ДРУГИ ПОКУШАЈ ОБОЈЕНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ

Скопље немириПише ФИЛИП РОДИЋ

Председник Македоније Ђорђе Иванов поднео је општи акт за прекидање свих кривичних поступака против лица из власти и из опозиције, све зарад, како је у уторак оценио, „очувања државних и националних интереса“, јер у томе види начин за излаз из политичке кризе у земљи. С друге стране, опозициони лидер Зоран Заев каже да је Иванов, и сам на листи амнестираних, тиме извео државни удар. Државни удар за Заева никако нису насилне демонстрације којим већ по други пут покушава да смени легитимну власт у Скопљу

Од данас у Македонији не постоји правна држава. Тражимо да Иванов хитно поднесе оставку. Уколико то не учини, довешће земљу пред експлозију, рекао је на Западу омиљени лидер македонске опозиције Зоран Заев, док су демонстранти које је позвао на улицу демолирали и јајима гађали зграду где је канцеларија председника Македоније. „Ја, Зоран Заев, предводићу грађане у бици за враћање уставног поретка, на улицама, на протестима по градовима и по селима. Или Груевски, или Македонија!“, изјавио је он. Дакле, Заев у одлуци која има свако неопходно законско и уставно утемељење види „државни удар“ и довођење земље пред „експлозију“.

Заеву се у осудама придружио и европски комесар за проширење Јоханес Хан, који је рекао да одлука Иванова „није прихватљива и није у складу с владавином права“, и да се ситуација у Македонији у последњих неколико дана погоршава. Хан, као врховни ауторитет за владавину права и македонски устав, сигурно мора бити у праву, јер право председника да некога амнестира није у сладу са европским тековинама, иако је то право за шефа државе обезбеђено у готово свим земљама ЕУ и премда је на то крајње благонаклоно гледано када је, на пример, бивши председник СРЈ аболирао албанске терористе осуђене за злочине почињене током сукоба 1998–1999. године. Слично је реаговао и британски амбасадор у Скопљу Чарлс Гарет, изразивши забринутост због одлуке Иванова, оцењујући да су „одговарајући законски процеси кључни елементи уговора из Пржина“.

[restrictedarea]

РУШЕЊЕ ВЛАСТИ ПО СВАКУ ЦЕНУ Ово није први пут да Заев преко улице покушава да сруши власт ВМРО-ДПМНЕ коју воде председник Иванов и премијер Никола Груевски. Заев је прошлог пролећа у Скопљу предводио масовне демонстрације са свим одликама покушаја обојене револуције, које су се поклопиле са неколико покушаја албанских терористичких организација да започну талас напада широм ове бивше југословенске републике. Влада Николе Груевског енергичном акцијом уништила је албанске терористичке групе, а политичка криза и демонстрације решене су средином минуле године такозваним „Договором из Пржина“, када су лидери четири највеће партије у Македонији уз посредовање комесара Хана постигли договор о одржавању превремених избора првобитно заказаних за 24. април и уз услов да Груевски поднесе оставку на место премијера сто дана пре избора. Упркос томе што је Груевски одржао тада дату реч и 18. јануара поднео оставку, како би омогућио формирање вишестраначке прелазне владе која би требало да припреми све услове за фер гласање, избори заказани за 24. април су одложени под притиском опозиције и Европске уније званично „јер нису испуњени сви услови договора из Пржина“, а истински због тога што су сва тадашња истраживања јавног мњења говорила да не постоје никакве шансе да ВМРО-ДПМНЕ и Груевски, који владају Македонијом десетак година, оду у политичку пензију.

У нади да би неколико месеци могло да промени ову ситуацију и обезбеди макар тесну победу Заеву и његовом СДСМ-у, избори су померени за 5. јун, али је због својих демократских принципа и уверености у исправност борбе коју води и подршку народа, Заев одлучио да их бојкотује. Управо ово је, вероватно, кључни разлог и за садашњу кризу у Македонији, а не легитимна председничка одлука о аболицији, која, подсетимо, укључује и Заева.

 

ГРУЕВСКИ, ЧОВЕК КОЈИ СМЕТА Пре свега, морамо напоменути да је Груевски далеко од моралног политичара којем се нема шта замерити. На подужем списку његових испада доминира неколико озбиљних афера које су потресле власт у Македонији, најпре она о прислушкивању чији су учесници сада аболирани. Македонски премијер бранио се тада да је прислушкивање дело опозиције и неке стране обавештајне службе која је желела да напакости македонској влади, док је Заев наводио да је снимке прислушкиваних разговора добио од „патриота“ из македонске тајне полиције.

Истински проблем са Груевским, који је на власт дошао још 2006, међутим, нису нити афере, нити наводна диктаторска, противзаконита и неуставна владавина, него чињеница да је изашао из геополитичког оквира наметнутог из Брисела и Вашингтона. По доласку на власт Груевски је радио на стварању македонског државног и националног идентитета, који може изазивати подсмехе са стране, али који је ипак кључан за опстанак једне какве-такве државе. Када је исто почео да ради на спољнополитичком плану, ствари су се коренито промениле – постао је опасан за Запад и самим тим непријатељ којег треба елиминисати по сваку цену и свим средствима, добро познатим из ранијих сличних случајева широм света. Скопље је, наиме, последњих година почело да се, на темељу заједничких интереса, све озбиљније приближава Београду, а све мање да буде део санитарног кордона око Србије. Међусобне посете и други видови билатералне сарадње постали су интензивнији, а кулминирали су отпочињањем повременог одржавања заједничких седница двеју влада.

Још већи грех у очима Запада Груевски је учинио приближавањем Русији, пре свега спремношћу на сарадњу у њиховим енергетским пројектима за регион. Да би ово могао бити случај сведочи и снажно реаговање Москве која је чврсто стала у одбрану македонске владе приликом прошлогодишњег покушаја обојене револуције. Руско Министарство спољних послова тада је оптужило Запад да у Македонији покушава да спроведе „обојену револуцију“ попут оних у Грузији и Украјини и да се зарад својих интереса неће либити да земљу гурне у „амбис“.

Да се пргави однос македонских власти у односу на Запад од тада није променио говори и чињеница да је одмах по избијању садашње кризе председник Македоније одбио да прими амбасадоре САД и Немачке Џеса Бејлија и Кристину Алтхаузер, иако су му они већ били дошли на ноге и прешли праг његове резиденције.

С обзиром на овакав однос званичног Скопља и западних центара моћи оличених у Бриселу и Вашингтону, као и на чињеницу да не постоји могућност да на изборима заказаним за 5. јун победи опозиција владајућој ВМРО-ДПМНЕ, јасно је да је опозицији био потребан само повод за изазивање нове политичке кризе у земљи. Да ли је државни удар аболирање учесника у некој политичкој афери са циљем смиривања политичке кризе и смањења јаза између двеју страна у овој дубоко подељеној земљи пред парламентарне изборе на којима народ може слободно да да суд о свим потезима власти, укључујући и овај разлог за одбијање учешћа у легитимном демократском процесу? Да ли земљу на ивицу експлозије сада доводи власт или опозиција, која је упркос свим договорима неспремна да на институционалан начин покуша да обори премијера? Да ли је државни удар извршио онај ко се, оправдано или не, послужио својим уставним правима, или онај ко та права негира и правду тражи преко улице?

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *