Почетна / Србија / Руски фактор српских избора

Руски фактор српских избора

Не у НАТОПише Никола Врзић

У земљи која је – кажу – неповратно на путу у Европску унију, у предизборној кампањи се не обећава убрзање тог пута у ЕУ већ очување и побољшање односа са земљом која се налази под санкцијама Европске уније, са Русијом

Досадашњи ток српске предизборне кампање обиловао је кишама, па се, ваљда због тога, и предизборна расправа поприлично разводнила. Није да смо очекивали много више од серијских гађања увредљивим саопштењима и уобичајене политике трачева и интрига – кога је то изненадило, уосталом, мора да је преспавао већи део минуле српске политичке деценије – али и те увреде и трачеви су, досад макар, некако бескрвни, отаљавање без много страсти кога има само зато што мора да га буде јер се избори ближе. Настави ли се овако, прогнозирамо поприлично слаб одзив на изборима – ванредним парламентарним, редовним покрајинским (у Војводини) и локалним – заказаним за недељу 24. април. Не толико зато што народ неће имати за кога да гласа већ зато што ће једва и приметити да су неки избори у току.

[restrictedarea]

НАТО РАСПРАВА А ни демократска култура нам, узгред буди речено, није на нарочито завидном нивоу, то јест ако су нам узори најразвијеније светске демократије, а кажу да је то Америка. Још се код нас, наиме, није развила садржајна дискусија попут оне о величини шака неког од кандидата, а „сви знамо шта кажу за људе с малим шакама“ – Марко Рубио о Доналду Трампу, бавио се тим питањем и велики „Њујорк тајмс“ – нема расправе ни о промени изборних правила усред избора као што се управо расправља у Америци како би се у последњи час спречила номинација непожељног а популарног милијардера, али шта зна народ шта је демократија, нема Хилари Клинтон која лаје као пас у предизборној реклами, није било ни митинга разбијаних контрамитинзима попут Трамповог у Чикагу, укратко, уместо овако живе и напредне демократије, тешка провинцијална учмалост. Желе ли даље својим путем евроатлантских интеграција, мораће Срби да се узму у памет и мало продрмају, понеком демократски разбијеном главом најбоље.

Кад смо код евроатлантских интеграција, тек је примицање Србије НАТО-у – на које је, подсетимо, „Печат“ доскора упозоравао усамљено – изазвало кудикамо озбиљнију јавну расправу. Критике Демократске странке Србије због најновијих НАТО споразума очигледно су уболе у слабу тачку власти – показујући тиме на које бирачко тело актуелна власт заправо циља упркос својој проевропској реторици, о чему ускоро – па су уследили жестоки одговори власти на рачун ДСС-а, а затим и обратно, док је, широј јавности слабије познат покрет „Заветници“, који ће на изборима наступити са сопственом листом, читаву ствар успешно искористио да се истакне организацијом анти-НАТО демонстрација, најпре у Београду где се мимо очекивања окупило неколико хиљада људи, а потом и у другим градовима Србије.

Јавност – критичка, ако је уопште имамо – пропустила је међутим лепу прилику да, уместо што само преноси узајамне оптужбе о томе ко је започео а ко продубио сарадњу с пактом који нас је бомбардовао и отео нам део територије, ко је дакле кренуо а ко наставио с овим противприродним блудом, пропустила је елем јавност прилику да се озбиљније позабави питањем куда води ово наше тихо примицање НАТО-у, зашто му се примичемо ако тамо не желимо да уђемо, и зашто нас терају, ако нас терају, да му се примакнемо ако већ говоре истину када кажу да је наша суверена одлука хоћемо ли тамо ући или не.

Занимљиво, читаву НАТО узбуну јуначки је прећутала и једина јавно декларисана про-НАТО (и геј) скупина у Србији, коалиција у којој су се окупили Борис Тадић, Чедомир Јовановић и Ненад Чанак. Подсећамо, „Србија треба да размишља о чланству у НАТО-у и да правно регулише права ЛГБТ популације“, и „ако желимо модерну Србију, ми морамо у НАТО“, изашли су (такорећи) из ормана још 7. новембра прошле године Борис Тадић, односно Чедомир Јовановић, али су сада расправу о НАТО-у (мудро?) прескочили, не додајући јој свој допринос у виду споменутих аргумената да ћемо се нарочито модернизовати ако се наша војска – пожељно, с неким бившим мушкарцем или бившом женом на њеном челу – прикључи НАТО-у у унесрећивању неких милиона несрећника који се нађу на путу убиственог ширења благодети америчке демократије. Због чега сада нису поновили своје аргументе, осим због тога што су им аргументи бесмислени? Због тога што знају колико ће им то гласова у Србији донети. Што само значи да оно јесенашње њихово јавно разоткривање и није било намењено Србији већ самом НАТО-у, коме су пружили подршку да би од њега добили подршку.

 

Moskva, 10.03.2016. -Predsednik Srbije Tomislav Nikolic sastao se predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, danas u Moskvi. (BETAPHOTO/PREDSEDNISTVO REPUBLIKE SRBIJE/MO)
Moskva, 10.03.2016. -Predsednik Srbije Tomislav Nikolic sastao se predsednikom Rusije Vladimirom Putinom, danas u Moskvi. (BETAPHOTO/PREDSEDNISTVO REPUBLIKE SRBIJE/MO)

ПРЕЋУТАНА ЕВРОПА Ово нас заправо и доводи до занимљиве карактеристике овогодишње предизборне кампање, која је чини подоста различитом од кампања вођених нарочито од 2008. године када смо и сазнали да пут Србије у Европску унију нема алтернативу. Подсетимо се; и када је проевропска опција долазила на власт, и када је са ње силазила, тема брзине којом ће Србија ући у Европску унију, и колико ће нам добро тада бити, доминирала је као тема. А сада, не само што они који су за НАТО не говоре (јавно) да су за НАТО већ ни они који су за улазак Србије у ЕУ, а то су сви осим оних који за то нису, о томе говоре тек узгред иако је улазак Србије у ЕУ, како се то сада каже, најважнији стратешки циљ Србије.

Зашто се најважнији стратешки циљ тако неправедно гура у запећак? Зашто се власт гласније не хвали што ће нам ускоро бити отворена поглавља 14 и 21 („Транспортна политика“ и „Трансевропске мреже“), а проевропска опозиција онда узврати да би она још брже отворила поглавља, на пример 3 („Пословно настањивање и слобода пружања услуга“), 20 („Предузетништво и индустријска политика“) и 13 („Рибарство“), зато што баш у тим областима располаже посебно едукованим и нарочито даровитим стручњацима.

Баш као и прећуткивање НАТО-а, и прећуткивање Европске уније – које нажалост не значи да ћемо тамо и престати да идемо чак и ако се она распадне – има смисла. Зашто? Очигледно, зато што се процењује да то не доноси гласове, а и како би доносило када свако ко хоће да види, може да види како се Европска унија тренутно налази негде између распада и потпуне безначајности. Да и не говоримо како у Европској комисији више и не постоји комесар за проширење Европске уније, већ само комесар за преговоре о проширењу, што ће рећи да и нема проширења него само преговора о томе (чега нема). Проевропска опозиција има и мотив више за тишину зато што је проевропска власт Србију привела Европској унији ближе него што је она то била у стању, док сопствени мотив за тишину (изузимајући ритуална понављања да желимо у ЕУ која нико више и не слуша) има и сама проевропска власт, како евроскептичној опозицији не би пружила и додатну муницију, налик оној коју јој је дала недавним изгласавањем НАТО споразума о логистичкој подршци.

Другим речима, чини се да је на српској политичкој сцени постигнут консензус у виду схватања да су се српски бирачи опаметили, и да се више не дају заварати шареним лажама о светлој европској будућности у коју само што нисмо ступили. Уосталом, на та смо обећања већ насели и 2000. и 2008. године, па ево где смо завршили.

 

РУСКА ПОДРШКА Али парадокс је и кудикамо већи. У Србији која непоколебљиво корача ка Европској унији – пужевим кораком према унији која из дана у дан демонстрира да то није, додуше, али то сад нема везе – не само да европске интеграције у кампањи нису аргумент на коме се инсистира као што би било природно већ се инсистира, ко колико сме, на блиским и још ближим односима с Русијом. С Русијом, којој је Европска унија увела санкције, и која је Европској унији увела контрасанкције.

Чак и они који би Русији увели санкције и с њом раскинули све односе – јер, забога, то Европа од нас тражи, и морамо да поштујемо правила клуба у који желимо да се учланимо, и све остале трице које нам понављају годинама – то не смеју да кажу јавно.

Јавно се пак демонстрира и заговара блискост с Русијом. Председник Србије Томислав Николић, пошто је признао да навија за Српску напредну странку коју је уосталом и основао, путује у Русију и састаје се с њеним председником Владимиром Путином, коме „лично захваљује на свему што је учинио за Србију прошле године, и током свих ових година“. Путин му узвраћа топло, честитајући му на томе што је добио награду Међународног фонда јединства православних народа – „Чините много на заштити и промоцији традиција и вредности источног хришћанства. Знам то из искуства – ви и ја смо о томе говорили много пута у поверењу“ – и додаје да се „односи између наших држава развијају успешно“.

Српска напредна странка на своју листу ставља и Српску народну партију Ненада Поповића, познату пре свега баш по свом залагању за унапређење Србије и Русије.

И друга велика странка досад владајуће коалиције, Социјалистичка партија Србије, демонстрира своју блискост с Русијом. Сетимо се да је пре само неколико месеци шеф ове странке, и шеф српске дипломатије Ивица Дачић заједно са својим руским колегом Сергејем Лавровим у Београду певао „Подмосковске вечери“, а Дачић и ових дана говори о свом залагању за унапређење „братских односа“ Србије и Русије упркос нашем путу у Европску унију.

Опозиција? Она проевропска, рекосмо, ћути, зато што не сме да каже да би с Русијом прекинула онако како јој то Брисел наложи. Демократска странка Србије, изјавила је недавно њена потпредседница Санда Рашковић Ивић, одржава редовне контакте са руским депутатима, најављујући и да ће за време кампање отпутовати у Русију: „Током последње посете Москви примио нас је Сергеј Владимирович Железњак, заменик председника Државне думе. Изнели смо му наш изборни програм и рекли да би ДСС потписала споразум о екстериторијалности руске базе у Нишу, залагали бисмо се за поновно оживљавање ’Јужног тока’ и отворили бисмо канцеларију за економску сарадњу са Русијом.“ Док Војислав Шешељ, лидер Српске радикалне странке, залажући се такође за што ближе односе Србије и Русије, има и озбиљнијег адута у кампањи, руског вицепремијера Дмитрија Рогозина који га је (не)очекивано посетио у Земуну када је недавно боравио у Београду.

Хоће ли Русија некога и отвореније подржати у текућој српској предизборној кампањи? Пошто је већ сигурно и сама сасвим свесна да је постала фактор какав никад досад није била. На начин на који су то досад радили Американци и њихови европски савезници, сигурно неће. И зато што то није њен манир, и зато што мора да настави да показује да је верна свом принципу немешања у унутрашње односе суверених држава, то јест да је верна међународном праву као што каже да јесте и по томе се разликује од Сједињених Држава. Опет, сигурно је и да неће бежати од демонстрирања блискости с онима с којима јесте блиска, свесна – наравно – да ће ова демонстрација блискости бити употребљена у предизборној кампањи, на обострано задовољство. С тим у вези – вратимо се закратко на актуелну власт која има све изгледе да буде и будућа – нарочито ће занимљива за анализу бити посета руског премијера Дмитрија Медведева, коју је у разговору с Николићем најавио и Путин, али јој датум још није прецизиран и не зна јој се садржина.

Поред питања кога ће Русија подржати на предстојећим српским изборима, подједнако је значајно, ако не и значајније, питање како је то Русија постала, а Европска унија престала да буде аргумент у српској изборној кампањи? Одговор се, нема сумње, крије у способности Срба да препознају геополитички моменат у коме живе, пад моћи Запада и раст моћи Русије која се у Србији, по природи ствари, дочекује са радошћу и надом.

Проблем се, нажалост, састоји у томе што овај народни сентимент неће резултовати и променом наше државне политике. Не може, јер нам је прошлогодишњи референдум у Грчкој јасно демонстрирао да западно виђење демократије нема баш никакве везе с израженом вољом народа. Што ће рећи да ће наша народна воља, којој се текућом кампањом подилази, моћи да буде ослобођена тек када се ослободимо Запада који нам не дозвољава да ту своју вољу и оваплотимо. Другим речима, Русе сада чекамо као што смо их чекали и 1944. године.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. Fino Hrvati blokiraju Srbiju prema EU bez obzira što je to za Srbiju spas sad se vidi koliko smo nisko a ne lider regije kako priča gubitnik Vučić Samo vi provodite naredbe Hrvatske u Srbiji niste pustili film o zločinima Hrvata nad Srbima u Dvoru da se ne naljute a u Hrvatskoj 24 časa dnevno trovanje srboćetnicima sa svih tv i radijskih programa dok vi skrivate istinu o zločinu nad Srbima.. Do kada će se Srbija ponašati kao hrvatska kolonija? Zabranimo uvoz hrvatske robe, oduzmimo naše njive i firme hrvatskim tajkunima udarimo ih gdje boli. Okrenimo se moćnoj Rusiji jer nas EU NE ŽELI. Jedno su pričice za naivne Srbe drugo je katolička Evropa koja ne podnosi pravoslavlje.




    0



    0
  2. izbeglica srbin

    srbijom vladaju ljudi lopovi kriminalci komunisticki izdajnici i neljudi i nekrst a krsta su opljackali prodali i ubili




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *