Почетна / Уводник / Дестабилизација „папирима“

Дестабилизација „папирима“

milorad vucelic 660x330Милорад Вучелић / главни уредник

Шта је суштина у причи о „Панамским папирима“. По старој римској изреци оно што је дозвољено човеку није дозвољено волу. Када Американци послују преко офшор компанија које се налазе и у самој Америци или негде другде, онда је то у реду и то није никакав проблем. Када то раде ђаволови шегрти  Рокфелер и Сорош, то је потпуно регуларно, али када то чини неки Сергеј, Мари, Петар или Марко, онда је то унапред сумњиво и криминално. Читава операција ЦИА усмерена је пре свега на компромитовање руског председника Владимира Путина који је, тобоже, одлучио да одвоји неке новце за себе и да их на чување смести на Запад, а посебно му се погодном за то показала Панама, чувена по томе да је увек била независна од Америке, па су јој, баш због тога, Американци буквално поубијали неколико председника и извршили неколико војних агресија. Обавезно прочитати текст Филипа Родића „Истраживачко новинарство из Ленглија“ у овом броју „Печата“.

[restrictedarea]

Јефтини и провидни покушај компромитовања Путина је пропао, али су пале „колатералне жртве“ попут премијера Исланда који се претходно замерио неким западним банкама, а помиње се и Мари ле Пен, коју већ дуго покушавају да компромитују Путиновом финансијском и другом подршком, баш као и Башара ел Асада. Хиљаду других појединаца и фирми клијената адвокатске компаније „Мосак Фонсека“ остају без велике пажње јер је постало јасно да је ово велика освета америчких обавештајних служби и Сорошевих и Рокфелерових фондација према Европи, а посебно Русији.

Наравно, ту је и Србија где се по правилу помињање нечијег имена у вези са офшор компанијом сматра осуђујућом пресудом. А поготово ако се ради о неком ко је у вези са данашњим властима или уколико има пријатеља за кога се претпоставља да је близак власти. Баш као што је Европи, и не само њој, намењена дестабилизација овим „папирима“, логично се и у Србији одвија покушај њене дестабилизације.

Уопште је у изборној кампањи у нашој земљи изузетно активан страни фактор, који  покушава да надомести готово потпуно одсуство видљивог деловања домаћих политичких актера. Већина странака нема било какав изборни програм нити њихови челници поседују икакву политичку страст ако изузмемо нетрпељивост или мржњу према Александру Вучићу. О било каквој и било чијој идеологији или идеолошким разликама  не може бити ни речи. Изузев празних и ни на чему заснованих обећања скоро да нема ничег другог. Није због тога нимало чудно што су могућу улогу опозиције преузеле разне невладине организације и неки „истраживачки“ центри и удружења чије су акције усмерене искључиво на покушаје компромитовања владе, а пре свега њеног премијера.

Ослобађајућа хашка пресуда Војиславу Шешељу и много тога забележеног у последње две године говори недвосмислено о покушају западних сила да политички употребе овај процес, па оправдано расте стрепња да ово није крај оваквих свирепих манипулација с те стране, будући да је хашки тужилац Серж Брамерц већ најавио жалбу другостепеном већу. Било како било, постало је јасно да се Шешељу судило за вербални и делом политички деликт који у време када је чињен  није произвео никакве практичне последице у српском народу, нити било коју оружану акцију која би довела до злочина. Шешељ је и пре и после суђења, на нашу радост, био и остао невин. Али како онда довести у логичну везу ослобађајућу пресуду и монструозно спровођење  дванаестогодишњег притвора над оптуженим за вербални деликт. Идеја Велике Србије иначе никада није била декларисани циљ било које доминантне српске политике. Она живи, али није никада била на магистралном путу српске државе. Умногоме припада нашој историји идеја, али је пре свега скована и измишљена у западним империјама и пропагандно коришћена против српског народа.

Учешће међународног фактора усмерено је пре свега на слабљење лидерске Вучићеве позиције. Запад једноставно мисли да Србији не припада председник и лидер чија власт одражава вољу већине грађана и бирача. Њима одговара српска влада која почива на лабавим коалицијама и партијицама којима се лако управља са стране и које напросто паралишу самосталну политику било које државе, а поготово и посебно Србије. Неопходно је дакле јачати чак и екстремну десницу у Србији не би ли се у власт као неопходни партнер угурала нека жута НАТО странка. Читаоцима препоручујемо текст Николе Врзића „Хашка предизборна рачуница“ у овом броју „Печата“.

Ако већ неког дана изостане страна политичка активност, ту су људи попут Сулејмана Угљанина који крену да позивају стране силе и међународне војне снаге да интервенишу у Србији, кршећи и Устав и све законе наше државе. Ту је и приштинска блокада српске робе. С друге стране, ту су бројне провокативне активности Бакира Изетбеговића и званичне и незваничне Хрватске. Некада је Хрватској српски народ био реметилачки фактор њене државности, а сада се у одсуству тог изгнаног народа одлази и корак даље, па се Србија третира као реметилачки фактор ЕУ. У Србији се, додуше, често појављују они који би да изазову инциденте како би је политички дестабилизовали и приграбили политичку или другу корист. Није реч само о монтирању „случаја“ и насиља на једној пијаци у Београду него се незванично, али релативно широко најављује, да ће у одсуству премијера који ће бити у званичној посети Мостару 12. априла на неком клупском спортском састанку осванути, и то у сутон, некакав „крвави уторак“. И тако даље, биће тога још.

И сурова првостепена казна за првог председника РС је део међународне игре против Србије. Радован Караџић је у свему потпуно надвисио и овакву „игру“ и „играче“ и постао трагична жртва и страдалник, али је био и остао државник са великим делом – Републиком Српском. Та и таква делотворност треба да буде обавезни путоказ и данашњим могућим државницима који морају имати на уму наук вечне вредности да „добро иде на страдалничким ногама“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *