Почетна / Свет / Бити или не бити – у Европи

Бити или не бити – у Европи

Камерон и Обамаза „Печат“ из Лондона Дејан Лукић

Какву поруку је Барак Обама донео у Лондон, и како се Британија поделила у вези „савета“ америчког председника за шта да се изјасне на референдуму

Још пре него што ће крочити на британско копно, у прошлонедељну дводневну посету, Барак Обама је успео да замути воде Атлантика између Британије и Америке, упозорењем старијем брату шта све може да га снађе ако би се 23. јуна на референдуму о даљем чланству у Европској унији Уједињено Краљевство одлучило за развод брака са Бриселом. То се Америци не би свидело. У типично америчком маниру лишеном дипломатског рафинмана, Обама је „улетео“ у вртлог „грађанског рата“ на Острву поводом одласка или даљег останка Британије у Унији. Пре но што је председнички хеликоптер свим децибелима слетео у мир травнатог дворишта краљевске палате у Виндзору, гост је припретио Британији како би могла да се нађе на крају репа оних што чекају у реду да склопе повољне трговинске аранжмане са САД. Обама упозорава Британце да је то неизбежно и да ће ту остати најмање три године док Америка преговара са остатком света, ако се не опамете и 23. јуна напусте америчког стратешког фаворита – Европску унију.

[restrictedarea]

ИЗ ДУБИНЕ ИМПЕРИЈАЛНЕ ДУШЕ Одлазак Гордог Албиона из бриселске заједнице значи да би САД изгубиле кључну полугу у командовању и контроли над Континентом, а у новонасталом хладном рату са руским и кинеским Истоком.

Инсајдери у Лондону тврде да се оно о „крају репа“ није налазило у припремљеном скрипту Обаминог наступа у Лондону него да му се то отело из дубине империјалне душе и манира да, чак и са најближим савезницима, Америка прво потегне маљ, па дипломатију.

По доласку код краљице у Виндзор и после код Камерона у Даунинг стриту бр. 10, Обами су, иде даље прича, политички саветници вероватно скренули  пажњу да је „мало претерао“ с тим „репом“, да је дирнуо у осетљиво место британске сујете, па је гост покушао да се мало повуче: „Мислим да је исправно рећи како ће, на крају преговарања, свакако доћи до повољног, преференцијалног споразума између САД и УК, али то се неће догодити тако брзо“, будући да би се, дакле, Британија могла наћи иза многих других америчких приоритета.

У разговорима са Дејвидом Камероном, Обама се од оптужби да прети старијем, прекоморском брату бранио како није намеравао да попује него да је „пријатељски саветовао“ Британце како да гласају на референдуму, односно како би Америка то желела: „Бити пријатељ уједно значи бити искрен“, правдао се Обама у Лондону.

Као што је подељена на теми „бити или не бити“ у оваквој Европској унији, Британија се, такође, поделила у вези Обаминог „савета“ како да гласа на референдуму. Истраживање јавног расположења агенције „Ипсос Мори“ показује да 49 посто Британаца нема ништа против тога да им њихов рођак Американац дели савете, док 46 одсто грађана мисли, ипак, како би Велики Брат био паметнији да је ћутао.

Острвске кладионице су, само што је Обама изашао са оним „на крају америчког репа“, биле засуте кишом опклада да ће сада земља гласати за останак у Унији, док је истовремено из фронта за напуштање Уније отворена паљба из свих калибара на госта који се усудио да се грубо меша у чисто британску ствар. У серији негодовања на Обамин гаф, нашло се и подсећање на анегдоту у којој је својевремени амерички председник дискретно упозорио госта у Белој кући, када је овај почео да издалека придикује о америчкој политици: „Молио бих да ми не пишате по тепиху.“

Лидер антиевропске партије УКИП (Независна партија Уједињеног Краљевства) Најџел Фараџ оптужује Обаму да, ни мање ни више, „органски мрзи“ Британију. Један од предводника Фронта за напуштање ЕУ, градоначелник Лондона Борис Џонсон иде даље, па помиње да Обама није чисти Американац него Кенијац (по оцу), па пошто је Кенија била под британском колонијалном управом, „мрзи све што је британско“.

И да још досоли ствар, Џонсон подсећа суграђане да Обама мрзи „и то из дубине душе“ и такву британску националну величину какав је, рецимо, био Винстон Черчил. Чим је ушао у Белу кућу, Обама је, каже, уклонио из Овалне собе Черчилову бисту да би је заменио оном црначког лидера Мартина Лутера Кинга.

Борис Џонсон

ОСЛОБОЂЕНА БРИСЕЛСКИХ ЛАНАЦА Британији је пред референдум – остати или отићи из ЕУ (однос снага је тренутно фифти-фифти) најмање пријало да јој се тако утицајан рођак меша у ионако турбулентну предизборну атмосферу.

Мајкл Гоув, министар правде у Камероновој влади, у директној је јавној опозицији свом премијеру, који је после дугог, енигматског држања коначно изашао на чистину и лични политички капитал заложио за останак земље у Унији. Прошлог уторка министар правде, тако, позива грађане да 23. јуна одбаце Унију, а уверен је да би то био почетак антиевропске „заразе“ која би се затим проширила по целом континенту и означила „крај овом пропалом европском пројекту“. По њему Британија би „Дан после“ била ослобођена бриселских ланаца. Одрешених руку била би у стању да слободно уговара повољне трговинске аранжмане са остатком ЕУ земаља. У наступу пред великим аудиторијумом у Лондону Мајкл Гоув објашњава да би Британија имала прилику да са европским и светским партнерима договори повољне уговоре по својој мери и интересу, а да при томе не буде присиљена да прихвата слободно кретање Европљана (масовна имиграција на Острво из других земаља Уније), нити пак да плаћа скупу цену за чланство у Европској унији.

Супротстављен Камерону, министар правде заједно са евроскептицима у Влади јавно исмева тезу еврофила (међу којима је и други човек у владајућој хијерархији, шеф државног трезора Џон Озборн) по којој би, одмах након евентуалног британског напуштања Уније, европски лидери блокирали све трговинске везе са Уједињеним Краљевством. Прост разум је на другој страни: земље ЕУ више продају Британији – петој светској сили по економској снази – него што Британија продаје  њима.

Правила о раздруживању са Унијом предвиђају преговоре у трајању од две године. Њих би, траже евроскептици, требало да води неко „чији прсти нису умазани  проевропским пекмезом“, дакле, то не би могао да буде Дејвид Камерон.

Интервенција министра Гоува, виђеног за преговарача, тумачи се као сугестија да Камерон, после евентуалног пораза његове европске политике на референдуму у коју је уложио крупан политички капитал, поднесе оставку. То би даље неминовно водило до чистке „европејаца“, то јест до реконструкције владе.

 

СЛИКА БУДУЋЕ БРИТАНИЈЕ Референдум је више од ексклузивно британске афере. Стратешки, улог плебисцита је Европа. Групе, политичке партије и покрети удружени у кампању за напуштање Уније имају у пројекту нешто више од релаксације бриселских окова који су, по доживљају већине Британца, суспендовали превелики део националног суверенитета. Зато Мајкл Гоув отворено каже да „брегзит“ уједно означава „крај Европске уније какву смо до сада познавали“. То би, по њему, био почетак ширења „демократске заразе“ Европом. Лондонски „Дејли мејл“ (20. априла) иде и даље, па у коментару политичког уредника Џејмса Слајка види одлазак Британије као „почетак демократског ослобађања целе Европе“.

Евроскептици имају реч више: „Ако одлучимо да одемо, спасавамо и земљу и Европу (!), тако што ћемо подстаћи друге у Европи да следе наш пример.“ То би, по истом наративу, „значило да пред нама стоје лепши дани; да наша деца имају бољу будућност; наша земља боље институције; да ће наше друштво уживати веће слободе и бити инспирација остатку Европе“.

Приземљено на факте и бројке ово, по „Мејлу“, значи велику трговинску зону за Британију, широм Континента, од Турске до севера Европе, без обзира да ли се ради о чланицама ЕУ или о зони евра.

Слика будуће Британије без суспензија њеног суверенитета и без бриселске бирократске „склерозе“ по „Мејлу се „може лапидарно исказати у неколико потеза:

Британија би слободно трговала са остатком ЕУ, али формално не би била чланица Заједничког тржишта.

Отарасила би се скупе контрибуције у буџету Европске уније и тај новац боље употребила за (рецимо) побољшање бесплатне Националне здравствене службе.

Грађани Европске уније не би више могли да слободно улазе, живе и раде на Острву.

Европски суд правде не би имао јурисдикцију над законима и параграфима правног система Уједињеног Краљевства.

Уместо слободног уласка грађана ЕУ на Острво, Британија би увела аустралијски систем „поена“ за све имигранте, без обзира из које земље долазе.

Британија би прихватала само дошљаке које жели и који су јој потребни као дефицитарна или јефтина радна снага.

Евентуално одбијање неких земаља да наставе слободну трговинску размену са Британијом по повлашћеним тарифама било би „у корист њихове штете“. Не постоје индикатори нити пак интерес да (на пример) немачки произвођачи аутомобила престану да продају „мерцедес“ Британији; да француски произвођачи вина нађу интереса да не продају шампањац Енглезима, а италијанске модне куће саме себи ускрате лукративног тржиште пете економије на свету.

Пет одсто британских компанија које тренутно послују унутар ЕУ поштовале би бриселска правила игре, као што их поштују и када робу продају (на пример) Америци; остатак, скоро 95 острвских компанија које не би пристале да тргују по бриселским правилима биле би слободне да тргују са остатком света без бриселске бирократске регулативе.

Најџел ФараџВРАГ ОДНОСИ ЕВРОПСКУ ШАЛУ Британски референдум најављује бурно, европско, политичко лето које је у бриселској централи већ упалило алармна светла. Кад председник Европске комисије Жан-Клод Јункер јавно саопштава како ЕУ „губи ударну снагу“, како се „све више петља у животе људи“ и како Унија мора многе своје законе да препусти националним владама, мора да је антиевропски враг однео европску шалу.

Евроскептицизам је наслов приче на Континенту, а у Британији је још и назив текућег „грађанског рата“ два супротстављена мишљења о Европи. Пљуште аргументи и контрааргументи; бројке и статистике… Бити или не бити у Европској унији није више само недоумица него (псеудо) избор између катаклизме и Елдорада.

На све рачунице о позитивном салду напуштања Уније из табора за останак, који предводи Камерон, грми одговор да британски еврофоби живе у „Алиси у земљи чуда“, да замишљају како би Британија по одласку задржала стечене предности чланства у Заједници, а могла да игнорише и одбаци што јој се не свиђа. Ово је, напротив, поручују, „јеси или ниси“; или си напољу са свим последицама или унутра са свим предностима.

„Којештарија“, стиже од еврофоба. Британија је економска сила и чиста је фантазија да би „Мерцедес“ престао да јој продаје аутомобиле, а Французи ускратили вина земљи у којој је петком увече замашан број Британаца потонуо у алкохол. Докле год је француско лоше вино боље од најбољег британског, Енглез, Шкот, Северни Ирац и Велшанин пиће што им је слађе и јефтиније. При томе је Британац гадљив на сваки савет шта треба да вози, шта ће да пије, а поготово како ће да гласа на референдуму о Европској унији која, на концу, никада и није била његова шоља чаја. Због тога је Обамин „савет“ Британцима за шта да се изјасне на референдуму промашио мету.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *