Почетна / Колумне / ЕУ и једино гастрономски коректно јело

ЕУ и једино гастрономски коректно јело

Дијего ФузароЗа „Печат“ из Милана Дијего Фузаро

На основу онога што се десило у 2014. и што се дешава данас, могуће је предвидети да ће бити наметнут јединствени модел за столом – једино гастрономски коректно јело, храна која је еквивалент једине политички коректне мисли. То је, могли бисмо рећи, прехрамбени глобализам: он уништава право на разлику и на локални производ, пребацујући све у руке неограниченој транснационалној моћи и, прецизније, мултинационалним компанијама

Лепота, то је Европа!“1 Да је то неки филм, тако би се назвао, нема сумње. Међутим, нажалост, то није филм већ оштра и немилосрдна (али и надреална, рецимо и то) стварност чији смо становници. Стварност која надалеко превазилази машту.

„НА ТО НАС ОБАВЕЗУЈЕ ЕУ“ Та парола, која је тек сада постала јасна као сунце, значи следеће: од 13. децембра прошле године један нови пропис ЕУ укида обавезу да се на паковању означи фабрика произвођач хране (осим за месне и млечне производе) која стиже на наше столове. Дакле, у пракси, не знамо одакле долази храна коју конзумирамо. Нити под којим уговорним и радним условима је произведена.

Шта да се каже? Европска унија је великодушна: наставља да дели поклоне банкама и мултинационалним компанијама. Кога брига ако то великодушно понашање иде на штету локалних радника и компанија, а такође на штету марке made in Italia. Важно је да увек тријумфује свети принцип глобалне конкурентности. И тешко свакоме ко се усуди да га доводи у питање! Аутоматски ће га политички коректни хор жигосати и ућуткати као фашисту, стаљинисту, ретроградног, антимодерног и екстремисту. Боље парадокс, него предрасуда, говорио је Русо.2

[restrictedarea]

Све више и више се стиче утисак да примамљив и убедљив став то од нас тражи Европа (омиљена реченица политичара сведених на понизни ранг техничара и специјалиста, без интелигенције) крије, у стварности, много мање допустив императив на то нас обавезује Европа. Могућност преговарања, па чак и дијалошког и рационалног разговора заиста изгледа минимална. Заповести тржишта, баш као и божје заповести, не расправљају се: извршавају се без поговора. Изазива подругљиви осмех чињеница да ову дубоко теолошку логику често промовишу корифеји атеистичког секуларизма и фундаментализма, они који су продали срце и душу идолопоклоничком монотеизму тржишне економије.

Чини се да се стварно може рећи, уз Хамлета принца Данске, да постоји метод у овом лудилу. Прво се воде медијске кампање против црвеног меса и против свих производа домаће и сеоске традиције (француски сиреви, напуљске пице итд.) које проповедници економске теологије из Брисела често проглашавају артиклима ван евроунијских норматива. Затим, уводи се – баш тако! – могућност да се једу чак и ларве и инсекти. У међувремену, врши се припрема за разорни европско-амерички ТTП3 споразум, својеврсни цунами за радничке плате и за италијанску производњу. А сада да кажемо последње, али не и најмање важно, да није више обавезно навести порекло хране. Свако ће извући, ако још уме да сабере 2 и 2, закључке за себе, сигурно неохрабрујуће.

ПРЕХРАМБЕНИ ГЛОБАЛИЗАМ Дакле, на основу онога што се десило у 2014. и што се дешава данас, могуће је предвидети да ће бити наметнут јединствени модел за столом – ја то зовем једино гастрономски коректно јело, храна која је еквивалент једине политички коректне мисли. То је, могли бисмо рећи, прехрамбени глобализам: он уништава право на разлику и на локални производ, пребацујући све у руке неограниченој транснационалној моћи и, прецизније, мултинационалним компанијама.

Побеђује само једно правило: закон капитала, односно закон немилосрдне конкуренције и неодарвинистичке конкурентности. Артикли неодређеног порекла, произведени од непознатих састојака (инсекти и ларве, можда), непознатим технологијама, уз непозната права радника, такмичиће се са нашом робом, уз све пропратно, што чак и дете може да замисли.

Сада је потребно мирно се запитати: ко још увек верује у мантру потребно је више Европе? Ко и даље види нешто само по себи позитивно и охрабрујуће у процесу глобализације? Наравно, не треба се ради одговора обраћати колонизованим главама једине дозвољене мисли мондијализма и капиталистичке модернизације, већ ономе ко још увек има сачуван бар трачак критичког размишљања и рационалног капацитета, односно ономе који је отпоран на епидемију интелектуалне агорафобије и који зна како да смирено процени аргументе у светлу искуства и онога што се дешава, без страха од широког мора критичког размишљања.

_______________________________________________

1 Односи се на лепоту европског континента на коме су рођене најузвишеније идеје слободе, људских политичких и грађанских права, као и људске и социјалне солидарности. То је Европа лепих ствари, као прелепа нимфа Европа, из грчке митологије, коју је бог Зевс уграбио. Израз подразумева да је данашња Европа лепа као „нимфа“ Европа, односно да је то земља коју воле богови.

2 То је онај парадокс због којег је Русо често оптуживан да је отац модерног тоталитаризма: „Индивидуа живи слободно само захваљујући потпуном подређивању свемоћној држави. Држава је ослободилац индивидуе од окова друштва“ (Nisbet, 1943: 102).

3Трансатлантски трговински споразум, односно Транспацифичко партнерство угрожава права радника и подрива суверенитете влада водећих светских економија. Наноси огромну штету социјалним правима, пошто даје мултинационалним корпорацијама невиђену моћ над владама земаља чланица. Највећу корист имају велике северноамеричке компаније, које су и лобирале за либерализацију трговине, јер ће радна снага у поменутим регионима у развоју бити ниско плаћена и морати да се задовољи тиме што је уопште добила прилику за запослење, док северноамерички потрошачи неће имати пад цена, будући да ће компаније приграбити, као свој профит, новац настао смањењем трошкова производње. Споразум предвиђа да се „законодавство САД и ЕУ подређује правилима слободне размене која утврђују велике европске и америчке компаније“. Дакле, нема више државе, сву власт и новац преузимају мултимилијардери власници великих светских компанија, па тиме чине демократију беспредметном, а раднике немоћним робовима, без социјалних права. Тиме се озваничава чин робовласничких односа и сва моћ и све богатство света ставља у руке неколико стотина светских познатих породица. Процењује се да ће стотинак милиона људи бити робовласници (наравно и међусобно подељени на сталеже), а осталих више од шест милијарди људи ће бити неоробови власника капитала, што је и крајњи циљ неолибералистичке и евроатлантске идеологије.

 

Превод с италијанског Драган Мраовић

 

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *