Почетна / Култура / Земунски маг и естетика будућности

Земунски маг и естетика будућности

Жељко Тоншић (1954–2014)

ŽeljkoTonšić, Ave Maria, 1999Пише Дејан Ђорић

Био је једини наш сликар на сталној узлазној путањи усавршавања другима недостижног мајсторства, па су га поштовали и (хипер)реалисти и сликари фантастике, а његова прва, постхумна изложба могла се прошле недеље видети (само четири дана) у земунској Галерији „Стара капетанија“

У животу и стваралаштву Жељка Тоншића толико је тога чудесног да га с правом Драгослав Бокан и Драган Јовановић Данилов сматрају нашим генијалним сликаром, што није допуштао да се о њему говори. Тај земунски маг рођен је на дан Рођења Светог Јована Крститеља 7. 7. 1954, а сахрањен је на свој „ивањдански“ рођендан 7. 7. 2014. Био је једини наш сликар на сталној узлазној путањи усавршавања другима недостижног мајсторства, па су га поштовали (хипер)реалисти, као и сликари фантастике. Аристократа по изгледу и понашању, одбијао је да буде део постмодерног уметничког света, мада, како је запазила једна немачка професорка авангардне уметности, његове слике имају много и од естетике будућности. Ни мајстор неоготике нити само сликар магијског неосимболизма Тоншић је православне иконе у реалистичком духу сликао боље од Паје Јовановића и Уроша Предића, усамљено доказавши да се и сада може боље стварати од старих мајстора. Никада није направио изложбу својих задивљујућих остварења, није имао обиман промотивни каталог нити монографију, а и његова прва, постхумна изложба могла се прошле недеље видети само четири дана у земунској Галерији „Стара капетанија“. Достојно ју је организовао његов син Милош.

[restrictedarea]

Тоншићево уље „Ex oriente lux“ налази се у сталној поставци швајцарског Музеја фантастичне уметности у Гријеру, а школа за учење сликарства коју је водио била је најуспешнија. У њој је имао статус вође секте, студенти су долазили да уче и током школовања на уметничким факултетима па и после; установио је давање медаља за успех које је сам израђивао. Уз Милована Видака једини је наш сликар ремек-дела насталих после три-четири године исцрпног рада. Своје езотеријске инкантације смештао је у уникатне рамове, које је сам правио. Радомир Чачић, његов велики поштовалац и један од два наша најбоља мајстора за урамљивање слика, каже да се једино пред Тоншићевим сликама од свих домаћих нових мајстора може молити, и да његове рамове нико у Србији не уме да изради. Своја чаробна уља окивао је понекад као иконе у оков од лима, укуцавао је и до 17.000 ексерчића (знао је по потрошеним кутијама). Сагоревао је на сликама за које су му богати појединци давали и до 50.000 евра, уверени да ће лековито деловати на њихове болесне супруге. Сада се појављују милијардери из иностранства који желе да откупе све код сина сачуване слике.

Чињенице о овом уметнику крајње су необичне, његово стваралаштво нема додира ни са чим у српској уметности. Са поносом је показивао детаље на својим сликама, тако вишеслојним да су могле добро да се виде само лупом или под јаким осветљењем. На знајући за недавна научна достигнућа, прецизно је насликао структуру фулерена. Онемоћао, у болничкој постељи, виљушком је на једном свежем кромпиру изрезбарио аутопортрет . У тим последњим месецима писао је и одличну поезију. Жељко Тоншић одиста је био „Изнад живота и смрти“, како гласи његова постхумна изложба и већи диптих који је насликао годину дана пред одлазак, а сликао је до судњег часа, дајући сликама називе искључиво на латинском.

Željko Tonšić, Ante portas, 2005Теорија га није занимала, али је пратио дешавања на другој страни, бавио се и нашим концептуалистима. Био је и остао ненадмашни практичар, у занатском смислу недостижан не само нашим већ и страним сликарима. Знао је да уочи анатомске грешке и на сликама мајстора какав је Саша Марјановић. Још у београдској Средњој школи за индустријско обликовање насликао је изванредне мале слике, а касније постао нераздвојан са своја два друга из земунске школе фантастике – Жељком Ђуровићем и Сергејом Апарином. Млађем Земунцу Саши Монтиљу направио је штафелај и упутио га у неке од својих тајни, а сликао је заиста тајанствено, пре бојеног слоја исписивао је магијске формуле на платну. Бескрајна посвећеност чину сликања, који је за њега био израз вечног, била је толика да би се после насликаног дела исцрпен данима одмарао. Тежио је божанском и имао такве снове, па већину његових представа чине анђеоски ликови. У знак отпора злу, док су 1999. године падале бомбе око његовог атељеа у Батајници, извео је један од својих духовних подвига – насликао је најлепшег Архангела Гаврила у новијем светском сликарству (слика „Ave Maria“). Само је он умео и на бувљој пијаци да пронађе сијасет скулптурица анђела и стручне књиге о њима. Отварала су му се врата за која други и не слуте да постоје.

Медиални волшебници су тежили интегралној слици, а Жељко Тоншић оној идеалној. Највише јој се приближио у делу над делима српског сликарства, сликом на којој је радио три године, посвећеној теми Апокалипсе. Назвао ју је „Ante Portas“ и за разлику од других примера из историје сликарства она се не може репродуковати; само виђење уживо и дуже посматрање омогућује пун доживљај. Био је целога живота пред том капијом чудесног и прешао је иза ње, оставши заувек у овом времену палих духом мајстор светлосних слика, Fra Angelicus који је победио самог себе и своје слабости. Од демонског узнео се до анђеоског, од модерног до вечног, поставши узор младима и легенда за живота.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *