Почетна / Интервју / Др ДРАГИША БОЈОВИЋ – Студеница, Сикстинска капела и ми

Др ДРАГИША БОЈОВИЋ – Студеница, Сикстинска капела и ми

Драгиша БојовићРазговарао Владимир Димитријевић

Ми ни данас немамо довољно руку да саберемо у снопове оно класје светлости, што је узрело у време Светога Саве и светих Немањића. Ми смо, нажалост, у време претходне апостасије, као слепци прихватили причу о средњовековном мраку

Рођен 1964. године у Бањама, у Ибарском Колашину, Драгиша Бојовић је редовни професор Филозофског факултета у Нишу. Основао је и води Центар за црквене студије и Међународни центар за православне студије. Управник је и Центра за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу. Први је председавајући недавно основане међународне научне мреже Pax Byzantino-Slava. Објавио је двадесет књига, од тога највише из области српске средњовековне књижевности, међу којима су: Песник будућег века, Свети Јефрем Сирин и српска црквена књижевност, Српска есхатолошка књижевност, Трпеза Премудрости, Антологија плача, Антологија чуда. Пише и поезију, а недавно је изашла својеврсна збирка Мук и звона у којој су сабрани његови интервјуи, беседе, посланице и коментари на теме из политичког и културног живота. Са Драгишом Бојовићем причамо о темељним координатама нашег вредносног система у култури, тамо где нам је идентитет.

[restrictedarea]

Рођени сте у Ибарском Колашину, крају Григорија Божовића, једног од највећих српских писаца 20. века, песника Старе Србије, националног борца још од конзулских времена Милана Ракића у Приштини. То је крај Старца Милије, манастира Црна Река и Дубоки Поток. На шта такво наслеђе обавезује човека?

Свакоме човеку завичај, једним делом, опредељује пут. Простор где сам рођен и у којем сам се формирао по много чему је аутентичан и јединствен, са националним, културним и духовним континуитетом, са људима особеног карактера, са традицијом више него обавезујућом, која има две наглашене димензије: националну и црквену. Ова је прва најбоље чувана у епском предању и монументалном књижевном делу Григорија Божовића, а ова друга кроз два жива стуба вере: манастире Црна Река и Дубоки Поток. У њима, кроз векове, живи, моли се и дела храбро монаштво, али и свештенство. Колашин је увек имао свештенике – националне борце. То је била њихова улога у тешким временима. Мислим да и данас овај крај треба да има своје свештенике, рођене у Колашину. Иако и међу онима који долазе има изузетних, ипак Колашин тражи континуитет и у томе. Јуче чувени Божовићи, Поповићи, а данас Влашковићи или неки други. О том континуитету се мало размишља и он је посебно важан за крај који и данас чува оно најтање место које Косово веже са Србијом и које Србију чува на најтежем месту, на Косову и око Косова.

Ако је неко изданак таквога краја, ако се напајао са чистог извора србољубља, и ако је његова душа отворена за човека, и за онога иза Рогозне и онога испод Мокре горе, онда тај изданак не може низ европску странпутицу, низ стрмен стрмоглаво, у понор без Христа, већ челом и срцем стреми ка Христу, љубећи прошлост колико и будућност, знајући да без темеља нема крова, без огњишта нема топлине, изван бразде не може ништа родити, а на трњу се ништа не може калемити. Дуго су, после Другог светског рата, Колашинци живели без свести о Колашину. Највећег међу њима, Григорија Божовића стрељали су 1945. године управо да би затрли свест о српству и колашинству, да би реку и притоку замутили безверјем и безнађем. Но Колашин, та велика српска притока, увек је имао еруптивне изворе, какви су били Старац Милија и Григорије Божовић. И данас је Колашинац тврд и непоколебљив, без обзира што га истовремено ударају и са Дрима и са Дунава, кусо и репато; знано и незнано загнало се на мали Колашин, а он пркосан и више него што може да поднесе, али некако то му стоји – да препречи пут, да заузме бусију, па макар се то некоме чинило да не ваља.

Неко је рекао да се појам „мрачни средњи век“ на нашу историју може применити само ако се у обзир узме улично осветљење. Ваша научна област је средњовековна књижевност, у којој сте обрадили много тога значајног – од утицаја Светог Јефрема Сирина, песника покајања, до присуства апокалиптичко-есхатолошке свести код наших аутора епохе. Каква је општа слика средњег века као темељне координате наше историјске свести?

Ми ни данас немамо довољно руку да саберемо у снопове оно класје светлости, што је узрело у време Светога Саве и светих Немањића. Ми смо, нажалост, у време претходне апостасије, као слепци прихватили причу о средњовековном мраку. Само негде на маргини научног и академског живота, попут средњовековних аскета, предано су трагали за том светлошћу ретки занесењаци као што су били Светозар Радојчић, Димитрије Богдановић и још понеко, и љубоморно, научним трудом, чували свест о православној Србији и њеној „руској души“. Док је велики Јустин Поповић, српски Громов, громогласно и громовито бранио Богочовека Христа, не обазирући се на страх и пад тадашњег „зечјега рода“ српскога, дотле су, у оквиру академске заједнице, што нимало није било лако, наши историчари уметности и филолози на софистицирани начин чували ту исту свест о истом Богочовеку.

Када је реч о српској средњовековној књижевности, још увек нисмо успели на прави начин да је представимо, нити да је приближимо младим генерацијама. У извантеолошким областима постоји бар континуитет изучавања нашег средњег века. Забрињава чињеница да је та књижевност и духовност скоро потпуно непозната онима којима највише треба да припада и који би је, по природи ствари, или, боље речено, по суштини, могли најбоље да разумеју и тумаче, а то су теолози. Неко је то смишљено учинио да би их што више удаљио од извора, да би им, уместо правоверја, наметао кривоверје. Јер не треба заборавити да је светосавско наслеђе најбољи чувар православља. Зато је потребно мобилисати све научне и креативне снаге у реафирмацији нашег истинског историјског, културног и духовног богатства.

СтуденицаОсновали сте Центар за црквене студије, председник сте Управног одбора Међународног центра за православне студије, управник Центра за византијско-словенске студије Универзитета у Нишу, први председавајући Међународне научне мреже Pax Byzantino -Slava. Где год се осврнемо, угледамо наше византијске корене – Грци, Бугари, Руси, Грузини. Срби су, како рече Димитрије Оболенски, чинили својеврсни „византијски комонвелт“. Да ли данас знамо да први европски универзитет није био у Болоњи него при Храму Свете Софије у Цариграду, на коме је Свети Кирило, творац глагољице, био професор? Зашто наши студенти, како сте писали у чланку „Ватикан ближи од Студенице“, боље познају Сикстинску капелу од немањићких задужбина?

Постоји неколико разлога за то и они нису независни један од другог. Апсолутно сам сигуран да се води таква образовна и културна политика, која треба да доведе до маргинализације националне културе и националне историје. При томе се чак користе парадоксални аргументи, па се примерима из туђе прошлости препоручује заборав сопствене прошлости. Што су такви напори већи и очигледнији, они све више добијају обрисе карикатуралности, али су ипак највише трагични и опомињујући. Реч је, као што сам и писао о томе пре неколико година, о својеврсној „трансплантацији душа“, о смишљеној промени идентитета и народа и појединаца. И то се све догађа пред нашим очима: похвала испразности, ругање православљу, исмевање историје. С друге стране, углавном ћутање и један громки мук Цркве.

Зато наши средњошколци и студенти не знају где су Пећ и Студеница, Призрен и Сопоћани, а камоли да су их видели и поклонили им се, као што им се диве и поклањају многи из света, који су, за разлику од нас, свесни лепоте наше уметности и културе.

Професор сте Универзитета у Нишу, а дуго сте предавали и на Универзитету у Приштини. Недавно је био покушај да се сви факултети приштинског Универзитета лише статуса правног лица, обједине под један кров и, што би се некад рекло, „теслиме“ Приштини и НАТО-арбанашкој квазидржави. О чему је реч?

Када је створен пре неколико деценија, Универзитет у Приштини је постао ембрион будућег независног Косова (без обзира колико је независно и какав је наш однос према томе). Добрим делом албански, он је био ослонац сепаратистичких стратегија и креатор великоалбанске политике, што је и крунисано самопроглашеном независношћу Косова.

У таквим околности, у ратним и изгнаничким условима, стваран је српски Универзитет у Приштини, са привременим седиштем у Косовској Митровици, који је постао најснажнији ослонац српске државе на Косову и Метохији. То, наравно, није у духу Бриселског споразума и не чуди покушај садашње власти да се „отараси“ тог терета. Вероватно су избори само одложили ту намеру и, ако остане иста власт, неће бити никакво изненађење нови удар на Универзитет. И то са места одакле се очекује одбрана виталних националних интереса. Драга ми је вода мог Газиводског језера, али још већом снагом треба бранити Универзитет.

Иако је Косово темељ нашег идентитета, српске квазиелите већ деценијама покушавају да га се ратосиљају, под изговором „модернизације“, достизања „ЕУ вреднота“ итд. Ваша књига „Мук и звона“ бави се, између осталог, и тим покушајем. Од Јефимијине молитве цару Лазару, преко десетерца, до Ракићевог косовског циклуса песама, па и даље, све вредно у нашој баштини почива на косовском погледу на свет. Хоћемо ли, коначно, ослепети да бисмо, без себе и без вида, ушли у „светлост“ Европске уније?

Не дао Бог. И неће се десити. Има неко ко нас чува да не бисмо потпуно пали. Ипак смо ми народ Светога Саве. Наше „европско искуство“ је трагично, од Великог рата и пре, до „Милосрдног анђела“. Не бисмо преживели нови „загрљај“ европских „пријатеља“. Када се Европа врати истинској Европи, ето и нас са њима.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *