Сиријски гасни коридори под контролом Русије

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Руска интервенција није плод авантуризма већ је реч о годинама планираној операцији, чији је циљ промена досадашњег глобалног поретка и дугорочни утицај на економске и политичке односе у свету

После извођења дела руске војне групације из Сирије, што је објављено 14. марта, западни медији пожурили су да саопште о овој одлуци као о прворазредном изненађењу председника Владимира Путина, који је, наводно, поново шокирао америчког колегу Барака Обаму. И не само њега већ и сиријског председника Башара Асада, који се, опет наводно, ништа није питао – него је о томе сазнао практично из медија, јер га Путин третира као рецепционара у хотелу, у који долази и одлази по свом нахођењу. Стварањем овог мита о „изненађујућем и дрском Путину“ иде се наруку оним западним круговима који су ову причу покренули и годинама врте. А њоме се, као и увек, жели постићи само једно: да се Русија и њен председник представе као непоуздани, самовољни, агресивни и непредвидиви партнери, са којима, разуме се, не треба имати никаква посла. А уз то, да се и Обама још једном извргне руглу, као неспособњаковић који иде низ длаку Кремљу и потписује споразуме које Руси не поштују. За разлику од тога, поручују из ових кругова, Америци и Западу је потребан још чвршћи курс према Москви, да се Путин дозове памети и научи коначно ко је газда. За то није потребна дипломатија него још више оружја, ратова и војски.

ЦИЉ – ПРОМЕНА ГЛОБАЛНОГ ПОРЕТКА У први план се готово по правилу истичу чисто војни аспекти сиријске слагалице, а руска операција отпочета 30. септембра, као и недавно смањење ратне групације Кремља, тумаче се готово искључиво кроз призму штапских бројки: колико и којих авиона је узлетело, колико бомби је бачено и на колико циљева, колико је ангажовано авиона и хеликоптера и којих модела и томе слично. Све се углавном свело на суву војну статистику и аналитику оперативно-тактичког домета, док су стратешка и глобална питања остала по страни. То може веома да зачуди ако се зна да циљеви које Русија жели да оствари у Сирији далеко надмашују границе ове блискоисточне државе, а са борбом против тероризма имају везу утолико што „терористи“ и владине снаге на терену представљају интересе сукобљених глобалних сила. Ако се ствари посматрају из овог, природнијег угла, онда је потпуно јасно да Москва не само што се није „повукла“ него је извођење дела њених (сувишних) војних снага део много ширег плана – да Русија у Сирији остане заувек. Докле год Москва буде држала две војне базе на овом тлу, ниједан енергетски пројекат у овом стратешки изузетно значајном региону неће моћи да буде реализован без њеног одобрења, на сличан начин као што од 2008. из Јужне Осетије и Абхазије држи у шаху грузијски нафтно-гасни коридор. Једино тако треба посматрати све што се у последњих пет и више година догађа на овом тлу. Све остало је бацање прашине.

Светски медији, наводно толико изненађени Путиновом одлуком, практично су игнорисали важну церемонију у Кремљу у четвртак, 17. марта, када је руски председник поделио бројна одликовања (укључујући и два највиша ордена Хероја Руске Федерације), али и одржао један од најважнијих говора у последњих неколико година. Пружио је одговоре на готово сва питања која „муче“ западне аналитичаре и зато је још чудније што његове речи нису биле предмет детаљније анализе. Или можда јесу, али су те анализе разматране у затвореним круговима, због неугодних импликација Путинове глобалне политике – посебно у светлу новонастале ситуације у Сирији, на Блиском истоку и у Евроазији у целини.

Зато све Путинове речи треба тумачити у најширем контексту и додавати им и значење које није наглас изговорио – макар и уз ризик да се у томе претера или погреши. Јер само на овај начин могуће је разумети и антиципирати даље догађаје. А пре свега треба схватити да руска интервенција у Сирији није плод никаквог авантуризма и исхитрених дејстава политичког и војних врха већ је реч о годинама и до детаља планираној операцији, чији циљ је, ни мање ни више – промена глобалног поретка и дугорочни утицај на распоред политичких односа у свету. Међу најважнијим питањима су, наравно, енергетика и геополитика…

[restrictedarea]

„СТРАШНИ ТЕРОРИСТИ“ – У МИШЈОЈ РУПИ У уводном делу говора пред више од 700 војника и официра, непосредних учесника у операцијама у Сирији, Путин је похвалио рад Оружаних снага, истакавши висок ниво њихове припремљености и професионализма, чему не могу да приговоре ни највећи руски противници. Тако се сада боље разумеју изненадне војне провере огромних размера, којима су од доласка Сергеја Шојгуа на чело Министарства одбране редовно биле подвргаване комплетне оружане снаге. Посебан аспект ових војних вежби, у којима је учествовало по више десетина хиљада војника и стотине авиона, бродова, тенкова и друге технике, јесте њихово изненадно (у цик зоре) муњевито пребацивање на удаљености од неколико хиљада километара и покретање маневара на потпуно непознатим теренима, где ове јединице раније нису радиле. Зато је „марш на Сирију“ могао да буде реализован у рекордно кратком времену, јер су таква дејства много пута увежбавана и проверавана. Није чак сасвим претерано рећи да је током протеклог периода руска армија у целини – и у тишини – практично преведена у константно стање највише борбене готовости. Огромна улагања у наоружавање војске и драматично повећање животног стандарда њених припадника, омогућило је и константно висок ниво борбеног морала у свим јединицама.

Снаге ангажоване у Сирији представљају веома мали део руске војне моћи и утолико њихов учинак више застрашује „западне партнере“, ако се има у виду да су ратни циљеви пред њих постављени „у целини испуњени“, како је нагласио Путин. „Страшни терористи“ који секу главе као лубенице после ручка, „једина светска суперсила“ из Вашингтона, „сурови и моћни“ Турци, Саудијци и остала Браћа Муслимани, Сиви вукови, Ал Каида и Исламска држава – сви су они сатерани у мишју рупу пред налетима неколико десетина руских бродова и авиона, уз коју хиљаду војника, послатих из Москве као обезбеђење за две (руске) базе – ваздухопловну у Латакији и поморску у Тартусу.

„Поштовани другови, ви се сећате прилика у Сирији у септембру 2015. године. Тада су терористичке групације освојиле значајан део земље, ситуација је деградирала и погоршавала се. У потпуној сагласности са међународним правом, на молбу легитимне владе, председника државе, донета је одлука о почетку наше војне операције. При чему смо одмах јасно означили њене циљеве. То је подршка законите борбе сиријске армије против терористичких група. Такође, наша дејства била су одређена на временски период активних офанзивних операција против терориста. Било је директно најављено да не намеравамо да се увлачимо у унутарсиријски конфликт“, подсетио је Путин окупљене у свечаној Георгијевској дворани Кремља, у којој се чувају успомене на славу руске армије.

Да би у потпуности подвукао легитимни карактер војне интервенције, Путин је нагласио: „Главни задатак наше операције био је удар по тероризму. Борба против међународног тероризма је правична и праведна. То је борба против непријатеља цивилизације који доносе варварство и насиље, покушавајући да избришу смисао и значење оних великих духовних, хуманистичких вредности на којима почива свет.“ И ту је кључ – Путин одговара Западу његовим оружјем.

Русија остварује своје најважније глобалне интересе и замисли, директно на штету њених геополитичких конкурената, а они једва да могу немушто да изразе реч протеста. Разлог је јасан: све те „терористе“ Запад и његови арапски савезници годинама су, у најмању руку, толерисали и гледали им кроз просте. Они су послужили сврси у два аспекта. Прво, могли су да ратују против Асада и руше га директно на терену, без потребе за одобрењем СБ УН и сличних „тривијалности“. С друге стране, постојање такве „страшне претње“ развезивало је руке Америци, која је под изговором борбе против тероризма, и на челу „међународне коалиције“, добила могућност војног присуства и у самој Сирији.

Овим се објашњавају и досадашњи „неуспеси“ Америке у борби против џихадиста, који су, уз све то, одиграли своју улогу и у креирању мигрантске кризе у Европи. Док избеглице надиру ка Берлину, Паризу и Бриселу, терористичка претња у свим овим земљама ствара психозу и појачава изразито негативан став према муслиманским досељеницима. Све заједно представља савршен коктел за креирање нестабилности и хаоса у Европи и додатно подривање влада, ионако ослабљених економском кризом и санкцијашким ратом против Русије. Вештим и упорним маневрисањем Американаца, Европа је за „спасоносна решења“ свих ових проблема упућена искључиво на Вашингтон, док је Русија била великим делом у изолацији.

ЗАПАД НИЈЕ ИЗНЕНАЂЕН Тако је и отпочела руска „сиријска јесен“, јер су у Кремљу разумели да најслабија тачка Вашингтона није у Европи, нити у Украјини, већ на Блиском истоку и у Сирији. Не треба заборавити да су изолација Русије и њени проблеми са Европом почели после 2011. и покретања Арапског пролећа и рата у Сирији. Русији је још тада постало јасно да мора да се умеша и сломи претњу на самом изворишту, а септембра прошле године само је почела реализација давно и темељно припремљеног плана – чија је војна компонента само највидвљивији, али не и најзначајнији део. Легитимни разлози борбе против тероризма, чију су претњу Американци и Европљани протеклих година медијски раздувавали колико год су могли, дали су Путиновим плановима ветар у леђа.

Ко је могао и да помисли да забрани Москви да уништи „највеће зло данашњице“, тим пре што је званичан позив стигао од власти у Дамаску? Ако су хтели да тестирају Путинову спремност да интервенише далеко од националних граница, сада су добили резултат који им се није допао. А ако су мислили да ће Русија да потоне у сиријском грађанском рату, као некада у Авганистану, Путин их је разуверио извођењем главнице својих снага после само пет месеци рата, током којих је Москва имала четири погинула војника и потрошила (према сопственом признању) тек пола милијарде долара. Зато се са сигурношћу може рећи да Запад није ни најмање изненађен ни почетком интервенције Москве, ни враћањем трупа назад у Русију – али јесу брзином и одлучношћу којима су ови потези повлачени. А посебно оствареним резултатима на терену, са минимумом жртава и утрошка снаге и материјалних средстава.

„Обавили смо огроман посао на јачању законите власти и државности Сирије. О томе сам такође говорио и на обележавању 70. годишњице УН. Ојачали смо њене оружане снаге и данас су оне у стању и да обуздавају терористе, и да воде успешне офанзиве. Сиријска армија има стратешку иницијативу и наставља да чисти земљу од терористичких банди. Главно је да смо створили услове за почетак мировног процеса. Успели смо да успоставимо позитивну, конструктивну сарадњу са САД и низом других држава. Са оним одговорним опозиционим снагама унутар Сирије, које заиста желе да зауставе рат и пронађу једино могуће, политичко решење сукоба. И тај пут ка миру отворили сте управо ви – војници Русије!“, објаснио је Путин и посебно нагласио, за оне који нису разумели, да је од успостављања примирја између владиних снага и опозиције, број борбених летова руске авијације смањен за две трећине, на само 20-30 дневно. Управо за толико је Русија сада смањила и број својих трупа у Сирији.

Демантујући западне „кремљологе“, Путин је демистификовао и свој однос са Асадом: „Групација коју смо претходно створили, са војне тачке гледишта постала је сувишна. Одлука о извођењу суштинског дела наших војника и технике усаглашена је са председником Сирије Башаром Асадом, који је био унапред информисан о нашим плановима и подржао их је. Додао бих да је у заједничком саопштењу Русије и САД било подвучено да ће против терористичких организација, које су као такве признате од стране УН, борба бити настављена, док против оружаних формација сиријске опозиције, које су потврдиле спремност за примирје, владина сиријска војска неће водити борбена дејства. Заједно с тим, скрећем пажњу да ће, ако забележимо случајеве кршења примирја од стране било којих групација, оне бити аутоматски искључене са списка који су нам доставиле САД. Разуме се, са свим последицама које из тога проистичу.“

Најважнији закључак из ових речи, ако то од почетка није било јасно, јесте да је Москва детаљно припремила своје „повлачење“, о чему је још раније обавестила све утицајне чиниоце у региону. Асад и Обама се подразумевају, будући да су њих двојица уз Путина највише били укључени у припрему споразума о прекиду ватре, који је ступио на снагу 27. фебруара. Нема сумње да је релаксација руског војног присуства била један од кључних чинилаца тог договора, што је психолошки утицало и на такозвану умерену опозицију да лакше „прогута“ споразум који практично цементира Асада на власти на неодређени период времена. Овај „детаљ“ договора није јавно обзнањен, вероватно због заштите америчког и руског председника. Јер нити је испало тако да је Путин повукао војску под притиском Американаца и сиријске опозиције, нити да Обама чини свесно суштинске уступке Кремљу, имајући у виду да Русија новонасталом ситуацијом добија много више – за шта се изборила снагом свог оружја и дипломатије.

 

БЕС „ХАРДЛАЈНЕРА“ Зато „хардлајнери“ у америчком естаблишменту могу само да шкргућу зубима и прозивају Обаму за „необавештеност“, пошто не могу отворено да признају да је у Сирији Вашингтон у највећој мери ипак положио оружје пред Москвом, у замену за какве-такве уступке који им омогућавају наставак игре. С друге стране, Москва може да буде веома задовољна, јер је избегла увлачење у исцрпљујући и дуготрајан конфликт, зачињен копненим операцијама и ко зна каквим још ескалацијама, што би неминовно уследило да су Вашингтон и његови савезници одлучили да иду до краја. Након што је руски премијер Дмитриј Медведев средином фебруара у Минхену лепо упозорио да ће и Москва ићи колико год треба далеко, одговорни у Белој кући су проценили да је последњи час да прикоче и „дају шансу миру“.

Путин је још додао и да функционише механизам спречавања инцидената у ваздушном простору постигнут са америчком страном. „Сви партнери су упозорени и знају: наши системи ПВО примењиваће се против свих циљева које будемо сматрали претњом за руске војнике. Желим да подвучем: против свих циљева!“, упозорио је руски лидер и тиме отклонио недоумице да ли ће Москва и даље бити присутна у Сирији. Не само што ће бити него ће сиријско небо бити „на мртво закључано“, јер ће Руси прво пуцати, па онда питати ко иде. На тај начин, Асаду ће, уз ваздушну подршку руских бомбардера, као и до сада, бити отворен пут да заврши причу са „терористима“ – с том битном разликом што ће сада и Американци бити заинтересованији за такав исход, како би на терену легализовали и заменили заставе „оних са којима се не преговара“, са онима који су део дипломатског списка предатог Русији.

РАСПЛЕТ СЕ НАЗИРЕ Тако се већ назире и нека врста сиријског расплета. Асад остаје у седлу, а Русија ће учинити све да га подржи, објаснио је шеф Кремља. „Наравно, и надаље ћемо пружати подршку легалној влади Сирије. Ова подршка има комплексан карактер. То је финансијска помоћ, испоруке технике и наоружања, садејство у обуци, организацији и усклађивању сиријских оружаних снага, то је обавештајна подршка, штапска помоћ у планирању операција. И на крају, непосредна, директна подршка. Имам у виду употребу космичке групације, ударне и ловачке авијације. Руских снага које остају у Сирији биће довољно за решавање постављених задатака“, нагласио је Путин. И подвукао: „Какав ће бити баланс снага, рачунајући смањење руске групације? Баланс ће бити осигуран. Штавише, рачунајући на нашу подршку, уверен сам да ћемо у најскорије време видети нове, озбиљне успехе патриотских снага у борби против тероризма. Наравно, ако затреба, Русија је буквално за неколико сати способна да увећа своју групацију у региону до размера адекватних насталој ситуацији и да употреби цео арсенал могућности којима располаже. Не бисмо желели да то радимо. Војна ескалација није наш избор. Зато рачунамо на здрав разум свих страна, на приврженост сиријских власти и опозиционара мировном процесу.“

Посебно, Путин је говорио о сиријском председнику, оповргавајући брзопотезно лансиране „тезе“ по којима је лидер из Дамаска наводно постао непослушан Москви, осилио се, изврдава обавезе: „С тим у вези, поменуо бих и позицију председника Башара Асада. Ми видимо његову уздржаност, искрену тежњу ка миру, спремност на компромисе и дијалог. А сама чињеница извођења наше групације у светлу преговора о сиријском регулисању који почињу у Женеви, то је важан позитивни сигнал и надам се да ће сви разумети његов значај. Радићемо, предузећемо све неопходне напоре како бисмо у координацији са партнерима допринели да се многострадални сиријски народ избави од терористичке претње и помогли Сиријцима да обнове своју земљу.“

 

ГЕОПОЛИТИЧКО СИДРО ЗА ЕВРОПУ Можда је најзначајнији у Путиновом говору начин на који је описао употребу наоружања и трошкове, односно финансирање сиријске операције. Пажљивијем посматрачу не може да промакне да све указује да је операција много раније до детаља испланирана, укључујући и материјална и финансијска средства за њу, у износу од 33 милијарде рубаља, што је око 500 милиона долара. Русија је плански применила цео спектар старог и новог наоружања – у циљу ослобађања од залиха и тестирања у борбеним условима – а сама интервенција није ниједну рубљу додатно ударила по буџету, јер су искоришћена средства предвиђена прошле године за војне вежбе. Како је испало да су „војне вежбе“ испланиране тако да њихови трошкови идеално покрију озбиљан вишемесечни рат, који укључује изградњу, опремање и попуњавање људством и техником удаљених војних база, то најбоље знају Путин и Шојгу.

Уосталом, и Путин је рекао да је „савремено руско оружје достојно прошло тестирање, и то не на тренажним полигонима већ у реалним условима, у борби“. „То је најстрожа, најсуровија провера. Ефикаснији начин припреме и глачања војног мајсторства, од реалних борбених дејстава, још нико није смислио. У том смислу, боље је користити, расходовати, трошити моторесурс и залихе у борби, него на полигону“, подвукао је руски лидер и подсетио на трагичне лекције Другог светског рата, када није на време урађено планирање, војна изградња и набавка нове технике. „Све треба радити на време, а слабост, неконцентрисаност и пропусти увек су опасни. Све треба урадити управо сада, да не бисмо у будућности платили много већу цену“, закључио је Путин.

Али да би се до краја разумео руски председник, треба се присетити шта је говорио не тако давно, 17. децембра 2015, на својој великој конференцији за новинаре. Тада је јасно поручио да непосредан руски војни ангажман у Сирији неће дуго трајати. Можда га нису пажљиво слушали – као што ни његов прошлонедељни говор није анализиран у западним медијима на прави начин. Подсетимо, Путин је у децембру, говорећи о руској војној операцији, рекао да је најважније радити на приближавању ставова власти и опозиције у Сирији, када почињу преговори, што се и догодило крајем фебруара: „Када будемо видели да је процес приближавања почео, да је почео политички процес, и да сиријска армија и руководство сматрају да је доста, да је потребно прекинути са пуцањем и почети са договарањем, од тог тренутка не намеравамо да будемо већи Сиријци од самих Сиријаца. Зашто би нам то било потребно? И што се пре то догоди, то боље.“

Дакле, нема ни говора о томе да чак и јавност није знала да ће Русија, на овај или онај начин, редуковати своје учешће у сиријском сукобу, када мировни процес буде започео. Тим пре је немогуће да то није знао Обама, за кога ради највећи и најскупљи обавештајни апарат који је свет икада видео. А најпре из врло простог разлога: Путин га је сигурно о томе не само обавестио већ су по свему судећи ту одлуку донели заједно. Такав утисак се јасно стиче ако се пажљиво слушају Путинове изјаве, где не пропушта прилику да истакне конструктивне односе са САД и њиховим лидером.

Зато је прави тренутак да се постави кључно питање: шта је права позадина овог руско-америчког договора, зашто је и на којим основама до њега дошло, и какве ће он импликације имати на будућност Блиског истока и Европе? Да би се и то боље разумело, треба погледати мапу будућих гасовода који треба да прођу кроз Сирију и гас из Катара, односно Ирана, преносе до европских потрошача. Овде није реч просто о бизнису гигантских размера него и о чврстом геополитичком сидру за Европу. Уколико се Стари континент определи за катарски пројекат (преко територије Саудијске Арабије), иза кога стоје САД, Турска и сама Арабија, онда би то умногоме и задуго подрило економску, а самим тим и политичку позицију Русије. Ако би пак Европљани гас добијали из Ирана (трасом преко Ирака), онда би то означило много боље и тешње односе Брисела и Москве, док би Американци изгубили једну од најважнијих полуга утицаја.

 

МОЋНА ЏУДО ФИЛОЗОФИЈА Ако се ствари посматрају из овог, „здравог“ економског и политичког угла, дакле без свеприсутне патетике, бриге за људска права и цивилизацијске вредности, онда ту заиста не треба много објашњења. А ако погледамо још ближе, видећемо да су се управо ове две групације држава окупиле у војне коалиције у Сирији. С једне стране Иран, Ирак и Русија (са Кином која их подржава), а с друге САД, Турска, Саудијска Арабија и Катар, уз ЕУ – након дугог ломљења определила се за прекоокеанску „понуду коју није могла да одбије“. Треба посебно имати у виду да, уз нове технологије за експлоатацију нафте и гаса из шкриљаца, у будућности све важнији постају транспортни коридори и могућности јефтине испоруке, а не сам енергент кога има у изобиљу. Тада постаје јасно да је Сирија исувише велики залогај за обе стране да би га препустиле противнику без озбиљне борбе.

Међутим, Русија је ову рунду глатко добила. Терористи су у нокдауну, а тренери из Вашингтона и Анкаре бацили су пешкир на под. Саудијци су спремни да седну и разговарају са Кремљом о поправљању ситуације на енергетском тржишту, док Европа све чешће помиње могуће укидање санкција према Русији. У таквој ситуацији Москва је повукла једини могућ потез који води у правцу деескалације сукоба и учвршћивања позиције на Блиском истоку, по формули „статус кво плус Русија“. Тако ће Кремљ задржати војне базе у Тартују и Латакији, одакле ће имати потпуну војну, а по свему судећи и политичку контролу над регионима кроз које је предвиђено да пролазе гасоводи, пре свега кроз провинцију Алепо. Тиме се може објаснити зашто су Турци били спремни и да уђу у рат због овог дела Сирије, зашто су Асадова и руска војска тако жестоко напредовали ка Алепу, а Американци и њихови савезници толикио жестоко бранили сваки педаљ територије.

Ако су примарни циљеви Русије били да спречи да Американци и њихови савезници ставе под контролу целу енергетску трасу, а да при томе избегну тотални рат, онда су ови задаци у потпуности испуњени. Ако је неко мислио да ће Путин срљати у сукоб желећи да „покори цео свет“, онда не познаје добро руског председника. Његов политички стил је џудо филозофија: максимум резултата, са минимумом утрошене енергије. И стрпљиво ишчекивање на грешку противника, након чега следи навлачење, муњевит захват и брзи повратак у стање равнотеже. Управо то је данас најпотребније свету – равнотежа великих сила у циљу спречавања рата. Међутим, Путинов посао још није окончан и то сада брине Запад. Када дође до трајног смиривања жаришта у Сирији, на ред долази – Украјина. Рецепт је добро познат: навлачење, захват, повратак равнотеже.

[/restrictedarea]