Ђоковић, слободно тржиште и једнакост

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Најбољи тенисер света поново је невољно узбуркао западну јавност. Не једном од својих виртуозних победа него неспретним коментаром о расподели новца у свету тениса. Ђоковић је овим ненамерно разголитио шизофреност модерног западног света којим владају две догме у овом случају супротстављене – догма о слободном тржишту и догма о егалитаризму

Пошто, за разлику од Марије Шарапове, Новака Ђоковића још не могу да ухвате у коришћењу „недозвољених средстава“ и на тај начин га дискредитују и елиминишу из света тениса, они који га не воле покушавају да га уваљају у блато на основу морално-политичке неподобности. Ђоковић је бес политички коректног естаблишмента изазвао изјавом да, иако „жене заслужују поштовање и дивљење“, те да „честита женском тенису на њиховој борби за једнаке награде“, он верује да „свако треба да се бори за оно што мисли да заслужује“ и да би мушки играчи требало да добијају значајније награде јер „њихови мечеви привлаче више пажње, продају више карата и новац треба да буде поштено распоређен у односу на то“. Ђоковић је у овој изјави, на згражавање моралних инквизитора данашњице, отишао корак даље и указао на разлику у мушком и женском телу, признајући при томe да је женама у спорту теже због „хормона и осталог“.

[restrictedarea]

У чему је он овде погрешио? Да ли, из западне неолибералне визуре, због тога што је рекао да они који доносе више новца треба више новца и да добију? Наиме, Ђоковић је указао на чињеницу да мушки тениски мечеви привлаче много већу пажњу публике од женских. Ово је истина. Телевизијска гледаност основа је зараде у свету тениса, па ћемо то узети за параметар. Прошле године мушке тениске мечеве гледала је глобална телевизијска публика од 973 милиона људи, док су женски привукли 395 милиона гледалаца. По законима слободног тржишта неолибералног капитализма (са којим се дубоко не слажемо) тенисери би требало да добију, дакле, више него двоструко веће награде од тенисерки. По неолибералном учењу које се своди на економски дарвинизам, оно што доноси паре треба да просперира, а оно што не доноси – треба да одумре. У теорији то најбоље илуструје амерички економиста, нобеловац Милтон Фридман, који тврди да тржиште треба да спроводи селекцију, те да док се компаније такмиче, ривали који не успевају да освоје свој део тржишта иду у банкрот и напуштају игру. У пракси ово видимо, на пример, у наметнутим нам ограничењима Европске уније у субвенционисању пољопривреде да мора бити „конкурентна“ или ће пропасти. Са западног гледишта, Ђоковић је, дакле, у праву.

Да ли је, онда, погрешио јер је указао да постоји разлика међу половима? Могуће је да је то. Председница Америчке тениске асоцијације Катрина Адамс рекла је, реагујући на ову дебату, да у спорту нема места „застарелим, сексистичким и неинформисаним идеологијама“. Занимљиво. Да ли је сексистичка и застарела идеологија неолибералног капитализма где свако треба да добије онолико новца колико је у стању да заради (приграби за себе) или биолошка различитост полова? Колико год се на Западу трудили, разлика између мушкараца и жена се не може избрисати. Нити би требало. Наравно, мушкарци и жене морају бити равноправни, али никако не могу бити једнаки.

У сваком случају, Ђоковић је доказао да су „западне вредности“, онакве какве нам се данас представљају, произвољне, флуидне и да важе од случаја до случаја. Да у њима нема корена и постојаности. Некад преовладава закон тржишта, некада догма егалитаризма. По потреби. Међутим, постојана је мржња према спортистима који долазе са „истока“. Постојана је нетрпељивост према Ђоковићу чак и када је недвосмислено у праву, као што је то био случај у мечу против Аустријанца Доминика Тима, када му је публика звиждала пошто се испоставило да је његово оспоравање судијске одлуке било сасвим оправдано. А показало се и да елиминација непожељних спортиста махинацијама око допинга не доноси баш много. Када нема Шарапове, ту је Светлана Кузњецова да порази Серену Вилијамс.

[/restrictedarea]