Ћирилица у хрватским школама и српским медијима

ЋирилицаПише Александар Милановић

Како смо у пролеће 2016. дошли у ситуацију да нас више занима стање са ћирилицом у Хрватској него у Србији? Зашто је то тако? Како се тумаче културолошке тенденције у вези са овим словенским писмом у двема државама?

Наслов овога текста могао је бити и О ћирилици и цензури у српским медијима. Како се у српским медијима, нарочито на државној телевизији, о ћирилици углавном говори само у два случаја, и то када се у Хрватској разбијају вуковарске ћириличке табле и када се у тамошњем образовном систему појави идеја о увођењу „хрватске ћирилице“ у школе,  одабрани наслов је ипак адекватнији, јер ће бити у средишту наше пажње, барем као повод за шире закључке.

Како смо у пролеће 2016. дошли у ситуацију да нас више занима стање са ћирилицом у Хрватској него у Србији? Зашто је то тако? Како се тумаче културолошке тенденције у вези са овим словенским писмом у двема државама? У потрази за овим одговорима, искористићемо само две емисије емитоване на државном сервису Републике Србије – РТС-у.

ПРАВА ПИТАЊА И НЕПОЖЕЉНИ ОДГОВОРИ Прва је емисија „Аутопортрет“ са Миланом Влајчићем, публицистом и филмским критичарем, емитована на каналу РТС 1, 28. марта 2016. у ударном вечерњем термину. Влајчић се у овој емисији револтирано пита: „Од кога да чувамо ћирилицу?“ Истовремено, он одговорним за брањење ћирилице сматра „шефове катедри на Филозофском и Филолошком факултету“ (у Београду, вероватно) уз опаску да је његов избор латиница јер жели да га читају и његови пријатељи у Загребу и Сарајеву. Мотивација за Влајчићев избор писма, као и за сваки лични избор у животу, сасвим је ирелевантна за питање које поставља. Вратимо се дакле питању: „Од кога да чувамо ћирилицу?“

[restrictedarea]

„Комедијант случај“ режирао је да се један од одговора појави на истом каналу исте телевизије само два дана касније, у емисији „Око магазин“ (РТС 1, 30. марта 2016), у поподневном термину. У првом прилогу, посвећеном ћирилици у Хрватској, веома афирмативно се говорило о намери хрватских филолога да врате ћирилицу, додуше „хрватску ћирилицу“, у тамошње школе. И аутор овога прилога, као професор Историје српског књижевног језика и Историјске фонетике српског језика на Филолошком факултету у Београду (оном истом који помиње М. Влајчић, иако нисам „шеф“ на Катедри за српски језик са јужнословенским језицима), замољен је да прокоментарише ту жељу својих хрватских колега. Уз поздрављање иницијативе за промену школске праксе која би помогла да се ћирилица очува и међу српским живљем у Хрватској и која би допринела квалитетном суживоту Срба и Хрвата, изнео сам, међутим, и одређење сумње. Упитао сам се, наиме, колико искрености има у мишљењу хрватских стручњака који нису осудили „књигоцид“, тј. документовано уништавање 2,8 милиона књига, међу којима има и оних којима је једини грех била ћирилица, у хрватским библиотекама и школама током 90-их година 20. века (Анте Лешај, књига од преко 600 страна под насловом Књигоцид – уништавање књига у Хрватској тијеком 90-их), односно стручњака који у разбијању српских ћириличких табли виде искључиво реакцију на „свеже ране“.

Истакао сам, дабоме, да се дубровачка књижевна баштина данас мора третирати и као српска и као хрватска, тј. као заједничка, српско-хрватска (о чему убедљиво сведоче генерације професора на „оном“ београдском Филолошком факултету и „оној“ Катедри за српску књижевност, закључно са Златом Бојовић). Такође, упозорио сам и на чињеницу да је научних манипулација са територијалним варијантама српске ћирилице било и у прошлости, као у случају чувене, и данас живе, епизоди са тзв. „босанчицом“. Иако ме је новинарка Драгана Игњић замолила да на свако питање одговарам најдуже минут како би моје изјаве биле интегрално приказане (што је био услов) и иако сам ту молбу испунио, искази о књигоциду и о дубровачкој књижевности, као и врло резервисане сумње у искреност хрватских намера – нису емитоване у прилогу у којем су речи мојих хрватских колега добиле далеко више простора, тј. времена. Зашто су цензурисане изјаве о хрватском књигоциду, о Дубровнику и о „босанчици“ на српској телевизији? Да ли се и на српској телевизији са српског прелази на хрватско становиште, о чему утемељено пише Мило Ломпар?

Одговор на ова питање имаће форму документа, тј. форму аутентичне и комплетне СМС преписке са новинарком Драганом Игњић непосредно после емитовања прилога:

А. М. (18.36): Не разумем зашто сте исекли део разговора о спаљивању ћириличких књига у 20. веку. У име коректности, волео бих да добијем неки одговор.

Д. И. (18.43): Iz tehničkih razloga, ceo jedan deo sam morala da isečem. Žao je i meni baš tog dela. Ali knjigocid će sigurno biti tema odvojene priče, u nekoj od narednih emisija. Hvala Vam.

А. М. (18.44): Хвала на објашњењу.

А. М. (18.45): Макар оно било и доста неуверљиво.

Д. И. (18.49): Montaža je surova. Nažalost. Ne morate da verujete, ali zaista nije bila ni loša namera niti je iza toga neka zavera. Meni je, sasvim sigurno, više žao nego Vama, kad nisam sasvim zadovoljna pričom.

А. М. (18.50): Хвала Вам. Завера није, није ни лоша намера, али јесте недостатак храбрости да се каже истина.

КАКО СЕ КРОЈИ ЈАВНО МЊЕЊЕ „Сурова монтажа“, наравно, кроји јавно мњење чак и када занемаримо и одбацимо тенденциозно формулисане и излизане клишее, тј. пејоративне етикете попут завере или зле намере. „Сурова монтажа“ намеће нам и да се о хрватском књигоциду и хрватском поимању српског наслеђа не сме говорити, али и да се хрватска идеја о увођењу ћирилице у школски образовни систем не сме критиковати, чак ни врло обазриво. „Сурова монтажа“ реже и проблем потискивања ћирилице у српским школама, српским медијима, српском јавном језику (телевизијске рекламе, билборди, плакати, етикете, фирме и сл.) „Сурова монтажа“, коначно, у фокус доводи љутито питање интелектуалца који нигде не види угроженост српског националног писма: „Од кога да чувамо ћирилицу?“

Не морамо је чувати сви. Заиста, не памтим да је икада ико у Србији критикован што своје радове и књиге публикује латиницом (изузимајући Милана Влајчића, који је – према његовој изјави у „Аутопортрету – преживео напад свог неименованог пријатеља пуног гнева). И не треба да буде, јер је српска култура, па и њена језичка политика, кроз историју била толерантна и демократична. Оставите нам право да ћирилицу, ипак, чувамо ако желимо, јер је угрожена, и споља и изнутра. Као што у свету чувају ајкуле, китове и друге угрожене врсте, као што брину о језицима и културама који нестају, као што штите дискриминисане мањине. Од кога да чувамо српску ћирилицу? Кроз историју смо је само у последњих триста година чували од власти Марије Терезије (читајте синтезе Павла Ивића!), од окупацијских власти у Првом светском рату (читајте дневник Луке Лазаревића!), од власти у НДХ (читајте студије Виктора Новака!)… Данас је морамо чувати од власти у Хрватској (читајте сведочанства Анте Лешаја), Црној Гори (читајте књиге Јелице Стојановић) и Босни и Херцеговини (читајте радове Милоша Ковачевића!), али и од њеног потискивања у Србији, где је она једино службено писмо. Стога се коначно мора покренути питање статуса ћирилице у два за национални идентитет круцијална српска система: образовном (од основне школе до универзитета) и медијском. Овај проблем није, дакле, само просветни већ и политички и културни. Стога ћу и ја текст завршити питањем: Да ли имамо воље и снаге да овај проблем почнемо да решавамо?

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Поштовани господине професоре,

    вероватно не дискутујете са читаоцима, али морам да Вам се јавим.
    Извлачење реченица из контекста су увек била опасна ствар. Милан Влајчић је рекао то што је рекао у 14 мин. и 40 сек. и зато му је упућено писмо, Отворено писмо филмском критичару Милану Влајчићу, на које он наравно није одговорио.
    Погледајте шта је рекао, а да је чињеница да не чувамо већ расипамо нашу нематеријалну баштину, истина је. Зато Милан Влајчић издаје књиге на латиници, а ми из малих удружења се убисмо објашњавајући о чему се ради.

    С поштовањем,
    Милорад

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *