Ђуро Бодрожић – ДИЈАЛОГ С ПРЕЦИМА

Разговарала Мила Милосављевић
Фотографије Анђела Бодрожић

Кад тема идентитета дође на дневни ред, кад се о њој расправља, поуздан је знак да је друштво у кризи. А тада, вођено нагоном самоодржања, оно се враћа својим коренима. Наш корен је најпре у светосављу и косовском миту. Светосавље никако није наша посебна вера, Свети Сава није новатор. Он је спојио византијско богословље с пламеним осећањима према своме народу

Oбраћамо се непријатељу, а користимо моралне аргументе. Прекоревамо: зашто су нас бомбардовали, разорили нам државу, разагнали народ, отели Косово… А зашто је непријатељ већ да нам то учини. Морални аргументи се потежу међу пријатељима. И зато би сва она јадања, позивања на правду и морал, требало записати да их имамо спремне за случај да нас, не дао Бог, на нишан узму Руси. Једини начин да се изађе из тог зачараног круга је храброст, она Његошева екстатична храброст која све решава. А то тражи људе, несаломиве воље, који не желе надживети оно што бране, каже у интервјуу за „Печат“ Ђуро Бодрожић, аутор књига ,,Национална држава“ и ,,Српски идентитет“. Књигу,,Српски идентитет“ недавно је објавила Српска књижевна задруга, а ово дело је и непосредан повод нашег разговора.

Теме ваших књиге је национална држава, држава базирана на националном идентитету. Како одређујете појам националног идентитета?

Идентитет је у средишту онога што се назива нацијом, појам сложен и по природи и по пореклу. Будући је највећма слика, жива слика прошлости своје, идентитет се више доживљава него што се описује. Моћ сећања је оно што људе чини људима, јер своју историју не започињу из почетка. Сећања су грађа од које се твори слика идентитета, па и националног. У основи националне свести положено је историјско памћење – разговор о идентитету је разговор о историји, о колективном сећању и медијумима који су га створили и који омогућују његово преношење.

Незамењива је улога веровања, религије и митологије. Само прошлост која је верски ритуализована и која је кроз уопштену естетску формулацију претворена у слику даје незаменљиву основу, темељ заједничког памћења које друштво држи на окупу.

Идентитет бисмо могли одредити и као трансгенерацијску комуникацију која нам обезбеђује да се користимо не само својим искуством него и искуством ранијих генерација и минулих времена, чиме се обезбеђује континуитет повесног времена, садашњост као спона прошлог и будућег. То је дијалог с прецима којим се обликује национална душа.

[restrictedarea]

Према вашем суду- шта је суштински темељ српског идентитета?

Кад тема идентитета дође на дневни ред, кад се о њој расправља, поуздан је знак да је друштво у кризи. А тада, вођено нагоном самоодржања, оно се враћа својим коренима. Наш корен је најпре у светосављу и косовском миту. Светосавље никако није наша посебна вера, Свети Сава није новатор. Он је спојио византијско богословље с пламеним осећањима према своме народу. Богу смо се молили на своме језику, своју историју смо учили из црквеног живописа. На иконостасу смо гледали наше владаре. Нисмо се молили Богу за њих, молили смо се њима да нас пред Вишњим заступе. Такав народ није могао изгубити историјску и националну самосвест. Динко Шимуновић би казао: „Хтједоше нас искоријенити знајући да нас ни потурчити ни полатинити не могу, јер су наше цркве и наши манастири не само Божији већ и народни.“ Радован Самарџић каже да су се од Светога Саве Срби почели радовати. А то је могло бити једино стога што у његовом учењу није било ничег мрачног и песимистичног, што је и суштина православља, није претио вечним мукама и паклом. У складу с тим обликована је и наша традиционална патријархална побожност.

Друго најважније извориште српског идентитета везано је за косовски мит. Иако је, с политичке тачке гледишта, било и важнијих догађаја у историји српског народа од битке која се на Видовдан 1389. одиграла на Косову пољу, она је задобила посебно место у националној повесници. Све су нације настале у ратном лонцу за топљење. Кад руски аутори пишу о значају Куликовске битке, кажу да су тамо отишли Московљани, Новгорођани, Тверци, Псковци, Казањци и други, а да су се са Куликова поља вратили као Руси. Ми Срби никада нисмо ратовали заједно. Нема рата у који су пошли Шумадинци, Црногорци, Босанци и други – а вратили се као Срби. Оно што није учинила историја учинила је поезија. Сви Срби, ма где живели, видели су себе као потомке косовских јунака: „Што спомињеш Косово, Милоша / зар обадва на њему не бјесмо…“ Косовска епопеја је наша општа прича.

Кажете да Срби своје историјско време рачунају од Стефана Немање, а државу Немањића узимају за колевку своје државности. Зашто се не придаје већи значај преднемањићком добу?

Средњовековна српска државност зачињала се на разним странама, на великом простору долазило је до привременог племенског груписања у ширу заједницу под разним именима. Историја прати ова настојања од IX века, с назнакама да се у неким појавама и пре овог времена указују облици државног живота. Али ту се радило о обласним господарима и племенском груписању. Почетак државности, кад једно племе окупља и обједињује око себе околна истородна племена, јесте размеђа између историје и предисторије тога народа. Тај тренутак код Срба везује се за Стефана Немању. Немањићка држава остала је за српски народ симбол политичке мудрости и војне силе, али и оличење српске културе средњег века. У то време, кад код Срба почиње да преовладава заједничко име, настаје мит о пореклу везан за светородну лозу Немањића која ће постати окосницом историјског сећања и народне традиције. Немањићи су постали наши општи владари. Српска црква пренеће култ Немањића у све крајеве у којима се чула реч српскога језика, па и у области којима они нису владали. А тамошњи владари, попут Котроманића у Босни, како нису ушли у црквену традицију изостали су и из народне. Немањићи су постали наши општи владари. Тако ће и онај Кочићев Симеун Пејић Рудар, „ђак намастира Гомјенице, српске ћабе на Крајини љутој“, казивати да је „од некаква царског официра, на Кадиној Луци, испословао књигу да може просити за задужбину светијех Немањића“.

По вама, ,,борба за идентитет је борба за историју“. Шта одређује борбу за српство и српску историју?

Ово је простор на којем ничу инстант нације. Нове нације оскудевају историјом. Кад измислите нацију, морате јој измислити и историју. Оскудност историје надомешта се присвајањем туђе. Борити се за историју значи пазити да нам је не отму. Као што се, кад говоримо о средњовековном српству, српски етникум не може свести у границе Рашке жупаније, где би све источно од Ибра било бугарско, јужно албанско, а западно хрватско, ни данашње српство се не сме омеђити постојећим границама Србије. Ако вам узму Његоша, Теслу или Андрића, узели су вам историју. Јер, на крају крајева, историја једног народа у доброј мери своди се на његове велике и људе и оно што су они урадили. У општењу са знаменитим личностима своје историје свака заједница проналази свој идентитет и формира колективни карактер, у дијалогу с оним што су они створили обликују се национални идеали. Предање о славним прецима, поносно идентификовање с њима, чини основу друштвено-историјске самосвести о националној припадности и националној особености, по којој се она разликује од других. Борба за историју је борба за знамените људе, чијим се делом легитимишемо.

Када је реч о легитимитету духовном, националном надасве помислимо на Светог Саву…

Када се говори о духовном укорењивању Срба, а то значи о заснивању националног идентитета, кључно место припада Светом Сави: он је главна константа, духовна вертикала у целокупној историји Српске православне цркве и српског народа. Епитет првог српског учитеља и просветитеља прати га од почетка. Тако су га називали Доментијан и Теодосије. Од свих великодостојника и српских светитеља, култ Светог Саве је увек заузимао средишње место. Његов допринос стварању српске државе и српске нације учинили су га темељном историјском личношћу српског народа.

Свети Сава доследно се држао начела које је проповедао као архимандрит у Студеници, говорећи властели да је њихов Бог и Бог ништих, да су пред њим сви исто по „једнокалном“ крштењу, те захтева од властеле да са слугама поступају „као себи равнима“: „И ви сте од истог земног праха од кога и они.“ Савина наука и његово тражење правде за обичног човека „своје крви“ имали су у себи национално начело. Његова доследност видљива је и из тога што је архиепископски престо оставио свом ученику Арсенију који долази из Срема, а потиче од „доброверних и побожних родитеља“, што је била уобичајена фраза за ниско порекло. Дакле, Сава предаје свој трон некоме ко није ни властелин ни, како би данас рекли, „држављанин од рођења“. Савина наука и његово тражење правде за обичног човека, за „ниште своје крви“ откривају нам човека посвећеног свом народу. Сасвим је разумљиво што га је српски народ још за живота препознао као свог врховног вођу и пастира чији су етички појмови усвојени и у најнижем друштвеном слоју. Тако да се с пуним правом може рећи да је Свети Сава и оснивач српске нације.

Изјавили сте да је вера у Русију једна од одредница српског идентитета. Образложите.

То се не образлаже јер не подлеже рационалном приступу. То је нешто што се носи у крви, наслеђено од предака којима су се и у самртном трену призирали бедеми Кремља и златне куполе Москве: Овдје снагом доји Стојанка / Буном пита Козара помајка / Вјером храни Русија прамајка / Три се мајке овдје састају.

Динко Шимуновић нам је оставио приповест о игуману манастира Драговића који „једва прикрива своју мржњу на ’буњевце’ и на све оно, што није православно, те да му је мисао на ’мајчицу Русију’ прва на јави и у сну. А да покаже силну моћ онога големог православног народа, у сваком би разговору барем једанпут ускликнуо: Рујо – па Бог!“ Таква му је била и паства, они седи старци који су нас, кад смо се враћали у завичај са школа и студија, сачекивали питањима: шта има у Москви, говоре ли што о нама? Живели су по кодексу наслеђеном од старине, по којем „рана није јуначка ако у њу не може стати кудеља вуне“, али се ни тада није ишло лекару, већ, једино, „ако рана цури на образу“. Мушкарци нису смели плакати. Мушко а да плаче – срамота је, рекли би; изузев у два случаја: први је кад чује да сестра тужи за братом и други кад се пева о Русији.

Уз немали, константан труд рушитељи тог истог кодекса који данас Црну Гору придружују НАТО-у настоје да што дубље уруше темеље односа Црне Горе са Русијом и Србијом. Где видите упоришну тачку од које полазе протагонисти раскола Србије и Црне Горе, којим се цепа биће једног истог народа?

Улогу страног фактора никако не треба занемарити, али ни нашу нарав. Главно упориште представља наша склоност ка поделама и расколима, партикуларизам који вучемо још из словенске прапостојбине. Да бисмо разумели о чему се ради, марамо се загледати у нашу прошлост. У првим записима о Словенима византијски извори казују да међу њима влада атактија (безредност) и анархија (безвлашће). „Ни у чем нису сложни међу собом; кад се једни у нечем сложе, други одмах оборе то њихово решење, јер сви гаје један према другоме ’вражду’ и ниједан неће другоме да се потчињава.“ Да племенска свест очврсне и изгубе се јасни појмови о државном јединству, одлучно је допринела турска окупација. Доласком Турака, наш народ се умногоме вратио преддржавним облицима друштвеног живота који су се показали сасвим подесним за очување домаћих традиција. Тако је настао један особен менталитет крајње неподесан за виши ниво акултурације и стварање цивилизацијски изграђенијих форми друштвеног поретка; а крајње склон расколима. Увек су наши расколи налазили покровитеља. Најбољи начин да се спречи удржављење једног народа јесте да он добије више држава, ако га већ не можете држати под окупацијом. Народ који има две државе, нема ниједну. Берлински конгрес је, све и да није било аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, био национална катастрофа. Не треба процес националног подвајања везати само за Црну Гору већ треба обратити пажњу и на Србију. У Дневнику писца Фјодора Достојевског налазимо забелешку како се Срби у кнежевини понашају као народ, „а они су само део једнога народа“. Део је преузео атрибуте целине, укључујући и опште национално име. На то је код нас указивао Светозар Марковић код којег је приметно и нерадо коришћење имена Србија. Говорио је о шумадијској и црногорској кнежевини које треба да нестану да би настала Србија. Један народ треба да има једну државу, а док сви делови једног народа не буду уједињени у једну целину тај народ, како је говорио Николај Данилевски, треба држати за политичког богаља.

Како да одредимо идентитет онога што се догађа у Црној Гори? У једној прилици сте рекли да је тај нови идентитет заснован на инцесту?

Црногорци могу бити Срби или анти-Срби, трећега нема. Историја даје бројне примере конвертитства, али пример да је преверио неко ко се толико бусао и истицао своју народност, тешко да се може наћи. Сваки Црногорац је веровао како је најбољи Србин, српскији од свих Срба, квинтесенција српске хероике и видовданске етике. Тиме ће и мржња расрбљених бити већа. Јер, како би рекао Михаило Лалић, мржња је она „одбојна сила која се јавља међу браћом, или између дјеце и родитеља, и – изгледа свуда гдје је једна љубав била“. Добро је познато да истородност и заједничко порекло нису никаква гаранција за међусобни склад. Прво убиство на земљи, како износи Библија, јесте братоубиство. Наталија Нарочницка каже да за то не треба бољи пример од мржње коју Хрвати осећају према Србима, мрзећи у њима своју издату природу. Порекло мржње у српско-хрватским односима Милорад Екмечић ће видети у томе што црква није поделила Србе и Хрвате, како се обично узима, већ је поделила Србе и Србе. Различити народи могу да се не воле, мрзе се само истородни… Црна Гора или је са Србијом или против.

Кад Црна Гора призна Косово и удружи се са Шиптарима против Србије, како то назвати до родоскрнављење. Овакав развој догађаја могао се очекивати, јер је немогуће да две државе истог народа избегну међусобно супарништво, ма ко да је на власти. Када би ти односи били братски, поставило би се питање сврхе њихове раздвојености. Српска Црна Гора, као и прорурска Украјина, изгубила би, самом логиком историјског бића, смисао свог постојања. Неки људи као да ни данас тога нису свесни, па мисле да се довде дошло не логиком саме ствари већ природом постојећег режима.

Шта би Његош данас рекао да је жив? Како би протужио?

Његош је и данас жив и присутан, његова реч живља него икад – и као тужбалица и као клетва.

Рекли сте дивну мисао – да ,,без Његоша не бисмо знали бити Срби“.

То је упућено онима који доказују да је Црна Гора историјски српска земља, а Црногорци Срби. Коме то треба доказивати – доказивати Његошево српство?! Без Његоша, заиста, како бити Србин. Његош је чињеница којом се фиксира национални дух већ готово два века, нарочито у временима кад се „Бог драги на Србе разљути“. У времену највеће националне кризе, у најтежим годинама народног живота Његош нам је ближи него икад, најближи јер нам је тада најпотребнији. У тренуцима кад је многа мудрост оманула а памет изневерила, Његош се увек показао највећим и најпречим.

Косовско предање нам бришу на разне начине, од уџбеника које пишу страни аутори или домаћи по вољи странаца, отимају нам манастире, руше споменике, преоравају предачка гробља. Подсетимо на Самарџићеве речи да ако останемо без косовског предања, постајемо духовни богаљи. Не чини ли вам се да смо на путу таквог обогаљења?

Најпре ћемо подсетити како мисао Радована Самарџића гласи у целини, а он каже: „Заиста, косовско опредељење најдубље је усечена црта која обележава заједнички карактер Срба. Ако се том народу, као што се више пута хтело, из његове историјске свести силом избаци предање о Косову, то неће више бити исти народ. Он ће остати духовни богаљ. Чини се, међутим, да је корење српске самосвести толико, расплићући се, урасло у косовско тле да ће, и после најдубљег преоравања, понека жилица ипак надживети и то потоње зло и избацити нове изданке.“ Та мисао сасвим је подударна с оном коју ће о Косову, светој земљи српској, српском Јерусалиму, изрећи Исидора Секулић: „Косово, нити је престало нити је нестало, нити ће икада док је нас.“ То је онај дијалог с прецима који одговарају уместо нас, о чему смо говорили на почетку.

Кажете да је косовска идеја – идеја слободе…

Косовска идеја је идеја слободе, вечите слободе. Такво предање могло је настати само у народу који је имао снаге да призна пораз, да га прими као казну за своје грехе и да се, у складу са тим, заветује на „борбу непрестану“ која је искупитељски чин, а родољубива жртва и богоугодно дело.

Све борбе које смо повели за слободу повели смо у знаку Косова: За крст часни и слободу златну. Ћопић вели: Од кад се за нас знаде / што кажу писци стари / ми смо ти вјечито били велики слободари… у души сваког борца док је освету ково / били су Обилић Милош, Страхинић, Косово… А његов Николетина Бурсаћ каже „Србин чим стегне војнички опасач, он је одма на Косову“. У свим тренуцима кад смо се узвисили као народ, из нас је проговорило косовско предање и видовданска етика.

Импресионира ваша изјава како су наши очеви поверовали да ће својим дефетизмом пацификовати наше непријатеље, а да смо ми у непријатељу опредметили страх и наду: страхујемо да ће нас бомбардовати и надамо се, истовремено, да ће нам послати хуманитарну помоћ или дати кредит. Ми то живимо! Има ли излаза?

У Ћопићевом Пролому појављује се лик Илије, који након што је преживео покољ и изишао из јаме, у коју су га бациле усташе, одлази да им пријави како је остао жив, верујући да ће тиме задобити њихово поверење. Опет су га одвели и предупредили да се не врати. Има историјских тренутака у којима овај Ћопићев јунак оличава српски народ. Рекао бих да ни данас нисмо далеко од тога. Обраћамо се непријатељу, а користимо моралне аргументе. Прекоревамо: зашто су нас бомбардовали, разорили нам државу, разагнали народ, отели Косово… А зашто је непријатељ већ да нам то учини. Морални аргументи се потежу међу пријатељима. И зато би сва она јадања, позивања на правду и морал, требало записати да их имамо спремне за случај да нас, не дао Бог, на нишан узму Руси. Једини начин да се изађе из тог зачараног круга је храброст, она Његошева екстатична храброст која све решава. А то тражи људе, несаломиве воље, који не желе надживети оно што бране.

Годинама уназад нас уцењују, притискају и траже од нас да, како рекосте, „говоримо о туђим жртвама и својим злочинима“. Огромна медијска пропаганда стављена је у погон како би нам се изменила култура сећања. О чему се, заправо, ради?

То је други вид борбе за историју, поред оног да нам је не отму, ради се о промени парадигме која одбацује херојску слику о себи у чијем су центру победе и херојске жртве који памћење испуњавају ресентиментом, већ се прописује нова граматика националног памћења у чијем фокусу је тамна страна националне прошлости: злочини којих се треба стидети и жртве којима се дугује извињење, покајање и реституција. Доносе се декларације и падају извињења државних званичника и верских поглавара којима се признају злочини почињени од њихових народа, држава или институција којима су на челу. Ово је нов историјски феномен који намеће питања: ради ли се, доиста, о промени сензибилитета који је довео до промене парадигме, има ли ту искрености, или је то само мода и лицемерје?

Погледајте лица оних који сваке године ходочасте у Сребреницу или Вуковар. Таква лица виђају се код сарадника црне хронике у новинама кад се догоди каква несрећа која им је дала материјал да имају о чему писати, али се и они, реда ради, згражавају. На лицима тих ходочасника, изузимајући фамилију с чијом се тугом не желимо спорити, не види се пијетет према жртвама, најмање би желели да се такво што није догодило. Кад би могли, број страдалих би енормно подигли, а њихову смрт учинили што свирепијом. А то им је потребно да би нашли сатисфакцију и покриће за мржњу коју осећају према српском народу, која није последица рата већ његов узрок. Таквима се не треба извињавати.

Једно поглавље ваше књиге има наслов „Глобализација и национални идентитет“. Није ли то још једно поприште оне Његошеве „борбе непрестане“, „страшне борбе својим и с туђином“ у којој ћемо морати бранити све што нам је свето. А и ових дана видимо да нас творци новог поретка нису заборавили, па су нам за годишњицу НАТО бомбардовања сервирали пресуду Радовану Караџићу. Може ли се примити ова неравна борба?

Има доста разлога да се наметнута нам борба означи и као борба за душу. У беседи о врлини која се традиционално изговара на годишњој отвореној седници Француске академије, њен члан Жан Дитур је 5. децембра 1996. изрекао да је основни грех Срба што не пристају да умру и што „одржавају у животу ту неопипљиву и бескрајно драгоцену ствар каква је национална душа“. Борба српског народа за своју душу није почела на развалинама југословенске државе већ одавно. Пре више од једног века Владимир Станојевић ће написати: „И народу, као и појединцу, ако систематски кроз поколења сугеришете идеју, да је inferiore rasse, да му је прошлост дивљачка и мрска; да су му национални идеали вечна химера, утопија, и да узалуд цео народ, кроз векове подноси за њих непотребне жртве… Ако га још осени виша култура својим спољашњим блеском, и непрестано му блешти пред очима, то се резултати морају појавити: народ изгуби оно што му даје националну физиономију; губи националну вољу. Он постаје слепо оруђе туђе воље. И интелект његов пропада; не оријентише се у историјском животу. Губи историјски критеријум. Парализа националне свести, осећаја, памети… Потпуна деменција.“ Предуслов за сваку борбу је вера у свој народ и своју земљу – у Србију: Србија је велика тајна. Има наш народ у наслагама историјског памћења скривене моралне силе и енергије за даљу борбу, велико искуство опстајања – хајдучијом и мимикријом.

У више наврата, током разговора, помињали смо Динка Шимуновића. Уколико би неко свратио до библиотеке да прочита неку његову приповест, разговор је постигао сврху. Да бисмо дали још подстицаја, разговор ћемо завршити монологом старог калуђера из једне његове приповетке, а ту се крије и одговор на многа питања, па и ваше: „Ипак су онда љепша времена била: силу смо силом ломили, а сада шути и трпи, па да ти и у сиједу браду запљуну! Знадем мучати и трпјети, кад ме кукавицом зову, али кадгод исповједим брата христјанина, лијепо му љубав према другом брату христјанину споменем, али завршим, да не заборави ону и ону наших дједова, која нас је спасила и одржала све до данас: ’Тко се не освети, тај се не посвети’, рекоше!“

[/restrictedarea]