Почетна / Свет / Путин истерује западне ђаволке

Путин истерује западне ђаволке

Владимир ПутинЗа „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Да ли руским атеистима заиста прети гулаг ако се јавно декларишу као неверници, или државни органи само раде свој посао на сузбијању тоталитарних секти и других екстремистичких и терористичких група?

Ко је заправо „Владимир Краснов“? Да ли је то познати атлетичар, спринтер, специјалиста за трке на 400 метара? Или је то можда руски „пранкер“ познат под надимком Вован, који имитира Владимира Путина, чиме је успео да превари чак и Елтона Џона? А можда је ипак реч о адвокату који заступа Платона Лебедева, најближег сарадника руског олигарха Михаила Ходорковског – неуморног радника на подизању револуције против Путина? Заправо, сва три одговора су тачна, али „јунак“ ове приче уопште сe не зове Владимир. Реч је о очигледно подсвесној грешци руских опозиционих новинара, који су Виктора Краснова из Ставропоља, незапосленог кујунџију и поклоника нечастивог, прекрстили у „Владимира“ – и још нагласили да њему прети годину дана „Путиновог затвора“ само зато што је на једној друштвеној мрежи написао да „бог не постоји“?

Тако се покренуло и оно „забрањено питање“: да ли руским атеистима заиста прети гулаг ако се јавно декларишу као неверници, како то хорски јављају западни медији у својим извештајима о „случају Краснов“? Односно да ли се Русија у својој немоћи да парира „високим западним вредностима“ претворила у православну џамахирију, где ће атеистима ускоро да одсецају уши, руке и главе? Или је пак цео случај Краснов ипак прозаичнији и руски државни органи само раде свој посао у складу са новим законодавством које спречава вређање осећања верника и ефикасно сузбија деловање тоталитарних секти и других екстремистичких и терористичких група? И које, на крају крајева, врло успешно сузбија делатност иностраних центара моћи који већ деценијама користе екстремисте свих боја за подривање руске државе?

[restrictedarea]

САЗВЕЖЂЕ „КОРИСНИХ ИДИОТА“ Како је Виктор постао „Владимир“ мање је загонетно од тога како је тај исти Виктор постао тема великих светских медија. И како је овај човек, по много чему екстремистичких погледа на свет, доспео на листу приоритета западно-финансираних организација које се баве заштитом људских права, демократских слобода и толеранције? Да ли су његова права заиста угрожена, или је Виктор Краснов само још један „корисни идиот“ у дуготрајном медијско-обавештајном рату који Запад води против Путина? Мистерије заправо и нема ако се зна да су „борци за људска права“ који се наводно боре за права Краснова сви одреда финансирани из западних извора, чиме су већ одавно у Русији стекли епитет „иностраних агената“. Да ли је онда погрешно поставити још једно, можда и кључно питање: шта би овим борцима за људска права више одговарало – да ли да руски суд ослободи Краснова, или би у западним медијима много боље звучало ако он буде осуђен на што већу казну? По могућности спаљивањем на ломачи…

Наравно, ниједан западни медиј не осврће се на екстремистичке религиозне и политичке погледе Краснова. Он чак и не скрива сатанистичку атрибутику на својим профилима на друштвеним мрежама. Обиље обрнутих пентаграма, крстова, језивих слика испод којих он сам пише да је „Виктор Колосов“ – како је његово „уметничко име“ на социјалним мрежама – притајени убица, манијак и томе слично. То је, изгледа, нешто што не завређује пажњу новинара. Али зато код њих изазива чуђење – зашто се за Краснова заинтересовао такозвани „Центар Е“ руског МУП-а, односно Главна управа за супротстављање екстремизму? Ту већ почиње прави заплет приче, али „борци за људска права“ сматрају да је поклич да Бог не постоји – а Краснов је део званичне групе под овим истим називом на мрежи „ВКонтакте“ – довољан разлог да држава малтретира њиховог штићеника.

КрасновКо је заправо „Владимир“ Виктор Краснов, кога инаугуришу у „још једног политичког затвореника“ Кремља? Зашто је његов случај уопште тако важан, и коме? И како се могло догодити да овај незапослени оматорели момак са кикама исплетеним до појаса, који живи са мајком и у слободно време се диви нацистима и упражњава окултизам – наједном у свим антипутинским медијима буде представљен као озбиљан породични човек, власник малог бизниса и особа супериорних моралних и филозофских ставова?

Да би се јасно сагледало ко је он у ствари, односно да ли је „жртва православних фундаменталиста“, како су пожурили да га назову сви руски опозициони медији и њихове западне колеге, можда би довољно било да Краснов одговори на питање: шта ће њему „борбена униформа“, за коју је и сам признао да је поседује у једном од бројних интервјуа које је дао последњих дана? Ево шта је Краснов рекао о томе како су му полицајци „подметнули доказе“: „Притисци од стране државе ишли су преко полиције. Било је покушаја да ми ’прикаче’ хулиганство и разне прекршаје. Било је и правих чудеса: у свеже опраној и опегланој борбеној униформи пронашли су ми три бојева патрона. Слали су ми позиве да се јавим у ’Центар Е’ да би ми узели узорак спектра гласа и генетски материјал. И све то због писања на интернету? Ма немојте? Морао сам месец дана да живим код пријатеља“, објаснио је Краснов и овим признањима отворио бројна питања на која ће кад-тад морати да пружи ваљане одговоре.

Красновњева страница на ВконтактуСЛУЧАЈ КОЈИ ЈЕ ОТИШАО ПРЕДАЛЕКО Шта ће једном „породичном човеку и малом бизнисмену“ ратна униформа, и то „свеже опрана и опеглана“? Где се то Краснов изгужвао и запрљао, и чиме, када је ју носио? И још прича да су му полицајци „подметнули“ бојеву муницију у џепове. Зашто би сарадници озбиљне специјалне управе баш њега прогањали и још отворено кршили закон и тиме привлачили позорност „медијских душмана“ у Русији и иностранству? Па још признање да је месец дана бежао од полиције и скривао се од позива на саслушање? Зашто је бежао ако је чист и ко су ти тајанствени „пријатељи“ који су му месец дана пружали уточиште од специјалне полиције за борбу против екстремизма? И зашто је Красновљев профил на друштвеној мрежи „ВКонтакте“, на којој је први пут привукао пажњу истражних органа, преплављен (његовим?) сликама где се пуца из „калашњикова“ и мрачним натписима попут: „Тебе привлаче мрак, естетика смрти и мртве природе; Виктор Колосов, ви сте ужас свемира Конрад Керз и његови владари ноћи; ви сте немилосрдни убица, искусан у магији преобраћања, тих и прикривен, који убија из забаве; ви сте равнодушни, сурови манијак; ти често летиш у облацима и можеш далеко отићи у својим маштаријама“…

Овај случај, који је већ отишао предалеко, почео је крајем 2014, преписком на друштвеној мрежи између Краснова и двојице студената, верника – Дмитрија Бурњашева и Александра Кравцова. Ево како је текао најспорнији део дијалога, након што је Краснов исмејао Бурњашева и његов цитат из Библије да је „сваком мужу глава Христ, жени је глава муж, а Христу је глава – Бог“: „Бурњашев: Викторе, следећи пут пажљивије са закључцима и громким фразама; Краснов: Дмитриј, са којим закључцима и фразама? Ако ја кажем да је зборник јеврејских бајки под називом Библија – жив к…ц, значи да тако и јесте. Бар за мене.“ После ових увреда Краснов је „дискусију“ закључио речима да „бох не постоји“, имитирајући тако Украјинце који слово „г“ изговарају као „х“.

Ово је већ довољан доказни материјал за активирање члана 148 Кривичног законика РФ – „Јавна увреда религиозних осећања верујућих“. На први поглед може да зачуди зашто су сви, и то сви без изузетка, (про)западни медији изоставили то да је „жртва инквизиторског прогона Краснов“ говорећи о Светом писму употребио вулгарну реч на слово „к“. Јер сви медијски покровитељи Красновљевог (не)дела навели су само да је „младић оптужен због своје реченице да Бог не постоји“, односно да је рекао да је то „зборник јеврејских бајки“. Заиста, ако се прећути наставак Красновљеве реченице и његове отворене симпатије према сатанизму и нацизму, може се закључити да је он само „обичан атеиста“. Иначе, у Русији је поседовање и растурање екстремистичке литературе и другог пропагандног материјала законски прекршај. И довољан разлог да се привуче пажња „Центра Е“.

ЗАВЕШТАЊЕ ГРУПЕ „ПУСИ РАЈОТ“ Међутим, ако су им ове „ситнице промакле“, нико од западних медија није пропустио да наведе да је члан 148 КЗ РФ уведен „2013. након наступа групе ’Пуси рајот’ у једном храму у Москви“, ваљда да би овим подсећањем подстакли још већи одијум према Путину. Наравно, није реч о „неком храму“ већ о највећем православном храму на свету – Храму Христа Спаситеља – и не ради се о „наступу“ него о вулгарном предизборном (две недеље пре председничких избора 2012) политичком перформансу девојака које су пре тога биле познате искључиво по „порнографским протестима“ против руског руководства, о чему је „Печат“ детаљно писао пре четири године (бр. 230).

Њихов „наступ“ је шокирао и озбиљно увредио све верујуће људе који су то посматрали уживо или путем интернета. И то није нимало смешно у земљи где живе десетине милиона православних верника и огроман број муслимана и Јевреја. Кремљ је увођењем члана 148 само предупредио да грађани почну да се обрачунавају са починиоцима сличних „перформанса“, тиме ће се бавити држава у оквиру закона. С друге стране, традиционалне конфесије и њихови објекти у Русији сада су законски заштићени од скрнављења и материјалних оштећења, јер групације које подржавају и стоје иза „Пуси рајота“ и сличних покрета све доскора су свакодневно ломиле крстове, исписивале графите по верским објектима, разбијале имовину и наносиле штету на сваки могући начин. Осим хришћанских, на мети хулигана били су исламски и јеврејски објекти, што је све доприносило стварању опасних тензија и зле крви широм Русије. У друштву које је једном већ преживело системску мржњу према религији, понављање ових појава може изазвати непредвидиве последице.

Пуси РајотПОДРШКА ГРАЂАНСКОМ РАТУ Зато је – без икаквог претеривања – подршка Краснову, или „Пуси рајоту“, заправо подршка грађанском рату у Русији. Па чак и из тога ко их подржава може се много тога разумети, ако се ствари сагледају из правог угла. Скочили су на ноге сви медијски и „невладини“ ресурси који су под финансијским утицајем Американаца, милијардера Џорџа Сороша, Стејт департмента, односно Фондација Мекартур или Рокфелер. Сви они преносе један те исти став да ће „младић ићи у затвор јер је атеиста“. „Мали спор на интернету прераста у још један политички процес“, констатује опозициона „Нова газета“, лист чији су званични медијски „партнери“ лондонски „Индепендент“ и „Ивнинг стандард“. Подсетимо, то је дневни лист који је у лето 2014, док се народ у Донбасу очајнички супротстављао нападу надмоћне украјинске армије, огласио насловом преко целе прве стране – „Опрости, Холандијо“! Реч је била о обарању малезијског „боинга“ над Украјином, за шта су западни медији одмах оптужили Русију, без иједног доказа. Ни до дан-данас није јасно ко је заправо оборио авион, а поготово је нејасно зашто се „Нова газета“, ако је већ имала такав порив, није извинила и Малезији.

После таквог третмана у „угледним медијима“ стиче се утисак да је Краснов некаква важна политичка фигура, чим се тврди да је реч о новом „политичком процесу“. У тексту „Нове газете“ исмева се налаз Севернокавкаског центра судске експертизе, који је потврдио очигледно – да речи Краснова „имају увредљив карактер према православном хришћанству и усмерене су ка понижавању и вређању религиозних осећања верујућих“. На то је Краснов одговорио, такође посредством „Нове газете“, да иницијатори његовог прогона нису Бурњашев и Кравцов, јер су њих „просто искористили, како би започели истрагу“. И ту се опет поставља исто питање: зашто је Краснов толико битан да би руска специјална полиција користила такве механизме против њега? Он чак тврди да су припадници „Центра Е“ посетили и послодавца његове мајке, која ради као чистачица, и тражили да буде отпуштена јер је Краснов екстремиста!

(Про)западни медији даље ламентирају да је „Центар Е“ послао Краснова „на читавих месец дана у лудницу“, али су психијатри утврдили да је „при чистој свести“. Додуше, сам Краснов је у другом интервјуу касније признао да је сваки дан „у лудници“ читао и пио пиво, по које је „слао медицинске техничаре“, што доводи у питање тврдње да је он тамо био подвргнут тортури. Али новинари настављају у истом „необавештеном“ тону: „Зашто се за Краснова заинтересовао ’Центар Е’, сам Краснов не може да објасни. Судећи по његовој страници на ’ВКонтакте’, он је андерграунд тип: црне цокуле, кожна јакна са нитнама. Сам себе назива хеви металцем, мада му музика није блиска. Каже да никада није био ни у левом, ни у десном покрету, и да га политика уопште не интересује. Истина, за време нашег разговора, Краснов је појаснио: ’Када су вршили претрес, запленили су ми музику Вагнера и маршеве Трећег рајха. Али ’Мајн кампф’ који је лежао на полици, нису ни приметили’“, похвалио се овај нови јунак западне антипутинске пропаганде.

КАД НЕЧАСТИВИ ПРОГОВОРИ Ако „Новој газети“ и даље нешто није јасно, за Красновљевог новог адвоката Андреја Сабињина нема дилеме – он је жртва својих уверења! Али којих? Да ли су то уверења заснована на „Мајн кампфу“ и маршевима Трећег рајха, или је реч о онима представљеним сатанистичким пентаграмима и ђавољим симболима са његовог интернет профила? Сабињина то свакако најмање забрињава, јер је његова некада моћна Асоцијација „Агора“ – која заступа „бесплатно“ све случајеве где је могуће руску власт означити као тиранску и аутократску – фебруара ове године званично затворена одлуком суда! Додуше, они су се већ пререгистровали у „Међународну групу за заштиту људских права ’Агора’“ и њихових 35 адвоката наставља са радом у 40 руских региона, али не треба сумњати да ће им државни органи поново закуцати на врата. Управо група „Агора“, која је још 2014. стављена на списак иностраних агената, заступала је, између осталог, девојке из групе „Пуси рајот“ пред судом, али су оне ипак добиле по две године затвора. Иако су њихове брањенице осуђене, то није сметало „Агори“ да на сва уста хвали своју организацију и жестоко побија тврдње руског тужилаштва да се финансирају из средстава америчког Стејт департмента.

Сам Краснов је добио незапамћен публицитет, што му је омогућило да изнесе читаве политичке памфлете – између осталог он тврди да је члан 148, по коме је осумњичен, „права инквизицијска норма“. „Ако дозволимо да тај члан остане, тада ће се у најскоријем времену спремати дрва и ложити ватре“, предвиђа Краснов. Из ових његових речи, којима су га по свему судећи подучили адвокат Сабињин и „Агора“, заправо се види нешто сасвим друго – колико је члан 148 КЗ РФ заправо важан и користан за Русију. Чак и ако никада не буде до краја примењен, и сама могућност својеврсног „државног егзорцизма“ тера западне ђаволке да вриште и завијају као бесни вукови у кавезу. Како објашњавају свештеници, нису они криви, то нечастиви из њих проговара. Зато су и казне благе – до једне године затвора.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *