Почетна / Србија / ТАЈНА ОПЕРАЦИЈЕ „ГОЛУБИЦА”

ТАЈНА ОПЕРАЦИЈЕ „ГОЛУБИЦА”

Корице књигеОвако је писао Драгиша Блануша

Објављујемо одломке из књиге „Чувао сам Милошевића −Дневник из ћелије број 1121”

Сат и по времена пре него што је изведен из собе 1121, стигла је документација у вези са притвореником Слободаном Милошевићем да се истог дана преда представницима Хашког трибунала.

Операцију је требало извести брзо и неприметно. План те операције, који је био већ припремљен, назвали смо „Голубица“, а одредио сам и људе који ће то да обаве – укупно шесторицу. Ја сам био седми. Нас неколицина је ушла у собу око осамнаест часова и видели смо да Слободан Милошевић у пиџами лежи и чита књигу. Рекао сам му кратко, војнички:

– Устаните и спремите се.

На то је Милошевић изненађено упитао:

– Где идем? Куда ме водите?

Уследио је мој кратак и одсечан одговор:

– У Хаг.

[restrictedarea]

На Милошевићевом лицу нисам приметио неко веће изненађење и збуњеност. Лагано је устао и само рекао:

– Управниче, дозволите да се бар јавим супрузи, адвокатима, да спакујем своје ствари.

Ухватио сам га овлаш за мишицу десне руке и кратко рекао:

– Пожурите.

На то само је рекао:

– Будите људи, дозволите да се обучем.

Лагано се облачио, одабирао ствари и стављао их у кофер. Насумице је узео четири књиге, несесер са личном хигијеном, мантил. Када се обукао, кренули смо лаганим кораком низ ходник. Пре уласка у службено возило, „марицу“, поново ме упитао:

– Управниче, шта је ово? Ово није у реду. Ово је отмица. Могу ли сада да се јавим супрузи?

Одговорих:

– Касније.

Ушао је у „марицу“. Погледах на сат: 18:45… Све ово трајало је десетак минута.

Кренули смо лагано београдским улицама. Само два службена возила затвора. „Марица“ и „мерцедес“ на други крај Београда. У „марици“, у којој, као што је познато, нема прозора, причао ми је један од надзорника, Милошевић је рекао:

– Знам, водите ме на хелиодром на Бањицу.

До Бањице смо стигли за петнаестак минута. Тихо, неприметно, без икакве помпе, без пратње.

Када смо стигли на одредиште, хелиодром Института безбедности на Бањици, видео сам два полицијска хеликоптера типа „газела“ и „кајова“ и мноштво наоружаних људи.

Милошевић лагано излази из „марице“, осврће се око себе, облачи капут, а затим каже уз театралан покрет руком:

– Свака вам част. Добро одрађен посао. Можете да исплатите ове људе.

Кренули смо лагано стазом у правцу хеликоптера. Негде на пола пута стајала су двојица мушкараца и једна жена. Врло брзо се испоставило да је жена преводилац, један од те двојице је хашки истражитељ, а други официр безбедности Хашког трибунала. Свако од њих се појединачно представио, а тај хашки истражитељ, у цивилу, рекао је Милошевићу да ће му прочитати зашто га Трибунал у Хагу терети и да ће одмах проверити његове генералије. На то је Слободан Милошевић одговорио:

– Ја Хашки трибунал не признајем.

Хашки истражитељ га је упозорио да може и да ћути, а на питање које језике говори, Милошевић је одлучно одговорио:

– Српски.

Све време док је истражитељ готово досадним гласом читао оптужницу, а жена преводилац, дословно преводила, Милошевић се намерно незаинтересовано освртао унаоколо, продорним погледом посматрајући све нас око њега. Пошто се читање одужило, затражио је и узео понуђену цигару од једног нашег стражара, а онда је, запаливши, питао жену преводиоца одакле је и где је тако добро научила енглески језик. Она је била збуњена, па је затражила дозволу од истражитеља Хашког трибунала да ли може да одговори. Није јој дозвољено.

Поново се огласио истражитељ речима:

– Имате право на адвоката, хоћете ли лекара?

Милошевић је оћутао, а истражитељ му је хладним гласом рекао:

– Ја вас хапсим.

Када је завршен тај формални део, кренули смо према „марици“ где је официр безбедности Хашког трибунала обавио некакав претрес Милошевића. Тог тренутка нешто ми није било по вољи. Питао сам се због чега га претреса од ципела до крагне када смо га ми довели из Окружног затвора. Да ли је посумњао нешто у нас или је то уобичајена процедура, не знам ни сада. То је трајало кратко, па смо се упутили ка хеликоптерима. Упитао ме је поново да ли може да се јави супрузи Мирјани, али је уместо мене одговорио истражитељ, на енглеском:

– Сада сте у надлежности Хашког трибунала, то ћете урадити касније.

После свега неколико корака Милошевић нам се изненада обратио речима:

– Знате ли, данас је Видовдан, Срби!

Стао је на тренутак, окренуо се Београду, гледао панораму, гледао у крошње и у небо, а онда се окренуо и истим оним кораком као када је улазио у Окружни затвор, наставио ка хеликоптеру.

Тада ми је постало јасно, испричао ми је после један од присутних надзорника, да је Слободан Милошевић и поред свих атрибута које је носио годинама као безбожник у ствари врло добар познавалац и поштовалац религије. Уосталом, причао ми је надзорник, да су они пре неколико дана шетајући разговарали о религији. Том приликом му је Милошевић објаснио каква је хијерархија у Православној цркви, каква је улога васељенског патријарха, каква је улога патријарха Српске православне цркве, затим му је детаљно причао о хијерархији у Грчкој православној цркви.

Када смо пришли вратима хеликоптера, Милошевић је питао пилоте:

– Како сте момци?

Један од пилота је одговорио, више промрмљао:

– Добро, председниче.

Помогао сам му с још једним надзорником да се попне у хеликоптер и када је сео у пластично седиште сивомаслинасте боје између двојице, упитао ме је строгим гласом, гледајући напред, а не у мене, као да је љут:

– Управниче, где су ми мантил и ствари?

Одговорио сам:

– Ту су, поред вас.

Биле су то последње речи Слободана Милошевића изговорене на тлу Југославије.

Погледах у часовник и видим да је до 19 сати остало свега три минута.

Хеликоптер забрунда, први, па потом други и за тили час винуше се пут Саве, тик изнад крошњи дрвећа, скоро да су их закачили.

А онда, све се утишало. Тишина је потрајала.

Слободана Милошевића одвезли су у Тузлу, у НАТО базу, одакле је енглеским војним авионом исте вечери одлетео у Хаг.

По објављивању вести да је Слободан Милошевић предат Трибуналу у Хагу, испред Окружног затвора примећено је више познатих личности међу којима су били супруга Мирјана, која се унезверено шетала Бачванском улицом, снаха Милица Гајић и његови браниоци, функционери СПС, ЈУЛ и СРС. Демонстранти су заставу Отпора и америчку заставу везали у чвор и запалили.

 

Дан деведесети, 29. јун 2001.

Како је планирана акција

У првим минутима и сатима испред Окружног затвора у Београду било је неколико стотина Милошевићевих присталица. По истом сценарију, као и претходних дана, клицали су Милошевићу, певали песме. Тако је било све до јутарњих часова када сам у свесци записао: Соба број 1121 је празна, Милошевића нема више у Србији.

Наступило је и код мене и код људи запослених у Окружном затвору велико олакшање.

Акција операција „Голубица“ планирана је у најстрожој тајности у најужем кругу људи Окружног затвора и МУП-а Србије неколико дана пре него што је изручен, уколико се таква одлука донесе. Прихваћен је мој предлог, иако је изгледао веома рискантан, дрзак, да се Милошевић, када дође дан „Д“, изведе из затвора и пребаци до одредишне тачке возилом „марица“ које се иначе користи за превоз притвореника. План је био да се не скреће пажња ни по чему, као да су у питању уобичајени послови, као што то радимо сваког дана када се десетак пута приводе притвореници у суд, болницу, специјалистичке клинике и слично. Неколико дана пре изручења Милошевића представницима Хашког трибунала добио сам информацију да у стамбеним зградама у Бачванској улици, преко пута затвора, станове изнајмљују новинске куће, да нас даноноћно надзиру снимајући простор испред затвора и непрекидно бележе кретање службених возила и страже. Тих неколико дана наредио сам да се возила „марице“ чешће користе, а понекад да излазе иако није потребно у одређеним временским интервалима, као да је то уобичајени свакодневни посао.

Тога дана у Бачванској улици такође је било доста новинара и фото-репортера који су очекивали шта ће се догодити.

Када је Милошевић смештен у „марицу“, пришао сам возачу и тек тада му рекао где да вози и које је крајње одредиште. Рекао сам му такође да се најнормалније понаша, да не вози брзо и не укључује ротацију и да стриктно поштује саобраћајне прописе. Око 18 часова полазимо: прво креће „марица“, а затим „мерцедес“, излазимо у Бачванску улицу и скрећемо низбрдо према Господара Вучића. Окрећем се и видим већу групу репортера како доконо, незаинтересовано гледају излазак возила. Скрећемо лево у Господара Вучића, још једном се осврћем и помислим: „Добро је, нико нас није приметио.“ Између „марице“ и „мерцедеса“ одржава се интерна радио-веза и само сам два пута опоменуо возача да скрене лево или десно у улицу. На свим раскрсницама и семафорима поштовали смо прописе тако да нисмо скретали пажњу на себе. У току вожње дискретно су нас пратиле специјалне јединице МУП-а Србије у цивилу и неупадљивим возилима. Кад смо дошли до циља, изашли смо нас седморица из два возила, извели Милошевића, а око нас је све било блокирано јаким полицијским снагама. Један од старешина МУП-а запрепашћено пита: „Где су остали?“ Одговарам: „То је све.“ Неверица. Запрепашћење.

Док је у затворској соби 1121 боравио Слободан Милошевић, под истим затворским кровом налазили су се тих дана и месеци људи из његовог непосредног окружења којима је он тада био председник партије и председник државе. Били су у Окружном затвору Никола Ћурчић, Радомир Марковић, Бранко Црни, Милан Радоњић сви из Државне безбедности Републике Србије, затим Тома Јанковић, Зоран Вишњић, Никола Митровић, Радослав Секулић Лале, Урош Шуваковић, Милош Лончар, Данило Пантовић, Драгољуб Милановић, Јездимир Васиљевић, Андрија Драшковић, Синиша Вучинић, Богољуб Бјелица, Добросав Гаврић, Милан Ђуричић, Ђорђе Грубачић, Вујадин Крстић, Зоран Николић, Дејан Питулић, Стојан Ранковић…

Шта је остало иза њега у затворској ћелији?

Према записнику о затеченим личним стварима притвореника Слободана Милошевића пронађено је у ћелији:
пластичне папуче
црне патике
апарат за мерење притиска
стона лампа
четири кутије цигарета   „давидов“
једна кутија цигарета „лорд“
пиџама
сако
кувало за кафу
топломер
огртач за шишање
качкет
бадемантил
горњи део тренерке
пешкир
кошуља
зелена мајица
постељина за кревет

књиге:
„Горски вијенац“,
Кронин „Гран Канариа“,
Историја будућности,
Енглеско-српски речник,
„Моћ подсвести“,
„Конац дела“,
„Плодови гнева“,
Свето писмо,
„Сарtain Hrnoblower R.N.“,
„Lietant Hornblower“,
„The gun“, „Admiral
Hornblower“.

рендгенски снимак вилице,
хашка оптужница коју он није хтео да прими, и која је све време стајала на решеткама.

Све ове ствари предате су преко пуномоћника породици.

[/restrictedarea]

Из завршних поглавља Одлазак – Операција „Голубица“ и Како је планирана акција; стр.:183–191

5 коментара

  1. Kakva junačina ovaj BlaMMMuša. Kako on to hrabro, vojničkim tonom, izdaje naredbu čoveku koji leži u pidžami i čita knjigu .Junačina je ovaj Blanuša. Još će i po njemu, dati naziv nekoj ulici ili trgu. Dragiša, Dragiša, imaš li decu?




    0



    0
  2. Bivši načelnik OUPa Stari Grad, koji je pre 5. Oktobra najuren iz policije zbog veza sa kriminalcima (poedini su bili i članovi njegove porodice).Poput monogih ovakvih likova, kome su kriminalci pomogli, reaktiviran je. Kao upravnik CZa ispao je veliki heroj kada je sa 6 stražara nezakonito iz CZa izveo bespomoćnog čoveka. On i njegova pokoljenja imaju čime da se ponose.




    0



    0
  3. Svejedno da li je „dragiša“ ili „šiptar“, jer posle PUČA sav ološ je bio od koristi i dobrodošao! Čak je došlo i do njihove afirmacije, dok se /s obzirom na kategoriju ljudi/ nije otelo kontroli! I neprihvatljivo je bilo kakvo „pranje“, „kajanje“, „primoravanje“ … za oprost ili aboliciju! Znamo mi Blanuša, da nisi ti odlučio ali u krivici postoji i saučesnik, koji snosi svoj deo odgovornosti! Znamo mi da si ti saučesnik i u puču „dvehiljdite“/znači istomišljenik/ i pitao si se taman toliko, koliko dozvoljava tvoj intelektualni i stručni kapacitet! Znamo mi da je za Srbiju bio „zadužen“ Djindjić, koji je bio odgovoran SAMO svom mentoru iz inostranstva koji ga je zato i postavio na vlast! Koštunica je od početka bio marginalizovan, čim je „pobedio“ Miloševića! Da li je „premijer“ dobio „onih“ šest milijardi dolara, to ne znam ali je brže – bolje dobio „bulevar“ na N. Beogradu! Nije se ni „oladio“, a već obeležje, na sramotu beogradjana! I voleo bih da mi neko odgovori, da li postoji bar JEDNA zasluga ubijenog „premijera“ koju je učinio za Srbiju? Samo jedna!?




    0



    0
    • Rekla bih da postoji. Svojim činjenjem onoga što je loše za Srbiju i nečinjenjem onoga što je za Srbiju dobro, postao je primer koji trebamo pokazati svojoj deci da bi znali za kakve nikad ne treba da glasaju




      0



      0
  4. Vrlo često su komentari bolji i od samog teksta




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *