Слободан Милошевић – Десет година после

Милорад Вучелић / главни уредник

Пре неколико месеци службеници српске амбасаде у Либији Слађана Станковић и Јовица Степић били су отети а након тога убијени америчким бомбама. Посмртни остаци наших суграђана су посебним авионом и у мртвачким сандуцима прекривени нашом заставом, како и доликује, довезени у Београд и са пијететом од високих званичника дочекани, те комеморацијама испраћени на вечни починак.

Десет година пре овог догађаја – марта месеца 2006. године – у Београд је стигао ковчег са посмртним остацима у Хагу умореног председника Србије и Југославије Слободана Милошевића. Нама неколицини је допуштено да дођемо на аеродромску писту да би преузели земне остатке нашег Председника. Тадашња жута управа „Аеродрома Београд“ забранила је да било ко од нас крочи у неку од аеродромских просторија. Све је било пажљиво забрављено и аветињски пусто.

После око четрдесетак минута чекања слетео је авион који саобраћа на редовној линији а у којем је био Милошевићев посмртни ковчег. Полако, после десетак минута, почело је истоваривање путничког пртљага. Појавили су се кофери, путне торбе, пецарошки прибор, спаковани штапови за голф, ојачане картонске кутије…

И међу свим тим пртљагом на истоварној траци после неког времена појављује се и ковчег сав обмотан црном селотејп траком. Иза њега поново кофери и торбе. Траку некако заустависмо, преко ковчега пребацисмо српску заставу и букет цвећа, и прихватисмо га.

Да тако, баш тако, на вечну срамоту жутих и њихових још жућих сателита, у Београд су стигли посмртни остаци Слобода Милошевића.

Београдски жутаљи или „жујци“ зарекли су се да у Београду неће бити, нити сме бити ни гробног места ни крова под којим би се Слободану Милошевићу могла одати пошта и приредити испраћај. Тек огромним залагањем Војислава Коштунице, Драгана Јочића, Александра Никитовића и Дејана Михајлова, на чему им вечно хвала, одређено је да се грађанима омогући опроштај од њиховог Председника у Музеју 25. мај. Председнику је пошту одало преко 100.000 људи, а на самом испраћају из Београда и на сахрани у Пожаревцу било је близу пола милиона грађана Србије.

Управницу поменутог музеја, извесну госпођу Цетинић, која је одбијала да за опроштај од Милошевића уступи простор овог музејског здања, одмах је јавно, демонстративно, примио тадашњи председник Србије Борис Тадић исказујући на тај начин и свој протест што је дозвољено да се било где у Београду Милошевићев посмртни ковчег изложи и грађанима омогући да искажу поштовање свом некадашњем Председнику.

На дан Милошевићеве сахране неколико стотина „жујаца“, главешина, донова и војника жутог картела шенлучило је и шареним балонима, циком и подврискивањем славило Милошевићеву смрт. Био је то један од најсрамнијих карневала моралних и физичких ругоба у историји Срба и што је најгоре много је њих који и данас, без стида и срама, излазе на изборе да такви какви су добију поверење грађана. Ваљда да би починили нека нова непочинства јер ни за шта друго нити су били нити јесу способни.

Није се требало чудити оваквом односу жутог картела према мртвом Милошевићу када се има у виду ужасан и бесрамни начин на који су га киднаповали из Централног затвора и незаконито, нељудски и противуставно изручили Хашком трибуналу и то на Видовдан. О томе како је овај чин изгледао и како се и данашње српско правосуђе према њему односи можете се подробно информисати из текстова који следе у овом броју „Печата“.

Трн у пети трансатлантске заједнице

Током претходних десет година појавило се безброј сведочанстава и доказа о процесима који су довели до разбијања Југославије и који говоре у прилог Милошевићевој, за српски народ и државу важној и позитивној, улози у овим догађањима. И поред тога, у највећем делу београдских медија немали број аналитичара и политичара се држи овешталих стереотипа којима се руже и он и Србија и српски народ. До њих као да не допиру никакви аргументи и сазнања јер они и даље раде свој наопаки посао.

У књизи високих америчких дипломата Џона Нориса и Строуба Талбота (написао је предговор) на веома отворен и недвосмислен начин појашњава се у чему је била српска и Милошевићева кривица за све што се догађало деведесетих година прошлог века:

„Натовски рат најбоље се објашњава отпором Југославије ширим тенденцијама политичке и економске реформе – а не патњама косовских Албанаца. Милошевић је толико дуго био трн у пети трансатлантске заједнице да су САД сматрале да ће он реаговати само на војни притисак. Милошевићеви вишеструки испади били су у директној супротности са визијом ’целовите и слободне’ Европе и доводили су у питање саму вредносну суштину даљег постојања НАТО-а.“

И поред тога нашом јавношћу се и даље ваља и кружи предрасуда и лаж да Слободан Милошевић није разумео значај и епохалну важност пада Берлинског зида. Са ове дистанце, а и знатно раније, дало би се закључити да је он, напротив, био један од ретких државника који су схватили шта ће се стварно дешавати не само код нас него и у свету. И шта ће се дешавати са Југославијом и српским народом. Милошевић је веома добро схватио шта за Европу и свет значи поновно уједињење Немачке, и до каквих ће све тешких последица довести њено европско вођство чега смо данас сви ми сведоци. Да ли су пад Берлинског зида и несметано ширење НАТО-а на исток правилно схватили само они који су поверовали да је крај историје која окончава либералним капитализмом! Стара кртица историја (како би то Маркс рекао) наставила је да рије, и то чини са свим актуелним последицама.

 

Раскид са Брозовом националном политиком

У циљу спречавања кобних последица по наш народ, Милошевић је био и први српски политичар који је направио јасан дисконтинуитет са Брозовом националном политиком под геслом слаба Србија – јака Југославија и доследна борба против наводног великосрпског хегемонизма.

Има данас доста „жујаца“ и „жујица“ који покушавају да потпуно отклоне чак и питање о томе да ли је Милошевићева политика била погрешна или неуспешна. И којима је неповратно жао што се на веома болан начин у међународним односима – улогом Русије, па и Кине – успоставља нова равнотежа снага у свету, и што та чињеница природно намеће питање: шта би се догодило да је ова равнотежа била присутнија у југословенској кризи.

Са десетогодишње историјске дистанце, све је јасније (како се она буде увећавала, биће и све више непорециве) које су и колико велике тековине владавине Слободана Милошевића.

На легалан и легитиман начин 1990. донет је Устав Србије чиме је извршен драгоцен раскид са даљим погубним последицама уставних решења из 1974. године. Србија је поново државно и територијално успостављена, пресечена је етатизација њених покрајина које су престале да буду „чинилац федерализма“. Устав је донесен на легалан и легитиман начин и осујећени су покушаји да највиши акт српске државе буде последица „округлог стола“, баш као да Срби крећу са голе ледине и уз веру да се то дешава после „краја историје“. Уведен је вишестраначки систем и одржани парламентарни избори.

У Србији су осујећени сви покушаји и избегнуте многе опасности грађанског рата. Делови српског народа који су живели ван Србије били су заштићени од директног геноцида и покоља ненаоружаних цивила. Србија је нештедимице помагала Србе ван Србије и њихову борбу. Превиђа се да је Српска Крајина била заштићена УНП зона, успостављена Венсовим планом на иницијативу српског председника и уз сагласност српских крајишких вођа. Тај део српске политике свакако заслужује критичко преиспитивање и сагледавање, али то углавном измиче озбиљнијој пажњи. Неопходно је сагледати и све последице, стварне и симболичке, које је изазвала „блокада на Дрини“, као и чиме је, како и зашто била образложена.

Мало ко у српској историји је био спреман да поднесе толико мировних иницијатива и подржи толико мировних планова међународних посредника као што је то чинио Милошевић са јасном свешћу да ће велике западне силе то већ наредног дана покушати да сруше и доведу у питање. Истовремено је био спреман да у тим плановима готово никада не ослаби српску страну на терену, ма колико га то коштало и изазивало међународно подозрење према њему. Мало ко је са толико надмоћи, па и немара, подносио најгоре јавне увреде и бесомучне јавне и медијске нападе како у страним тако и у домаћим медијима.

Ударање трајних темеља Републици Српској

Слободан Милошевић је био одлучни борац за војну неутралност Србије и није прихватио бројне понуде да се приклони НАТО-у, тада јединој светски респектабилној војној сили, будући да се, захваљујући катастрофалној политици Михаила Горбачова и његових сарадника, Варшавски војни блок заједно са СССР-ом распао. О томе како је изгледала политика његовог наследника Бориса Јељцина можете се информисати из текста нашег угледног дипломате и интелектуалца Живадина Јовановића у овом  броју „Печата“.

Дејтонски споразум је донео мир у Босну и Херцеговину и ударио трајне темеље Републици Српској, чије је постојање и највећа тековина његове националне и државне политике и борбе српског народа уопште. После Дејтонског споразума потпуно се концентрисао да се у РС што пре одрже вишестраначки избори и да се тако коначно стави печат међународне заједнице на тај ентитет и ту државу. Био је то веома сложен маневар саткан на први поглед и од веома непријатних потеза и оштрих напада на вођство Републике Српске. У наредном броју „Печата“ објавићемо документовано сећање нашег некадашњег министра спољних послова Живадина Јовановића које јасно доказује сложеност те борбе и са колико је упорности и мудрости Милошевић то чинио и у томе на крају успео. Биће прилике да се Јовановићевом сведочанству придруже и нека друга сведочења.

Милошевић је поред Републике Српске у наслеђе оставио и СР Југославију чији је председник био. Шта је и како је било с њом, то знамо.

Милошевић је био одлучан да се супротстави албанском тероризму који је, баш као овај данашњи у виду исламске државе, био спонзорисан и организован од стране западних сила. Сада је више него јасно да је заметак данашње исламистичке терористичке пошасти био босански рат и тероризам ОВК на Косову. Агресија НАТО-а на Србију и на СР Југославију окончана је прекидом рата, а услови прекида рата дефинисани су Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Том Резолуцијом Србији је гарантована територијална целовитост уз временски ограничено деловање међународних војних снага под покровитељством УН.

Некадашњи Председник СР Југославије прихватио је пораз након избора, и после петооктобарских догађаја и оружаног напада најгорих криминалаца на његову резиденцију завршио је у Централном затвору под потпуно бесмисленим домаћим оптужбама иза којих је стајала намера да се изручи Хашком трибуналу. Србији су обећане читаве милијарде страног капитала које никада у земљу нису доспеле. За вечно памћење своме роду остаће његово пророчанско и умно обраћање од 2. октобра 2000. године које смо у више наврата објављивали а данас је опште познато.

Милошевићева одбрана пред Хашким трибуналом приковала је нацију за телевизијске екране. Био је бриљантан и у парампарчад је разбио ову наказу од међународног права. Ни камен на камену није остао од онога што је требало да представља оптужницу. Његовом одбраном пред нашим очима падала је једна по једна лаж коју је о српском народу више од деценије производила пропагандна машинерија Запада и чији су главни актери били бројни западни и домаћи политичари. Карактеристично је и то што Милошевић, бранећи се, није ни за шта окривио било ког свог сународника, па макар он био и његов највећи опонент док је био на власти. Понео се јуначки и супериорно не показујући слабост ниједног тренутка, чак ни када је бивао веома болестан.

БЕЗ ПРОДАЈЕ ЈАВНИХ И ДРЖАВНИХ РЕСУРСА

Обишао сам га у Шевенингену пет пута и у сваком од тих сусрета показивао је надмоћ над свим недаћама које су га сналазиле. Видно поштовање и уважавање указивали су му и затворски чувари. Онемогућено му је неопходно лечење, а много тога говори да је све било усмерено против његовог здравља што је допринело његовој смрти, у ствари жељеној последици о чему смо уз бројне аргументе у „Печату“ већ неколико пута писали.

На унутрашњем плану остаје непобитна чињеница да за време Милошевићеве владавине ништа није продато страном капиталу. Склопљен је у последње три деценије највећи посао – за преко милијарду и по марака продато је 49 одсто својине српског „Телекома“. Србија је постала већински власник тог јавног предузећа и то је остала до данас. Ниједан јавни и државни и национални ресурс није продат.

Србија је уз велике проблеме издржала и преживела најгоре међународне санкције, а ефектно је и са великим успехом савладала инфлацију (Аврамовићевим програмом у чијем је стварању Милошевић имао огромну улогу) највећим делом изазвану овим санкцијама. Извршен је делимичан повраћај обрадивог национализованог земљишта.

Откупом станова који су тако из друштвене својине прешли у руке грађана, носилаца станарског права извршена је једна од највећих социјалних реформи у историји.

Закон о својинској трансформацији донет 1997. године био је такође у функцији социјалне реформе и отварао је пут радничком акционарству, био је отворена препрека сваком покушају пљачкашке приватизације која је свој процват доживела након Закона о приватизацији 2001. године, донетог од стране снага жутог картела, од којег се Србија још дуго не може опоравити.

Невероватно је што се већина актера овог мрачног посла и даље окупља на неким бизнис форумима и у разним другим пригодама, и покушава да српској јавности и становништву предлаже „спасоносна“ решења. Тако се, најсвежијег примера ради, на управо минулом пословном форуму на Копаонику у свим телевизијским извештајима сваке секунде могу чути речи: отпустити, отпустити, отпустити и продати и продати стварном капиталу. Само то и ништа више. Ни помисли, ни предлога како запослити и повећати послове.

Они који у последње време парадирају и кокетирају с левицом, било да су филозофкиње или политичарчићи, сматрају да им је најпречи задатак да се ограде и дистанцирају од оваквих социјалних и економских тековина социјалистичке политике које су уништили наши жути картелаши под фирмом неолиберализма.

Милошевићу се приговарало због недемократичности и ауторитарности у владању, али у светлу дешавања у време власти жутог картела и онога што се већ деценијама одвија и свету, а посебно данас у земљама светионицима и узорима либералне демократије, његова владавина не трпи нарочите приговоре. Додамо ли томе рад западних обавештајних и тајних служби које су умешане у бројне злочине и атентате, па и у убиство некадашњег премијера Зорана Ђинђића, ствари постају још дискутабилније и теже. Биће потребно деценијско време да разни документи изађу на видело, те и чињенице о операцијама разних поменутих служби.

Много шта друго што се Слободану Милошевићу оправдано или мање оправдано ставља на терет временом ће све више заслуживати само место фусноте у историјском сагледавању значаја његове личности и политике.