Почетна / Друштво / Ахилове пете пресуде Радовану Караџићу

Ахилове пете пресуде Радовану Караџићу

Радован КараџићПише Стефан Каргановић

У осуђујућој хашкој пресуди првом председнику Републике Српске постоји толико произвољних закључака и занемарених (ослобађајућих) доказа да се она слободно може назвати правним скандалом

Упрошлом броју „Печата“ контекстуализовали смо пресуду коју је 24. марта 2016. Хашки трибунал изрекао бившем председнику Републике Српске Радовану Караџићу. Главна поука тих разматрања несумњиво је гласила да „пресуде и закључци Хашког трибунала, не само у предмету Караџић већ и свима осталима, вреде само онолико колико вреди, и колико је јуристички кредибилна, установа која иза њих стоји“. А то ће рећи, врло мало.

Правни тимови на обе стране проучавају пресуду у настојању да у њој нађу ставове који би им помогли у жалбеном поступку. Препустићемо тај задатак њима. Усредсредићемо се на само две тачке у пресуди које, са чисто професионалног становишта и без навијања за једну или другу страну, завређују посебну пажњу.

 

АРГУМЕНТОВАЊЕ ГЕНОЦИДА На првом месту, то је начин аргументовања закључка Већа да се у Сребреници догодио геноцид, који ставља на терет оптуженом Караџићу.

У параграфу 5671 Веће тврди да „на основу доказне грађе предочене у вези са операцијом убијања, и посебно у светлу чињенице да су босански Срби покушали да убију сваког одраслог муслимана из Сребренице (…) једино разуман закључак јесте то да су припадници оружаних снага босанских Срба намеравали да истребе сребреничке муслимане као такве“. Ако је то тачно, задовољило би један од специфичних елемената за извршење геноцида.

У наставку, у пар. 5673, Веће елаборира свој закључак и каже да су „са намером да униште босанске муслимане из Сребренице, који су представљали знатан део заштићене групе босанских муслимана, припадници снага босанских Срба погубили на хиљаде мушкараца босанских муслимана и проузроковали тешке психичке патње хиљадама босанских муслимана у Сребреници. Веће зато закључује да напред побројана дела представљају геноцид у смислу чланова 4(2)(а) и 4(2)(б) Статута.“

[restrictedarea]

У пар. 5617 као укупан број погубљених наводи се цифра 5.115. Узгред, то је сада уведено као нова „утврђена чињеница“ МКТБЈ у вези са бројем „жртава геноцида“. У пресуди Крстићу радило се о „7.000 до 8.000 људи“, у предмету Поповић – „најмање 5.336 идентификованих појединаца“, а у пресуди Толимиру – „4.970 жртава“. Све горе наведене противречне цифре које објављује исти суд (осим код Караџића) правоснажне су.

Веће тврди – као што је принуђено да учини да би закључку о геноциду дало привид утемељености – да погубљени представљају „знатан део“ релевантне заштићене групе. Међутим, мерио се тај „део“ као становништво енклаве 11. јула 1995. године (око 40.000, по свим досадашњим правоснажним пресудама) у односу на укупно муслиманско становништво БиХ, или као 5.115 наводно погубљених у односу на број житеља енклаве, квалификација „знатан“ је у оба случаја без видљивог основа. У Сребреници се у јулу 1995. укупно налазило занемарљивих два одсто БиХ муслимана, што би се једва могло назвати „знатним делом“ чак и да апсолутно нико од њих није преживео. Ако бисмо пак кључни појам дефинисали као процентуални однос погубљених према укупном бројном стању у енклави, то би износило око 12 одсто, што статистички и даље представља врло низак проценат занемарљивог „дела“ заштићене групе, као целине.

Занимљиво је да се, за разлику од свих претходних сребреничких пресуда, у првостепеној пресуди Караџићу Веће први пут званично не изјашњава о укупном броју наводно циљаног становништва енклаве почетком јула 1995. То је можда зато што је свесно несувислости, у светлу већ утврђених чињеница по том питању, даљих разматрања у које се упушта.

ОСЛОБАЂАЈУЋИ ДОКУМЕНТИ Међутим, најважније је следеће. Као материјалну подлогу за „једино разумни закључак“ да је у Сребреници извршен геноцид, Веће истиче то „да су босански Срби покушали да убију сваког одраслог муслимана из Сребренице“. Та тврдња је апсолутно нетачна и побијају је изјаве заробљених муслимана током критичне недеље 12. до 19. јула 1995, који нису били убијени већ су, напротив, прописно процесуирани, пријављени Међународном Црвеном крсту и касније размењени.

Ове изјаве се налазе у архиву Тужилаштва Хашког трибунала и мада су биле доступне Већу, приликом писања пресуде – оно их је игнорисало. У питању је документација, тј. ослобађајући материјал од прворазредног значаја који је Тужилаштво било дужно да благовремено достави одбрани на увид и коришћење. То се, наравно, није догодило. Неуспели напори Караџићеве одбране да од судског већа издејствује обавезујуће наређење да јој се преда неколико десетина хиљада других ослобађајућих докумената у поседу Тужилаштва представљају правосудни скандал.

Ове изјаве преживелих Сребреничана противрече централном закључку пресуде Радовану Караџићу и драгоцене су из најмање три разлога: (1) у 13 изјава, које се односе на критични период (12–19. јули 1995), особа коју је Војска Републике Српске заробила била је процесуирана на у целини редован начин (очигледно није била убијена по кратком поступку као што Веће тврди, јер у противном не би могла дати изјаву), а у многим случајевима, где је то било потребно, указана јој је медицинска помоћ од стране српских снага; (2) од укупно 60 изјава којима располажемо (што обухвата и првих 13) у 29 се помиње да је заробљеној особи омогућено да се региструје код Међународног Црвеног крста (ICRC); (3) у изјавама особа које су се повлачиле са колоном и негде су успут биле заробљене, говори се о борбеним дејствима између колоне и ВРС, о гранатирању и другим видовима напада којима је током повлачења колона, као легитиман војни циљ, била изложена, и помињу се велики људски губици колоне на том путу.

 

СПИСАК ИЗЈАВА Следе кратки прикази тих изјава муслиманских бораца и цивила датих локалним органима по приспећу на муслиманску територију. То су лица заробљена (без фаталног исхода, наравно) током критичне седмице између 12. и 19. јула 1995, као и други мушкарци из енклаве који су се успешно повукли или су током повлачења заробљени од стране српских снага, а затим прописно процесуирани и касније размењени. Њихове изјаве директно побијају срж аргумента на који се Караџићево претресно веће позива у образложењу свога закључка о геноциду.

Иза сваког имена следи година рођења и архивски број у електронској грађи Хашког трибунала. Ако пише „статус нејасан“, то значи да из изјаве није могуће утврдити да ли је особа која је даје војник или цивил. Затим следи кратак сажетак изјаве. Број који следи после имена односи се на ознаку под којом је документ заведен у бази података Тужилаштва трибунала у Хагу. Све изјаве се налазе у архиву „Историјског пројекта Сребреница“ и, на захтев, биће стављене на увид заинтересованим лицима и организацијама.

 

  1. Адемовић, Бекир (1975), 01185273. Војник, заробљен 13. јула са још 17 рањеника. Наводи имена петорице који су били заробљени са њиме. Био сведок борбених дејстава у пределу Кољевић Поља током повлачења колоне, и наводи податке о последицама. Пребачен у братуначки Дом здравља, прва два дана без неге, затим га лечио холандски лекар. У ноћи 17/18. јула пребачен у заробљенички логор Батковић. Видео како туку заробљенике, али лично није био злостављан.
  2. Мемишевић, Нурудим, цивил, заробљен 14. јула код Баљковице. За детаље видети изјаву оца, Мемишевић, Нурифа, 00396028. Пребачен у Батковић 14. јула; тучен.
  3. Ахметовић, Неџад (1953), 01189539. Војник, заробљен 13. јула. Одведен у Каракај (код Зворника), држан два до три дана. Био сведок борбених дејстава током повлачења колоне, и наводи податке о последицама. Пребачен у касарну у Бијељини, размењен 24. децембра 1995.
  4. Мустафић, Зазим (1964), 01185284. Војник, рањен, заробљен од стране војне полиције Дринског корпуса 12. јула. Наводи још 10 особа које су биле заробљене са њим. Пребачен у Батковић 18. јула, размењен 29. септембра 1995.
  5. Хашемовић, Азиз (1960), 01185332. Војник, заробљен 16. јула са девет других рањеника, наводи четири особе из те групе. Указана медицинска помоћ у Дому здравља у Братунцу, затим пребачен у Батковић 17. јула. Ослобођен радне обавезе због рањавања. Размењен 29. септембра 1995.
  6. Вилић, Садик (1960), 00401652. Цивил, заробљен 13. јула. После повлачења холандског батаљона Срби га заробили заједно са великом групом рањеника у Поточарима. Сви су примили прописну медицинску негу у Дому здравља у Братунцу, није био злостављан. Испитиван од стране обавештајних органа ВРС. Регистрован у Црвеном крсту 18. јула, евакуисан за Батковић 19. јула са још 22 рањена заробљеника. Размењен 29. септембра 1995. У Батковићу га испитивао официр ВРС о војним стварима, није био злостављан; затим био испитиван и злостављан од стране истражитеља за ратне злочине.
  7. Табаковић, Реуф (1960), 01185288. Војник, рањен, заробљен 12. јула. Провео пет дана у Братунцу, 17. јула пребачен у Батковић. Размењен 24. децембра 1995.
  8. Табаковић, Шукрија (1973), 00371755. Војник, рањен, заробљен 11. на 12. јул. Провео шест дана у кампу УН у Поточарима, затим са још шест рањених Муслимана послат у болницу у Братунцу (17. и 18. јула) на лечење. Наводи имена других рањеника који су били пребачени и лечени заједно са њим. Пребачен у Батковић 18. јула, где му је било саопштено да ће бити третиран у складу са Женевском конвенцијом. Размењен 30. септембра 1995.
  9. Каљевић, Рифет (1945), 01185280. Војник, рањен, заробљен 14. јула. Учествовао у повлачењу, покушао да изврши самоубиство, заробљен и одведен у братуначку болницу на лечење од покушаја самоубиства. Помиње другог „тешко болесног“ заробљеника из Сребренице који је био на лечењу, али је преминуо у братуначкој болници. Пребачен у Батковић, размењен 24. децембра 1995.
  10. Смајловић, Идриз (1956), 12122824. Војник, рањен, заробљен 11. јула. Провео неколико дана на клиници у Поточарима, пријављен Црвеном крсту. Пребачен у Братунац 15. јула, испитиван и тамо злостављан. Одведен у Батковић 16. јула, размењен 29. септембра 1995. Сведок огорчен на Србе зато што је био повређен од мине на коју је нагазио, али потврђује да је као заробљеник био коректно третиран. Потврђује да је 28. дивизија из Сребренице нападала околна српска села.
  11. Селимовић, Садик (1962), 03052246 (број под којим је изјава заведена у протоколу муслиманске обавештајне службе AID); 02131234 (број под којим је изјава заведена у протоколу Тужилаштва МКТБЈ). Војник, рањен, заробљен у Поточарима 12. јула. Одведен са другим рањеницима у Братунац, где их је један део болничког особља третирао коректно, а други део не. Осам дана после заробљавања пребачен у Батковић и пријављен Црвеном крсту. Дао изјаве муслиманским властима (AID) и тужилаштву Хашког трибунала (OTP).
  12. Хасић, Сакиб (1968), 00588878 (број под којим је изјава заведена у протоколу Тужилаштва МКТБЈ). Није јасно да ли је био цивил или војник. Рањен, заробила га ВРС на клиници УН у Поточарима. Српски војници издвајали тешко повређене муслиманске заробљенике да их ослободе. У Братунцу видео муслиманске рањенике са картонима Црвеног крста. Прегледан 13. јула. Испитиван 15. јула у вези са ратним злочинима и пријављен Црвеном крсту дан или два касније. Пребачен у Батковић са 22 муслиманска рањеника. Размењен 24. децембра 1995.
  13. Грачанлић, Џемо (1974), 00371741. Статус нејасан, рањен и заробљен од ВРС на клиници УН у Поточарима са још 23 муслиманска рањеника. Пребачен у болницу у Братунцу 14. јула, затим 19. јула у болницу у Бијељини, после у логор Батковић. Регистрован код Црвеног крста, размењен 29. септембра, 1995.

 

АМЕРИЧКА ФОРЕНЗИКА Друга Ахилова пета пресуде Радовану Караџићу односи се на наводне форензичке доказе прибављене преко проблематичне лабораторије ICMP из Тузле, коју су 1996. на састанку Г-7 у Лиону основали Бил Клинтон и сродни евроатлантски званичници. Ради ексхумације и ДНК упаривања без икаквог професионалног сертификата, а председника јој именује Стејт департмент САД.

Лабораторија ICMP-а је, наводно, упаривањем узорака ексхумираних посмртних остатака и преживелих сродника „идентификовала“ око 6.600 „жртава сребреничког геноцида“. Осим те јавно изнете цифре, која се има примити на реч, поименични списак „идентификованих“ жртава Сребренице нико никада није видео, а у пресуди Караџићу се наводи да је тај списак „запечаћен“ (under seal, фуснота 18783). Провера помоћу матичних бројева или на било који други начин је – немогућа.

Директор за форензичке студије ICMP Томас Парсонс сведочио је у корист Тужилаштва на суђењу Караџићу. У пресуди, Веће са одобравањем наводи Парсонсово самохвалисање да је ICMP „водећа установа у свету за идентификовање несталих особа“ (фуснота 18965) и усхићено додаје да је то, без обзира на скепсу коју је изразио оптужени, „угледна, непристрасна и поуздана установа“ (пар. 5568). У начину како је ова „непристрасна и поуздана“ установа настала, Веће не примећује никакав сукоб интереса.

Током унакрсног испитивања Томаса Парсонса 22. марта 2012. Радован Караџић му је поставио следећа питања и добио овакве одговоре:

„Караџић: Можете ли нам рећи да ли сте установили начин њихове смрти?

„Парсонс: Начин смрти је био утврђен у врло великом броју тих случајева од стране патолога. Међутим, начин смрти није играо никакву улогу у производњи овог списка.

„Караџић: Као што вам је познато, једна од оптужби овде односи се на противправно убијање и стрељање. Дакле, да ли ви тврдите да су ти људи, чије сте ДНК профиле установили, били убијени на противправан начин и да ли сте та лица раздвајали од особа које су погинуле у борби?

„Парсонс: Међународни комитет за нестале особе (ICMP) се не бави питањем како су те особе биле убијене, нити да ли је њихова смрт била законита или не. Ја пружам извештај о идентификацијама које су биле обављене у вези са посмртним остацима ексхумираним из масовних гробница.“

Када је био сатеран у ћошак, Парсонсов одговор представља признање чињенице која је позната свима у стручним круговима, да се категорија начина смрти налази изван домена ДНК технологије. У ситуацији где су на релативно малом терену била масовно присутна два правно потпуно различита узрока смрти, погубљење и борбена дејства, та чињеница је изузетно битна за правилну анализу догађаја и праведну атрибуцију кривичне одговорности. Томе би се могла додати и подједнако важна категорија времена смрти, у вези са чиме ДНК технологија такође не пружа никакав одговор. На подручју Сребренице, наиме, водиле су се борбе и током три године пре јула 1995, а у самој енклави претпоставља се да је у том периоду неко умро и природном смрћу.

Мешање посмртних остатака особа усмрћених на разне начине и у различитим временским периодима кључ је за разумевање „сребреничке подвале“.

Караџићево веће, међутим, нигде чак и не алудира на признање Томаса Парсонса, које руши саме темеље оптужнице. У педантно сроченој пресуди, са преко 20.000 фуснота, за тај експлозиван податак није било места.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *