту јер су они резултат глобалних промена. Цивилизацијски избор је вододелница међу супротстављеним странама: улазак у ЕУ или Евроазијску унију.

„Данас је Украјина полигон за решавање геополитичких питања на шта указују факти, учешће грађана различитих држава у конфликту у Донбасу. Пре две године нисмо могли да замислимо какву трагедију ће донети постмајданско време. По подацима Министарства за социјални рад, у Украјини је 1.684.815 лица расељено унутар државе или 1.332.405 породица принудно пресељено углавном из Доњецка и Луганска. По подацима Дечјег фонда УН, у Украјини је приближно 130.000 деце отишло у друге регије Украјине. Резултат последњих догађаја у Донбасу су огромни губици становништва и одлазак у друге државе, као и унутрашња миграција. Ово је произвело прерасподелу становништва. По оценама Управе врховног комесаријата УН о питањима избеглица, послато је мноштво молби за добијање статуса избеглица у седам суседних држава. Сем тога, 732.000 људи у иностранству борави по другим основама, 81,3 одсто избеглица налази се у Русији, 11,3 одсто у Белорусији, и 6,1 у Пољској. Ово су званични подаци који ни из далека нису потпуни и коначни. Општеутврђени губици становништва кроз миграцију која је резултат војног конфликта крећу се од 1,1 милион до 1,5 милиона људи. Реч је претежно о становницима Донбаса и Луганска. У Доњецкој области од 28 градова разрушен је 21 град, а од 18 срушено је њих 13. У Луганској области разрушено је 13 градова и осам регија. Ове чињенице сведоче о размерама катастрофе у нашој земљи. Услед рушење рудника, комбината и фабрика скоро два милиона радно способног становништва остало је без посла.“

Бавећи се темом духовне димензије миграционе кризе, Наталија Коцева, председница српског одељења ФЈПН, покренула је дебату питањем да ли ЕУ, која у преамбулу свог основног акта није укључила хришћанске вредности као темељ ЕУ, може бити способна да се суочи са било којим проблемом. Она је истакла да је дестабилизација Европе скопчана са чињеницом да је реч о народима који су заборавили своје хришћанске корене, подсећајући да су се услови за револуцију 1917. у Русији стекли када је либерална струја покушала да одговори на изазове Запада.

„Васпитавање патриотске свести у Русији и то што је она данас хришћанскија од Европе разлози су необјављеног рата који се води против ње“, закључила је Коцева.

Учесници конференције су се сложили да процес дехристијанизације Блиског истока, тамо где је хришћанство рођено, води дехуманизацији не само Блиског истока већ и целокупне савремене цивилизације.

А исламски протести не ишчезавају са војним поразом Исламске државе на главним фронтовима. Муслимански свет се пробудио и сада захтева део светских богатстава. У судару две идеологије, исламске и либералне, историја још није рекла последњу реч.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *