Почетна / Култура / Свако да пронађе злочинца у својој кући!

Свако да пронађе злочинца у својој кући!

„Добра жена“ дело домаћег времешног редитељског дебитанта

Mrijana KaranovicПише Владислав Панов

Галерији небројених филмских ликова српских примитиваца и злочинаца које сви воле да мрзе, док ми треба коначно да научимо да их се страшно стидимо и да их хитро пријављујемо, новопечена режисерка Мирјана Карановић је у том погледу прегалачки, храбро и најпре морално узвишено дала допринос у облику филма „Добра жена“ 

После наводних хвалоспева, усхићења, свеопште радости и осталих позитивних реакција и осећања које је ван Србије (Санденс, Сарајево) изазвао филм „Добра жена“, којим је глумица Мирјана Карановић одлучила да се упише у времешне редитељске дебитанте, на ред је дошао и ФЕСТ. На њему је званична линија обавештавања и она задужена за награде једнако успаљено и пуних уста епитета дочекала овај филм. Тако смо на прагу њеног шездесетог рођендана добили режисерку почетницу која обећава изузетне домете на свим местима на којима је важно да они буду досегнути. То су места на којима је под императивом добро обавити посао у блаћењу сопствене земље и народа. Као представница тог, годинама врло агилног иначе, од српског примитивизма и ратнозлочиначког насиља одбрамбеног и стално дежурног ешалона „Друге Србије“, она је, како рече у изјавама око премијере свог ауторског првенца, одлучила да стане иза овог филма, да га режира, напише сценарио са својим сарадницима и да одигра главну улогу. А све зарад идеје да је неопходно поновити по зна који пут тезу о српским злочинцима у ратовима на просторима бивше Југославије. Осетила се позваном да на филму овековечи причу о жени која зарад досезања доброте из наслова мора да се суочи са ратним злочинима свог мужа и да га пријави надлежним органима. То је заправо суштина „Добре жене“ у којој је било и других успутних сегмената стереотипних константи српског сивила на коме у својим филмовима њене колега одавно помно раде и једни другима за обављање таквих послова стално намештају нове радне обавезе, па онда, разуме се, и награде за њих. Карановићева, додуше, тврди да је све радила из принципа, „због своје душе“ и осећаја да је се баш ова тема тиче лично.

[restrictedarea]

Dobra-zena-medjunarodni-posterБОЖАНСКИ ОРЕОЛ ХРАБРЕ АУТОРКЕ Да буде јасније, „Добра жена“ представља тренутак у животу средовечне жене у унутрашњости Србије која се скоро у истом моменту суочава с открићем своје тешке болести и још теже, злочиначке ратне прошлости сопственог мужа с којим је деценијама у браку, наводно срећном, и с којим има одраслу децу. Ту њихову идилу, у којој су испраћени сви елементи српског породичног примитивизма на којима домаћи филм, као да поштује најстрожи закон, константно инсистира. Реч је о браку између послушне и вредне жене-служавке-домаћице која ринта по читав дан за мужа, кућу и децу и грубог, али неандерталски неодољивог патерфамилијаса који успешно згрће паре и обезбеђује лагодан живот породици. Деца су им посебно у односу према мајци неосетљива и егоистична. Мајка-жена свима служи као кућна помоћница. У том дивном срећном српском браку наша добра жена из наслова уз спознају да је добила рак открива и видео-снимак на коме је забележено убијање цивила под руководством њеног мужа. Од тог момента почиње њена унутрашња морална борба око тога да ли да све пријави надлежнима, да се суочи са мужем или да настави живот правећи се као да ништа није открила. Имате једном да погађате шта је одлучила. А том морално позитивном одлуком ова добра жена, парадоксално, у име демократских узвишених принципа о човекољубљу и одговорности за злочине, поручује да се доброта налази у храбрости да се денунцира и најближи члан породице. Нешто што постоји само у тоталитарним системима, оним под Хитлером и Стаљином, као и у Орвеловом штиву о таквим друштвима. У њима се као доказ врхунске оданости идеалима друштва коме се припада захтева управо међусобно потказивање сродника. Јер верност узвишеним идеалима мора да почне изнутра, из породице. Тако се код ње и осталих њених колега из горе споменутог ешалона правде, принципијелности и демократске просвећености, као важни атрибут свести о ономе што је праведно, вредно и неопходно, истиче средство да се до свега овога вреднога дође по принципима демократског, либералног тоталитаризма. У бројним интервјуима поводом ФЕСТ-ове премијере и добијања награда за свој изузетан рад у овом правцу, она је поред других самопохвалних ствари поводом одлуке да сними баш ову причу истакла жељу да се позабави проблемом морала и одговорности. Тужно је да је успела да се домогне и новоустановљене награде која носи име великог познаваоца и господина филма, оснивача ФЕСТ-а Милутина Чолића, а још је тужније панегирично образложење жирија (њених пријатеља и поштовалаца) у коме се помиње чак и ауторкино саможртвовање, великодушност, чак и преузимање туђе кривице на себе што добацује и до божанских врлина и достигнућа. Уз малу помоћ великих пријатеља из тог жирија, ето, наша славна глумица је добила и малени, али значајни божански ореол.

ЗАШТО БАШ ОВАЈ ФИЛМ И ОВА ПРИЧА? Мирјана Карановић истиче да се одлучила за горепоменуту тему јер је осетила да је баш она дира, тим пре што се, рече, тема филма дотиче и овог простора – под њим подразумева целокупни простор бивше СФРЈ. И у томе заправо ваља тражити прави извор инспирације и мотивације за овакав филм и овакву његову причу. На том „бившем простору“ су скоро свуда Срби означени као злочинци. Али то је и простор на коме последњих година Карановића глумица интензивно ради демонстрирајући савршени хрватски новоговор или све суптилне нијансе новобосанских нагласака. На тим је поприштима најжешћих српских злочина она добила прилику да обавља свој посао. Њено прво режисерско остварење, отуда, није могло да заобиђе ни „бивше просторе“ (уосталом у свом филму она узвраћа тезгарошке прилике колегама из тих средина, а и добар део финансијске потпоре је остварен из фонда Мреже кинематографије Југоисточне Европе која је и те како заинтересована за овакву врсту ауторске ангажованости), ни велику храброст у избору и адекватном третирању тешких тема у којима су српски учесници тих ратова искључиво и нужно агресори и најгори злочинци. Управо је такав лик мужа њене „Добре жене“. Делује као да се баш захваљујући њему дошло до подршки фондова и касније истомишљеника у којекаквим жиријима задуженим за право вредновање њеног учинка. Нема сумње да ће за даљи фестивалски живот овог ремек-дела бити задужени и остали учесници демократског ланца који се убише од рада на увођењу комплекса и стереотипа српске кривице на свим теренима света, укључујући и „бивше просторе“. Још награда, силних хвалоспева, путовања у свете земље среће и напретка и њихових тапшања у знак подршке за овако дивно пробуђену напредну свест макар некога из српског злочиначког кала, тек очекује овај важни, велики и дивни, најпре, свакако, храбри филм.

Занимљиво је да он није био једини на ФЕСТ-у који се бавио српским злочинцима на „бившим просторима“. И хрватски филм „С оне стране“, у коме је Србија била такозвани мањински копродуцент, има српског злочинца у окосници приче, мада на другачији, мање директан начин. Али протагонисти те захвалне улоге Лазару Ристовском недавно је у лепој њиховој и слободној било ускраћено гостовање у званичној хрватској радио-телевизијској кући! То, наравно, баш треба да се потрудите да пронађете у нашим вестима, али да је Карановићкино обрачунавање са злочиначким Србима дочекано усхићено где год да се филм појавио, од таквих се вести не може побећи. Дакле, ваља се прихватити вечно за наше филмске раднике инспиративне теме о српској људској мизерији и злочиначком карактеру и учити историју коју нам та истина намеће. Осетити се дубоко очајним због тих силних злочинаца и злочина, пријављивати их редовно и радо, посебно ако су их учинили најдражи чланови ваше породице. Јер морал овог дивног западног света коме баш желимо да припадамо у пуном обиму и под свим условима, тако налаже. Изнад њега не може бити ништа и нико, као што у филму, посебно нашем, никада не сме да се појави било који позитиван лик који је у „оно време“ био у униформи. Замислите, рецимо, како би се провео храбрица, свакако би то морао да буде српски кољач и ултранационалиста, који би пожелео да сними филм о, рецимо, пилотима који су гинули у самоубилачким летовима против стотина НАТО авиона у време бомбардовања Србије 1999. године. Или о убијеним радницима РТС-а од бомби истих тих храбрих, етички узвишених и брижних фајтера за боље сутра човечанства. Можда ни оволико година после те агресије није снимљено ништа поштено и сувисло на ту тему јер су у време бомбардовања они који би требало да сниме филм о свему томе били безбедно збринути ван земље. Радили људи храбро и морално на припреми праведног и слободног друштва у коме сада сви толико уживамо. Уосталом да коначно живимо у слободи и правди доказују управо ремек-дела храбрости попут „Добре жене“.

 

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Kao glumica nikada nije umela da iskaze svoja osecanja. Bila je i ostala trece razredna glumica( dobro drugo-razredna, ide dobro uz drugo srbijance). Kao covek , pa citamo, slusamo njene izjave i uvek vidimo lazno tumacenje istorijskih dogadjaja,mrznju prema svom narodu. Po cemu ce ostati upamcena?; nista zncajno pomena.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *