Почетна / Свет / Прљави послови ЕУ, од Вардара па до Триглава

Прљави послови ЕУ, од Вардара па до Триглава

Заглављени мигрантиЗa „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Шампањцем заливени договор ЕУ са Анкаром, после словеначког затварања граница недавно коначно склопљен у Бриселу, није постигао жељене ефекте, о чему сведоче алармантни извештаји из Грчке коју је ЕУ поново оставила на цедилу. Договор ЕУ–Турска не само да је пун рупа него крши и одредбе најважнијих међународних конвенција

Пошто је Берлин јула прошле године, суспензијом Даблинских правила, великодушно најавио политику „отворених врата“, после чега је преко милион избеглица тзв. балканском рутом ушло у Немачку, неславна част „првих граничара“, оних који су избеглицама залупили врата ка Европи, припала је некадашњим граничним републикама бивше Југославије – Словенији и Македонији. Словенији, која је затварање балканског пута и формално најавила 8. марта ове године, а потом и Македонији која је ту меру на крају силом спровела на терену. „Зашто је Словенија затворила границе?“, питао је репортера словеначке телевизије (иначе дописника из Београда) Сиријац заглављен са осталим блискоисточним сапатницима, стационираним на блатњавој ледини грчке Идомене, надомак македонске међе; новинар је узвратио лукаво да „није само Словенија затворила границе“. То је тек делимично тачно, јер је ТВ Словенија прећутала две битне чињенице: Европски савет у својој изјави није заузео званичан став нити записао да је „балкански пут затворен“, што значи да је службена Љубљана (иако се до пре свега неколико месеци клела да ће само пратити политику других, великих држава ЕУ) солирала када је прва на Балкану затворила пут људима избеглим из ратом захваћених подручја.

[restrictedarea]

ПРЉАВИ ПОСАО Тако је остала без одговора и Сиријчева резигнирана примедба да би Македонија и Србија пропустиле избеглице да Словенија није задихтовала (и физички, постављањем жилет-жице) своје границе. Факат је да је једнострани словеначки потез распалио свађу међу вођама ЕУ; немачка канцеларка Ангела Меркел је прва упозорила да затварање граница на Балкану „није одрживо, нити трајно“, иако је председник Европског савета Доналд Туск испрва поздравио изјаву словеначког премијера Мира Церара да „балкански пут више не постоји“. После тога Туска је напао и грчки премијер Алексис Ципрас, поруком да би председник Европског савета „своје напоре морао да усмери у остваривање заједничких одлука (држава ЕУ), уместо што охрабрује оне (попут Словеније) који их игноришу“.

Ципрасова критика вођства Уније разголитила је чињеницу да је одлука о затварању „балканског пута“ била једнострана одлука Љубљане, после чега је уследило каскадно затварање граница и других држава; већина чланица ЕУ јесте прижељкивала да Словенија обави прљав посао, али нису биле орне да такву одлуку, којом се гази међународно право и бројне конвенције на којима почивају темељи Уније – и формално усвоје. Тако је осовина од Вардара па до Триглава извршила оно што већина чланица ЕУ није хтела јавно да подржи, а још мање аминује, иако је потом поново успостављена толико жељена зона привидног мира на словеначкој шенгенској црти.

Љут што је, уместо похвале, јавно добио политичку ћушку из Берлина, словеначки премијер се протеклих дана окуражио да канцеларку Меркел оптужи за лицемерство. Јер Немачка је „прва повукла ногу“ тако што је ограничила улазак на 2.500 избеглица дневно. Истина је, међутим, да се Словенија после немачког „ограничења“ није одлучила за исту квоту већ је преузела иницијативу и самовољно затворила границе за избеглице, иако је ниједна одлука ЕУ није приморала на такав чин. Можда су словеначки политичари „прочитали“ жеље господара из Берлина и Брисела, али одговорност за последице тог акта свакако остаје на плећима Љубљане, а не владара из „3Б ложе“ (Беч–Берлин–Брисел).

 

ТУРСКА РЕЗЕРВА Ни шампањцем заливени договор ЕУ са Анкаром, после словеначког затварања граница недавно коначно склопљен у Бриселу, није постигао жељене ефекте, о чему сведоче алармантни извештаји из Грчке коју је ЕУ поново оставила на цедилу. Договор ЕУ–Турска не само да је пун рупа него крши и одредбе најважнијих међународних конвенција. Грчка, и према одлукама Европског суда за људска права, није „безбедна земља“, плус што се тамошњи азилни систем под теретом десетина хиљада избеглица – одавно распао. Брисел је упркос томе наложио Грчкој да прими највећи терет даљег прихвата људи избеглих са Блиског истока, као и њиховог враћања у Турску. Британски „Гардијан“ цинично закључује да то значи да би Грчка, у року краћем од 48 сати од ступања на снагу новог споразума ЕУ и Турске, требало да постане земља безбедна за избеглице, што је немогућа мисија. Утолико више је спорна одлука Уније о враћању избеглица (које су успеле да се докопају неке од севернијих земаља ЕУ) не само у Грчку него и у Турску, државу која статус избеглице признаје само грађанима – европских земаља! Да, управо тако: Турска је ставила резерву на Конвенцију о статусу избеглица, па зато избеглички статус од 1968. године наовамо не признаје грађанима блискоисточних и других држава (дакле: ни Авганистанцима, Ирачанима, Сиријцима, Суданцима, Либијцима…) већ је спремна да азил додели само избеглицама из држава чланица Савета Европе (нпр. Аустријанцима, Немцима, Французима…), дакле грађанима који из ових држава махом – не беже.

Уопште није јасно ни шта ће, приликом реализације договора „један за једног“ (према коме је за сваког Сиријца, враћеног из Грчке у Турску, ЕУ дужна да прими једног Сиријца из Турске), бити са избеглима из Авганистана, Ирака, Либије и осталих земаља одакле људи беже после „хуманитарних интервенција“ које подржавају и у њима учествују и најбогатије државе ЕУ – криве за уништење њиховог дела света. „Амнести интернешенел“ је стога договор ЕУ са Турском већ окарактерисао као „смртни ударац праву на азил“, обашка што је сам план реализације овог „дила“ са Анкаром препун моралних и правних рупа.

 

ЕУ ПРОНЕВЕРЕ Али није то једина бољка ЕУ по питању решавања избегличког проблема. Европски буџетски суд је управо објавио извештај којим је урнисао европску миграциону политику. Суд је утврдио да је миграциона политика ЕУ некохерентна и без стратегије: „То је политика која нема стратегију. Имамо опште циљеве, али политика се бави само тренутним приоритетима. То нас је гурнуло у ситуацију у којој преговарамо о враћању избеглица (у Турску) у замену за отворенији визни систем (за Турке), што уопште нема смисла.“ Извештај буџетског суда је покренуо нову свађу унутар ЕУ, јер се Европска комисија на челу са Жан-Клодом Јункером из све снаге упињала да тај документ не изађе у јавност, што јој није успео.

Суд је, укратко, открио велики неред и приликом прегледа документације европских програма намењених подршци земаљама у окружењу ЕУ и мигрантским токовима. Нејасни циљеви и ненаменско трошење пара утврђено је, на пример, у два таква програма, који су спискали 742 милиона евра. При чему је суд прочешљао тек део тог леденог брега, прецизном провером 23 пројекта, док 18 других „посвећених бризи за избеглице“ – није ни успео да прегледа.

Највећу цену затварања „балканског пута“ за избеглице зато поново плаћа Грчка, где се нашло „заточено“ већ око 50.000 избеглих људи, већином жена и деце. Ни бриселске фанфаре, које су крајем прошле седмице обзнаниле да је (коначно) склопљен договор са Турском по питању „збрињавања“ избеглица, не могу да прикрију чињеницу да нови чамци крцати очајницима и даље свакодневно навиру преко мора, из Турске, пут грчких острва. Ако се овакав тренд настави, Грчка ће у наредна три месеца само за њихово збрињавање потрошити четири милијарде долара, а не шесто милиона, колико је планирао врх Уније. Јасно је да Грчка тај новац нема, још нарочито ако се зна да у месецу јулу стиже наплата нове рате дуга од стране светских поверилаца, тешка три милијарде долара.

Ни очај званичне Атине, као ни Сиријаца и других ратом створених бескућника, не брину Брисел, Берлин и Беч где превладава оцена да су се Балканци ипак показали корисним, пре свега по Немачку и Аустрију јер су за њих обавили „прљави посао који мора да се уради“, како се новинарима вајкао у војну униформу одевени градоначелник аустријског Штраса, варошице близу словеначког Шентиља, у коју су избеглице до 8. марта стизале из Словеније, на свом путу ка „обећаним државама Уније“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *