Почетна / Друштво / Уочи изрицања пресуде Радовану Караџићу

Уочи изрицања пресуде Радовану Караџићу

Радован Караџић ХагПише Стефан Каргановић

Оптужница против др Караџића је са професионалног становишта врло занимљива. Једно од главних упоришта за импутацију кривичне одговорности у њој је контроверзна доктрина „удруженог злочиначког подухвата“ (УЗП), која у статуту поступајућег суда не постоји

Првостепена пресуда др Радовану Караџићу је сасвим предвидљива. То није зато што је његова одбрана била неуспешна него због политичке природе поступка и суда који му ту пресуду изриче. (Када овај текст буде пред читаоцима, та пресуда, изречена непосредно по одласку овог броја „Печата“ у штампу, биће већ и позната!)

НАКНАДНА ИМПРОВИЗАЦИЈА Оптужница против др Караџића је са професионалног становишта врло занимљива. Једно од главних упоришта за импутацију кривичне одговорности у њој је контроверзна доктрина „удруженог злочиначког подухвата“ (УЗП), која у статуту поступајућег суда не постоји. У јуриспруденцији Хашког трибунала тек накнадно је била импровизована да би се олакшао задатак доношења осуђујућих пресуда у недостатку специфичних материјалних доказа. Друго главно упориште је подједнако проблематични концепт „командне одговорности“, који се, у пракси Трибунала, заснива на процени о томе шта је оптужени „знао или требало да зна“ да би му се по том основу могла приписати кривица за дела са којима често није имао никакве видљиве везе.

[restrictedarea]

У овом предмету др Караџић је оптужен за учешће у четири УЗП, што вероватно представља рекордан број злочиначких конспирација овакве врсте, импутираних појединачном хашком оптуженику. УЗП у пракси Трибунала има три суштински небулозна модалитета за утврђивање кривичне одговорности, помоћу којих се оптуженик повезује релативно лако са делима и терети за последице понашања трећих лица која – сходно трећој варијанти ове доктрине – чак могу да му буду и непозната.

У предмету Караџић кривична одговорност се импутира на основу учешћа у следећим УЗП-овима: (1) да се између октобра 1991. и новембра 1995. трајно измести муслиманско и хрватско становништво из делова БиХ на које је полагала право српска страна у сукобу; (2) између априла 1992. и новембра 1995. да се помоћу непрекидних артиљеријских напада терорише становништво Сарајева; (3) да се у периоду између 11. јула и 1. новембра 1995. истреби муслиманско становништво Сребренице убијањем мушкараца и дечака и присилним депортовањем жена, деце и старих особа из енклаве; и (4) учешће, у мају и јуну 1995, у заробљавању особља УН и њиховом држању у својству таоца да би се НАТО снаге принудиле да обуставе нападе на положаје и војне циљеве ВРС.

Овоме су у оптужници додате и појединачне тачке, као што су држање „хиљада муслимана и Хрвата“ у логорима под условима срачунатим да резултирају физичким уништењем заточеника, безобзирно разарање приватних и јавних добара, укључујући верске објекте, широм БиХ, и – као издвојен чин – гранатирање пијаце „Маркале“ 5. фебруара 1995, са последичним убијањем и рањавањем више десетина особа.

АПСОЛУТНА НЕЈЕДНАКОСТ По Караџићевом правном саветнику Питеру Робинсону, најважнија питања на која би овај судски процес требало да одговори односе се на то да ли су гранатирање „Маркала“ извели Срби или муслимани, да ли је на српској страни постојао план за присилан изгон муслимана из 20 општина у БиХ, да ли је заробљавање особља УН средином 1995. представљало легитимну реакцију на ваздушне нападе НАТО снага против српских положаја, и шта се у јулу 1995. стварно догодило у Сребреници и ко је за то одговоран.

Један од најважнијих проблема са којим се током дугогодишњег суђења које је почело 2009. године суочава одбрана била је апсолутна неједнакост у ресурсима у односу на Тужилаштво. Примера ради, тиму одбране су на крају била одобрена средства за пет особа, док у Тужилаштву на предмету Караџић ради око 50 људи. Затим, у кључном сегменту најважнијих материјалних доказа против оптуженог – у вези са независном провером ДНК упаривања помоћу којих се идентификују наводне жртве из Сребренице – судско веће је под разним изговорима одбило захтев одбране да се докази доставе неутралној лабораторији на анализу. Најзад, Тужилаштво није испунило обавезу да оптуженом омогући увид у око 10.000 страница ослобађајућег доказног материјала, за шта до сада није претрпело никакве санкције од стране судског већа, и што ће вероватно бити једна од тачака у жалбеном поступку.

Поступак вођен против др Радована Караџића обележен је бројним нерегуларностима, од којих су неке уобичајене за процесе пред Хашким трибуналом, а друге специфичне за овај предмет. Са становишта обезбеђивања историјског записа о догађајима на које се суђење односило, енергична и интелигентна одбрана др Караџића, упркос огромним хендикепима, постигла је свој циљ. У записник суђења ушли су бројни значајни докази на основу којих ће историја судити онима који су судили и изрекли политички предвидљиву пресуду Радовану Караџићу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *