Чије су легитимације незаконите?

БЕОГРАД, ПРИШТИНА И БЛОКАДЕ

Калимеро на административном прелазуПише Филип Родић

У добром духу жеље за дијалогом и нормализацијом односа, Приштина је поново посегнула за једностраним, непријатељским мерама према Србији. Уведена је блокада камиона са српском робом, а потом и забрана српских личних карата. Овај потез показао се, међутим, као пуцањ у сопствену ногу и, макар за сада, обио се Приштини о главу

Када је тадашњи премијер Хрватске Зоран Милановић септембра прошле године дошао на бриљантну идеју да своју земљу „сачува“ од таласа избеглица, које су у њу улазиле преко Србије, тако што ће де факто да затвори хрватску границу за Србе, то му се, као што смо видели, олупало о главу. Влада Србије била је тада стрпљива и прво је пружила прилику дипломатији у нади да ће овај безуман потез моћи да буде решен без даљег непотребног заоштравања. Премијер Александар Вучић тада се обратио Бриселу и од Европске уније затражио да уразуми своју чланицу. Пошто се то није десило, не толико због неспремности европског комесара Јоханеса Хана него због тврдоглавости Милановића, Србија је после три дана узвратила контрамерама. У поноћ 24. септембра Србија је своје граничне прелазе затворила за сва хрватска превозна средства и сву хрватску робу. С обзиром на карактеристике српско-хрватске трговинске, саобраћајне и робне размене, ово је било много болније за Загреб него за Београд. После непуних 48 сати Хрватска је устукнула и укинула своје „скандалозне мере“, како је тада рекао Вучић. Хрватска, дакле, није попустила пошто јој је комесар Хан поручио да се „ту нема шта преговарати“, да мере хрватских власти нису пропорционалне, да су дискриминирајуће и да се морају укинути, него тек пошто је заболело.

[restrictedarea]

Сличну игру већ дуго са Београдом покушава да игра и самопроглашена Република Косово. Иако Приштина има снажну залеђину на Западу, она је у односу на Србију у далеко неповољнијој ситуацији од Хрватске, међународно признате државе са пуним суверенитетом и пуноправне чланице елитног европског братства. Иако би Београд могао да буде далеко суровији према Приштини но према Загребу, он се ипак уздржава, понекад и преко границе доброг укуса, зарад „нормализације односа“ и европских интеграција. И то је разумљиво. С друге стране, није разумљиво како Приштина не схвати већ једном да јој политика безобразлука, као ни Загребу у случају економске блокаде или неких других регионалних престоница у неким другим случајевима, више не може донети ништа добро. Ако ни због чега другог, макар због тога што Србија заиста више није у истој геополитичкој ситуацији као некад. То најбоље доказују случајеви одбацивања британске резолуције о српској геноцидности у УН и фијаско око пријема Косова у УНЕСКО.

Приштина је, дакле, у свом „младалачком заносу“ одлучила прво 22. марта да забрани прелаз административне линије између Косова и централне Србије за камионе са српском робом, што је, поред осталог, представљало и значајно кршење споразума ЦЕФТА којем је Косово под окриљем УНМИК-а приступило захваљујући можда претераној попустљивости Београда 2007. године. Затим је „косовска министарка за дијалог“ Едита Тахири саопштила да ће од 18. априла улазак на Косово и излазак са истог бити забрањен свим особама које поседују српске личне карте градова са Косова, односно „српских паралелних структура“. Ово није први пут да Приштина у складу са својом тежњом ка дијалогу са Београдом повлачи овакав потез. Прогон српских личних карата, јединих истински легалних на Косову, покушан је већ крајем прошле године, али је трајао свега неколико сати. Из објашњења Тахиријеве види се да она за овај „проблем“ подједнако криви и Београд, и Брисел. „У марту ове године поново смо покренули то питање у Бриселу, где смо се сложили да ће Влада Косова, уколико се проблем настави, вратити на снагу забрану. Упркос посредовању ЕУ, тај проблем се наставља, јер још постоје случајеви коришћења незаконитих дозвола од стране различитих људи“, рекла је она.

Шта Европска унија мисли о томе јасно је из чињенице да је одмах после ове једностране одлуке Приштине сазван хитан састанак у Бриселу како би се ова питања решила, што је и постигнуто након 18 сати преговарања. За разлику од случаја са Хрватском, за Приштину је био довољан притисак Брисела да устукне. Није било потребно да Србија уведе блокаду за возила са Косова и људе који поседују нелегална докумената издата од истински паралелних структура. Како је после преговора саопштио шеф Канцеларије за КиМ Марко Ђурић, личне карте које су издале српске власти слободно могу да се употребљавају на Косову као и до сада, те да ће се разговори о овим исправама наставити у наредном периоду. Други део реченице може бити споран. Проблем, дакле, није решен него је привремено отклоњена приштинска блокада. Укинута је и блокада за камионе.

Да ли је Србија овим извојевала велику победу у Бриселу? Не. Да ли је претрпела пораз? Још мање. Десило се само то да је Влада Србије остала доследна свом помирљивом односу према „ривалима“ у региону који не пропуштају прилику да покушају да науде Србији, што им се најчешће обије о главу. Питање није када ће Србија одлучити да на њихове потезе узвраћа ђоном. Питање је када ће остали схватити да треба да престану да провоцирају Србију пошто то није ни у чијем интересу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *