Почетна / Свет / Дан великог раскршћа

Дан великог раскршћа

Велика Британијаза „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

На коју ће страну Британија 23. јуна, и да ли ће Унија какву смо до сада познавали дефинитивно отићи у историју?

Двадесет трећи јун приближава се брже него било који датум у новијој историји Уједињеног Краљевства. Ако 24. јуна ујутро земља осване са пресудом о одласку из ЕУ, све опције бивају отворене, нарочито – да ли ће Унија какву смо до сада познавали дефинитивно отићи у историју?

ВИШЕ ОД ПУКЕ ОДЛУКЕ Референдум о даљем чланству Британије у Унији од почетка је више од пуке одлуке: отићи или остати? Ако би плебисцит значио одлазак, Дејвид Камерон би 24. јуна могао, како се претпоставља, да изађе испред резиденције у Даунинг стриту и саопшти како поштује одлуку народа и започиње процес преговора о практикалијама раскида са Бриселом. Слаби су изгледи, иду даље предвиђања, да би му „победници“, присталице „брегзита“ (раскида), једноставно толерисали комфоран излаз из тако велике изгубљене битке. То пак не значи да би (у случају да изгуби референдум) Камерон аутоматски остао и без фотеље, али значи да би му, заједно са евроистомишљеницима, другим човеком у номенклатури (канцеларом државног Трезора) Џоном Озборном и шефом дипломатије Филипом Хамондом, предстојала тешка битка за голи политички живот. Одавде и питање: да ли би Камерон онда поднео оставку, и одговор (по „Гардијану“) да ће ипак „морати да га смене“.

[restrictedarea]

Исход референдума је на клацкалици, али Лондоном већ колају комбинације за „Дан после“. Камерон није више главни лик приче него то како ће се решити ситуација с Бриселом, тј. колико би болна била бракоразводна парница с Унијом. Реч је о компликованом, гломазном послу. Према члану 50 Оснивачког акта ЕУ, процес раздруживања траје две године како би се осигурао транзициони период без траума, минимализовао непосредни економски шок и, такође, отворило питање о природи будућих односа између Брисела и Уједињеног Краљевства – са Швајцарском, Канадом и Норвешком као могућим моделом.

Пред преговарачима за „Дан после“ стајала би три главна задатка: а) техника раздвајања, б) будући односи Лондона и Брисела, в) поништавање серије трговинских уговора договорених под кишобраном Европске уније.

Цео процес водио би са „проевропске“ стране премијер Камерон, док би евроскептике, предвиђа се, предводио садашњи министар правде Мајкл Гоув, жестоки противник останка Британије у ЕУ, „реформисаној“ или не. „Евроегзиташи“ већ упозоравају да у преговорима о новим односима између Лондона и Брисела, Камерона мора да „контролише“ искључиво „идеолошки чист“ првоборац напуштања Уније и да нема ни говора да „победници“ (дакле, они) прихвате као преговарача „климавог евроскептика“, па чак ни „тврдог евроскептика“ који је у досадашњој фази прихватао платформу о останку у тој „реформисаној“ ЕУ какву је Камерон договорио и понудио Британцима као концесију за останак.

Све ово, свакако, у случају да премијер буде поражен на референдуму чији је исход тренутно крајње неизвестан.

 

ПАНИКА У БРИСЕЛУ У међувремену, на Острву је у току „грађански рат“ две опције. Блок „Британија јача у Европи“ води битку прса у прса са групом „Гласај за одлазак“. „Европејци“ уживају подршку премијера, владе и пратећих медија. На другој страни је блок „База за одлазак“, у тандему са групом „Гласај за одлазак“ где еврофобична странка Најџела Фараџа УКИП (Партија независности Уједињеног Краљевства) представља радикале и очекује да ће Британија 24. јуна осванути без „бриселских окова“, ратосиљана „склеротичне и скупе“ бриселске бирократије, да ће, коначно, преузети „своју судбину у своје руке“.

Фалангу евроентузијаста предводи Дејвид Камерон, а подржава је мањина у премијеровој Конзервативној партији, заједно са политичким противницима из проевропске Лабуристичке партије и еврофилне Либерално-демократске партије.

Поред лабуриста и либерала – две највеће опозиционе странке на Острву – Шкотска национална партија (СНП) већ се определила за останак у ЕУ, што би, у случају да се остатак Британије (Енглеска, Велс и Северна Ирска) одлучи за одлазак из ЕУ, могло да значи први корак ка изласку Шкотске из Уједињеног Краљевства. Лидер ове владајуће странке у Шкотској Никола Старџон изјавила је да ће Единбург водити референдумску кампању потпуно независну од Лондона.

Серија анализа у Лондону упозорава да би победа „брегзита“ на референдуму довела до необичне ситуације у којој би неки делови Уједињеног Краљевства одлучили да остану у ЕУ, упркос томе што је већина одлучила да оде. У том случају, као што смо већ поменули, готово је извесно да би дошло до шкотског референдума о независности (од британске Уније), поред оног недавно одржаног који су шкотски сепаратисти изгубили.

У Лондону кружи информација да блок „Британија јача у Европи“ ужива  финансијску подршку из Брисела где се „осећа паника“ (Радио Би-Би-Си 4) да би излазак Британије из Уније узроковао одлазак ЕУ у историју.

Британија је била једна од три државе које су се (1973) придружиле таласу ширења ЕУ настале из ембриона Заједничког тржишта Европе. Садашњи економски показатељи говоре да је Европска унија највећи трговински партнер Уједињеног Краљевства. Факат је, такође, да велики део буџета ЕУ одлази на субвенционисање пољопривреде у земљама чланицама, а да Британија има стални приговор како из тог фонда добија неадекватан део помоћи.

Према актуелним подацима из британског државног Трезора који води Камеронов ЕУ истомишљеник Џон Озборн, учешће Европске уније у развојним пројектима на Острву износило је током прошле године 8,5 милијарди фунти. Британски део у буџету Уније износи 12,6 одсто, Немачка уплаћује највише – 21,3 одсто, Француска 15,72…

 

ИЗНЕВЕРЕНИ САН Приговор УК је да британска пољопривреда и сточарство не добијају сразмерно учешћу у буџету Заједнице. У сектору пољоприведе, на који одлази највећи део бриселског новца, таква политика, истичу у Лондону, доводи до великих вишкова појединих житарица – још један аргумент у прилог евроскептицима.

Британске критике на рачун економске политике Европске уније одају расположење већине становништва, по коме оваква бриселска држава није њихов трајни партнер, будући да је изневерила сан њених оснивача. Све више се чује и историјска изјава Винстона Черчила по коме у преломним часовима Британија није никада окретала поглед ка Ламаншу него увек преко Океана – према Америци.

Да ли ће на референдуму 23. јуна Британци поново потврдити да им сан није на оној страни Ламанша? Исход је, за сада, на ивици ножа, још једна „Битка за Британију“ (после оне у Другом светском рату) у пуном је замаху, правила су одређена, улог је историјски.

Према усвојеним правилима, сваки од два блока има обавезу да не утроши више од 700 хиљада фунти на промоцију своје политичке опције. Право учешћа у „дуелу“ имају само два одабрана носиоца сваке кампање. Очекује се да би блок „Британија јача у Европи“ добио мандат осталих „европејских“ група да их номинално води у кампањи. Подржавају га и остали истомишљеници – Лабуристичке партије, Либерално-демократске и партије Плајд Кимру (Велс), као и Партије демократских униониста у Северној Ирској (део британске Уније). Дејвид Камерон је виђен за челника ове групације.

Блок „База за одлазак“ (брегзит) тек ће да поднесе пријаву, али сигурно је да ће га водити Најџел Фараџ, лидер екстремно евроскептичне партије УКИП. Фараџ, занимљиво, ужива подршку дела еврофилних партија, „дисидената“ Конзервативне партије, незадовољних Камероновом проевропском политиком. На овој страни су и незадовољници Лабуристичке партије у којој је Тони Блер оставио дубоке глобалистичке трауме; знатан део активиста и руководства у Партији демократских униониста (Северна Ирска) и, наравно, већина у Фараџовој УКИП.

Упркос томе што Европска унија никада није успела да буде „енглеска шољица чаја“, исход референдума од 23. јуна је, захваљујући Камероновом лобирању за Брисел, питање за Питијско пророчанство. Од како је премијер после преговарања са Бриселом договорио верзију „реформисане“ Уније и такву препоручио Британцима да је прихвате 23. јуна, део британског јавног мњења прогутао је удицу и сада је, како анкете показују, сваки исход могућ.

„ДАН СУДБИНЕ“ СА ТРИ МОГУЋНОСТИ Европска унија је настала из колективне жеље за континентом који би био у миру са самим собом, после дуге историје међусобних сукоба и крвавих ратова.

Пет година после окончања Другог светског рата, Француска и Немачка су изашле са пројектом чија је суштина била управо та – да у Европи „никада више“ не буде ратова. Резултат је био уговор шест европских земаља да, за почетак, уједине индустрије угља и челика (1950). Седам година касније потписан је Римски уговор о оснивању Европске економске заједнице (ЕЕЦ).

Белгија, Француска, Немачка, Италија, Луксембург и Холандија потписале су (1957) уговор о приступању Заједничком тржишту: Британија, Ирска и Данска су се прикључиле у првом таласу ширења (1973), следиле су Грчка (1980), Португалија и Шпанија пет  година касније… Унија се проширивала у таласима до данашњих 28 чланица

У колективној свести Британаца, на страну политичка елита интересно увезана са Бриселом, Европска унија није успела да постане део сна на Острву. „Европска идеја“ тамо није никада ухватила корен. Просечан становник Краљевства доживљава Европску унију као отуђено тело које, узгред, траћи новац британских пореских обвезника; да велики новац у коме учествује британска каса одлази или у „погрешну политику“ ван контроле националних држава чланица, или пак на одржавање „паразитског бирократског апарата“ који се отргао контроли националних суверенитета. При томе, као мала колоритна илустрација, стално је у оптицају податак да Брисел троши, на пример,18 милиона евра само на путовања (једном недељно) посланика Европског парламента у Стразбур „на стерилне седнице, алзашко вино и алзашки кисели купус са прасетином“.

На коју ће страну Британија 23. јуна? По делу анализа на Темзи, ноћ 23. јуна може да буде „дан судбине“ са три могућности: а) Британија у Европи или изван Европе; б) велики корак Европске уније ка одласку у историју; в) први корак ка некој другој (мањој) Великој Британији? Овако или онако, стоји питање: Да ли ће велики сањачи европског сна, Де Гол, Делор, Моне… на крају референдумске ноћи постхумно да одахну или уздахну? Већ према томе да ли је сан дефинитвно мртав или ће још мало да живи…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *