Сан о лустрацији

Милорад Вучелић / главни уредник

Слушајући и гледајући пре неки дан на једној телевизији са националном фреквенцијом НАТО коалицију која наступа под именом „До пакла и назад“ у саставу Ненад Чанак, Борис Тадић и Чедомир Јовановић, пријатељ ме позва да ми каже да је, ма шта ја мислио, драгоцено било што се Слободану Милошевићу није судило у Србији тога времена него у Хагу. Пре него што стигох ишта да му кажем, он настави: овде би га осудили што је напао НАТО, осудили би га за великосрпски хегемонизам, окривили би и њега и цео српски народ за бројне геноциде, упали би у бирачке спискове и лустрирали свакога за кога се може претпоставити да је гласао за Милошевића и „частили“ западне велике силе чиме год би оне хтеле, чак и оним што им не би ни на памет пало. Телевизијског преноса суђења не би било. У Србији нико, после побројаних српских кривица, не би смео ни да помене НДХ-а и Јасеновац. Челници НАТО коалиције „До пакла и назад“ на челу са Ненадом Чанком, а пре свега њим, поново би увели смртну казну како би обавили нека стрељања или вешања на бандере, а да то није тек празна прича, треба се сетити тадашњег министра правде Владана Батића који је то јавно и затражио у чувеној акцији „Сабља“. Суђење не би било јавно, не би Милошевићу дозволили да се сам брани, наметнули би му и наместили своје адвокате по службеној дужности, поступак би био хитан и без извођења доказа одбране. Оптужени би био стално изложен отвореном малтретирању у затвору, па чак и од батинаша пребијан као што је било уобичајено у то време.
Па, зар кардиoлози нису Милошевића после извршене коронографије у болници сместа, истога трена, вратили у затворску ћелију. То је била слика некадашњег правосуђа и полицијског система у функцији политике састављене од деструкције, реваншизма, терора који је према овом народу демонстрирао само окупатор у светским ратовима, страховладе криминалних кланова, бруталне орјунашке и жандарске силе која жуди да се искаже у изазваном грађанском рату. Ово је само делић асоцијација које су се наметнуле мом пријатељу док је слушао првога на листи коалиције „До пакла и назад“ Ненада Чанка уз покаткад и невољно терцирање и басирање Тадића и Јовановића. Лако ми је било да се сагласим са овим опажањима, али су ми теже пале оправдане похвале на рачун Хашког трибунала за које сам онако ћутећи и поредећи наше тадашње правосуђе са овом ругобом међународног права морао ћутке, али и одобравајуће да примим.
Разговор смо завршили када ми је пријатељ рекао да би суђење Дражи Михаиловићу у односу на Милошевићево у досовској Србији заслужило похвалу као образац поштеног и фер суђења. Помисао на 24. март ове године, када ће пред Хашким трибуналом бити изречена пресуда Радовану Караџићу, одагна ми сваки облик могуће благонаклоности према хашкој правди и наступи стрепња не само због Радована него и због могућих последица по Републику Српску.
Наравно, нису на тапету напада ове тројке били само Срби него и те како и Руси, Русија, а нарочито Владимир Путин. То је разумљиво јер се ради о тројици заклетих натоваца. Подржавају НАТО – НАТО подржава њих. У игри су уверења и интерес. И не смета им што приступање НАТО-у подржава само седам одсто грађана Србије. Тих ће их седам посто подршке убацити у парламент а онда ће они преумити сав српски народ. А пре тога ће, одмах по доласку на власт, увести санкције Русији како би показали да су прави кандидати за ЕУ. Затим ће „пресећи косовски Гордијев чвор“ и признати независну државу Косово.
Основно питање је само ко ће све ове послове обавити први јер се за овакву политику кандидује и Пајтићева Демократска странка. Спремност да се бори за исту ову политику демонстрирао је крајње неприлично и Пајтић говором на Ђинђићевом гробу. Изгледало је као да запенушано говори пред неким стрељачким водом призивајући при томе грађански рат, а у ствари је говорио са удобне позиције власти, са позиције председника војвођанске „владе“.
Шта је поента, ако се она уопште може разабрати из оваквих „опозиционих“ предизборних наступа, јер као што је познато на изборима не учествује руски председник. На изборима нема ни Слободана Милошевића. На изборима не учествује ни Војислав Коштуница мада тога као да нису свесни, па се на њега обрушавају и све странке жутог картела, функционери СПС-а и, што је најгоре, функционери некадашњег ДСС-а. Уопште постоји потпуно необјашњива потреба данашњих „опозиционара“ да поново воде историјске битке које су убедљиво и неповратно изгубили и, још горе, они покушавају да, злоупотребљавајући изборе, у то увуку цео народ. То је њихова једина предизборна понуда.
Још нешто се може разабрати из оваквих наступа, а то је нескривени жал што после петог октобра није извршена тотална лустрација и насилна елиминација политичара и политичких странака, јер би досовци тако владали до миле воље или тачније док потпуно не би уништили Србију. Досовцима је мало што су у Србији након петооктобарског пуча сменили 50.000 људи и многе од тих људи оставили без радног места. Јер они би волели да су макнули и неколико политичара, посебно Александра Вучића, који су им данас непремостива препрека да се дочепају власти. То је прави смисао поновног увођења појма лустрације у јавни и политички живот и поновног стереотипног ровања по историји.
Не може бити случајно што су се овога пута поклопили датуми, па ће 24. марта на дан годишњице НАТО агресије на Србију бити изречена пресуда Хашког трибунала Радовану Караџићу. То ће се извесно догодити. Остаје неизвесно како ће тај дан обележити, да не кажемо прославити, наши натоваци и натовке, као и припадници и лидери НАТО коалиција.